Пише: Зоран Прерадовић
„Потез власти да обнови пројекат рудника литијума у Јадру изазвао је огромно народно незадовољство. Пре само две године, како је власт говорила, тај пројекат је обустављен због велике узнемирености јавности. Сада је та узнемиреност много већа и зато из дана у дан, од места до места, од града до града, видимо огромне народне скупове, који превазилазе сва очекивања и који демантују тврдње да не може бити протеста током лета“, каже у интервјуу за Радар, Гојко Божовић, писац и један од оснивача ПроГласа.
Он додаје да у воду пада и теорија да је протест превазиђена форма деловања, јер је то једини начин који је грађанима остао да се супротставе власти која је изашла из оквира Устава и која намеће планове онако како јој то одговара.
„Рекло би се да је власт потрошила грејс период који је имала због спровођења Бриселског споразума и постепене предаје Косова. Режим је зато посегао за другом картом, а то су критични минерали који су потребни у садашњој геополитичкој ситуацији. Режим, нудећи литијум, покушава да остане на власти у наредном периоду, најмање у наредној деценији. С друге стране, контроверзе које постоје око рудника литијума су тако дубоке да оне великом броју грађана делују као несразмеран ризик у односу на све претпостављене могућности добити. Остаје, наравно, као изузетно важно питање да ли ми треба да будемо друштво које ће ауторитарним режимима истока испоручивати критичаре власти, док ће демократским друштвима запада испоручивати критичне сировине? То није добра будућност и верујем да је побуна којој сведочимо последњих дана и која је аутентична, спонтана, масовна, израз дубоке свести да су ствари отишле предалеко и да грађани осим протеста немају начина да се супротставе властима. С друге стране, показује се да талас народног протеста постепено прераста у велики народни покрет. Мислим да ћемо томе сведочити у наредном периоду“, истиче Божовић
Пре неколико дана председник Александар Вучић понудио је референдум о опозиву председника иако закон не познаје такву врсту изјашњавања? Како то разумете?
Власт већ неко време покушава да скрене пажњу са теме на коју нема никакав одговор. То је околност да Србија треба да буде претворена у сировинску базу. Већ имамо руднике на истоку Србије у којима се не поштују никакви стандарди, ни радни, ни еколошки, а истовремено, прети се рудницима на западу земље у којима би се, наводно, поштовали еколошки стандарди. Али немамо никакве јасне гаранције у које бисмо могли да верујемо. Дубоко је неповерење и оно је проистекло из начина на који се овим друштвом влада већ дуже од деценије. Власт по опробаном методу спин диктатуре покушава да скрене пажњу са дубоко непријатне теме на оне теме које би могле да поделе грађане. Тако је понуђена парламентарна комисија, али је то пропало и пре него је изговорено. Потом се говорило о референдуму о рударењу литијума, али ни та идеја није добро примљена. Зато се, сада, једног дана говори о изборима, а другог о референдуму за опозив председника иако су правници јасно рекли да таква могућност не постоји.
Очигледно је да Вучић добро разуме да је његова популарност много већа у односу на истраживања која показују огромно нерасположење грађана према копању литијума.
Он покушава да представи да је то референдум о њему и свакодневним обраћањима покушава да подели јавност. Људима који су заинтересовани за европске интеграције власт говори да се против литијума буне десничари, који су против развоја Србије. Онима који су национално оријентисани власт говори да су против рудника грађани које су врбовале две стране обавештајне службе. Онима који су десничари говоре да су противници литијума некакви еколози који по правилу морају бити левичари. Онима који су лево оријентисани говоре да на протестима има много гласова који су критички интонирани према Европској унији. Ово је питање које превазилази политику и уобичајене друштвене расправе, ово је питање које има егзистенцијалну вредност. Таква питања стављају у други план идеолошке, политичке, територијалне и социјалне разлике. Стратегија власти је да нас политички и идеолошки подели на мноштво малих скупина које саме за себе не могу да учине ништа. Ми треба да схватимо да је извор свих тих проблема исти – неодговорна и неограничена власт која не прихвата демократска правила, која не прихвата да може бити смењена и да је смењива власт једини доказ демократије. Суочавамо се са влашћу која влада неограничено, а таква власт прави и неограничену штету.
Кад Вучић каже „добићете референдум о литијуму и мом опозиву“, али ћемо опет победити, на кога тачно мисли? Зар не би требало да је председник свих грађана Србије?
