Пише: Филип Драговић
Можда ће некада негдје, на брдовитом Балкану, бити могуће чути како представници овдашњих народа и националних група „почињу прво од себе“ критику ратних злочина и осуду националистичких ратних политика. Кажем „можда“ јер за сада, тај филм нећемо гледати. Односно на репертоару имамо само и једино осуду рата и насиља који су започели „ови други“.
Управо нам се то збива и у актуелном случају смрти и сахране генерала Ратка Младића, осуђеног за ратне злочине и геноцид пред Хашким трибуналом. Наиме, Хашки суд је 2021. године пресудио његову кривицу, и сада се, на основу те пресуде, суди како онима који су породици Младић изразили саучешће, тако и онима који хашку пресуду јавно коментаришу неправедном.
Ко осуђује Младића и саучеснике у жалости? Неки пацифисти и борци против рата и насиља? Неки младићи који су жељни мира и суживота? Или пак неки стари ратници, Младићеви ратни супарници, који овом халабуком само настављају тамо гдје су стали када је оружје 1995. заћутало?
Најгласнији су представници Републике Хрватске и тамо владајућег ХДЗ, који изразе саучешћа Андрије Мандића Дарку Младићу, користе као средство за наставак „Олује“(читај: насилан прогон грађана српског идентитета) само не више из Хрватске него сад из Црне Горе. Како, наиме, другачије схватити њихове двоструке аршине по питању односа према хрватском генералу Праљку, осуђеном у Хагу, и српском генералу Младићу, такође осуђеном у Хагу?
Или како разумјети забринутост због кршења ЕУ вриједности и стандарда, која долази из државе која се поноси „Беспућима повјесне збиље“ никада осуђеног др Фрања Туђмана који је своје геноцидне склоности према Србима најприје тискао, а онда то све из књиге и спровео у дјело? Или како пречути децибеле Томпсоновог шовинистичког лудила у својој авлији, а потом са свих могућих званичних и незваничних адреса, од бриселског Сокола до тиватског Вуксановића, ударити по једној изјави саучешћа у туђем дворишту?
Иза хрватских политичких душебрижника иду они, исти такви, из Сарајева, који не виде релативизацију геноцида у свом оку а хоће да изваде Младића из српског ока. Само у таквој релативизацији хашких пресуда могуће је аболирати „своје хероје рата“ којима је суђено у Хагу а када су српски злочини у питању, гледати у Хаг као у Страшни суд. Но о томе, боље од мене говори сарајевски глумац Феђа Штукан који је у једној реченици ставио на своје мјесто све актере овог мог осврта.
Мислим да је Штукан мислио и на ове наше црногорске грађанисте, и убијеђен сам да им се штуцало од Штукана. То су они који се за мир и ЕУ вриједности боре зазивањем нових барикада на Цетињу и који са неких наводно неутралних позиција обавезно у набрајању ратних злочинаца и „сарадника окупатора“ наведу Ратка Младића и рецимо Павла Ђуришића, а „забораве“ Крста Поповића или Османа Растодера!
Вук Бачановић: Од Праљка до Махмуљина – ко све има право да Мандићу држи лекције
Посљедњу двојицу не вадим из нафталина ја као противтежу жигосању Срба, него су их извадили они који ових дана величају њихов лик и дјело, а који не да неће добити критику (попут ове упућене Мандићу), већ ћемо их наредног неког дана видјети како мудрују о грађанским и европским вриједностима. Али зато је ту наш Журнал.