Као и до сада, Вучић планира да победи грађане Србије. Власт не може да функционише без производње спољних и унутрашњих непријатеља. Протеклих недеља Вучић и власт се позивају на Немачку и канцелара Олафа Шолца као гаранта свих питања, укључујући и екологију, а нема ни два месеца како је Немачка прозивана у једној озбиљној кампањи због резолуције о Сребреници, због своје историјске прошлости… Како је могуће да Немачка у једном месецу буде највеће страшило света и највећи непријатељ нашег необузданог развоја, а у следећем гарант наших еколошких стандарда и проверени пријатељ? То ствара конфузију. Али још опасније од тога што се повремено препознају спољни непријатељи јесте то што се непрестано производе унутрашњи непријатељи. Производња унутрашњих непријатеља је главна грана индустрије ове власти. Непрестано се потенцира опасност, проналазе неке групе и појединци који због тога што критикују власт, наводно, спречавају модернизацију. Модернизације не може бити у околностима у којима је заустављен сваки дијалог и у којима су суспендоване све институције. Вучићева власт од 2012. представља комбинацију тоталне пропаганде, контроле медија и економије, и система капиларних гласова, изборних притисака и уцена. Али избори у децембру прошле године показали су да ни то више није довољно да би се побеђивало на изборима. Сада је потребан и масиван изборни инжењеринг. Вероватно је због тога производња непријатеља толико нарасла у последњих неколико месеци. Чини ми се да ће власт у овој фази морати да посеже за више репресије него у претходном периоду.
Да ли сте изненађени масовним одзивом грађана, чини ли вам се да би режим могао да устукне или је то за њих питање опстанка на власти?
За режим је ова ситуација свакако питање опстанка на власти. Даљим инсистирањем на руднику литијума власт ризикује да изазове велику друштвену и политичку кризу. Кључно је питање: хоћемо ли да будемо друштво солидарних, слободних и креативних људи или сировинска база? Чини ми се да ће власт, упркос невиђеној кампањи, упркос томе што председник Републике и највиши државни функционери наступају као ПР служба једне мултинационалне компаније, морати да устукне. Све друго би био превелики ризик.
Поменули сте потписивање Меморандума са немачким канцеларом, али нисмо чули гаранције да ће се ископавања вршити по еколошким стандардима? Да ли промашујемо мету када упиремо прстом у Немачку и Запад уместо да нам адреса буду Влада и председник?
Нема никакве сумње да главна адреса треба да буду Влада и председник. Они су иза леђа грађана, док је пројекат Јадар био обустављен, водили преговоре са различитим међународним актерима око обнове тог пројекта. Ту постоје различити интереси. С једне стране, ту су интереси мултинационалне компаније. Стране државе, такође, имају своје интересе. Али своје интересе имају и грађани Србије. Само је питање ко заступа интересе грађана Србије? Већ због начина на који власт води невероватно разуђену кампању, рекло би се да власт не заступа интересе Србије и њених грађана. То и јесте основни разлог ове грађанске побуне. Можемо критички да сагледавамо ставове ЕУ, можемо да говоримо да се интереси Уније или само Немачке да се копа литијум у Србији не поклапају с најбољим европским вредностима. Није у духу европских вредности да се преговара када се зна да је пројекат обустављен, али не треба да, због тога што у једном тренутку нисмо сагласни са европским интересима, одбацујемо и европске вредности. За разлику од европских интереса који нису универзални и не морају да буду увек у нашем интересу, европске вредности су универзалне и увек су у нашем интересу. Говорим о слободи, солидарности, демократији, грађанским и људским правима. Само на темељу тих вредности можемо да одбранимо интересе друштва и спречимо пројекат који не одговара грађанима Србије.
Режим прети да ће спречити блокаде путева и пруга силом. Видите ли опасност од потенцијалног сукоба?
Сва одговорност за будућа дешавања је на власти. Досадашњи протести су били мирни и спонтани. Инциденте могу да изазову само они које је послала власт. Али то није у најбољем интересу ни саме власти. Људи су се покренули због дубоко егзистенцијалних разлога и ако им се, поред институција које су суспендоване и многих права која су доведена у питање, спречава и право на протест, власт ризикује да протести буду још масовнији. Ово је толико важно питање да се на њему могу догодити само две ствари. Или ће друштво наћи снагу да се обнови или ће потонути још дубље. У овој утакмици неће бити нерешеног резултата.
Како видите улогу опозиције у свему овоме и захтев појединих странака за расписивање превремених избора ?
Опозиција се налази у необичном тренутку. На децембарским изборима остварен је капитални резултат. Преко милион људи је гласало за опозицију, то је огроман капитал стечен најпре опозиционим јединством. Подела опозиције био је најгори могући исход и то је умањило снагу опозиције. Да би обновила поверење, опозиција мора да преиспита стратегију и сопствене одлуке. Потребно је и акционо, политичко и кадровско обједињавање, али најпре је потребно преиспитивање и препознавање политичке одговорности. Што се тиче протеста, опозиција треба да их подржи и учествује на њима. И људи у опозицији су једнако грађани као и остали, и једнако их погађају питања животне средине.
ПроГлас се изјаснио против рударења, планирате ли да се укључите у протесте?
Чим је најављена обнова пројекта, ПроГлас је саопштио да се противи том пројекту. У међувремену смо издали још једно саопштење у којем смо врло јасно рекли да је то покушај власти да испоруку критичних сировина конвертује у неограничену власт и позвали грађане различитих политичких и идеолошких уверења да се томе супротставе, јер верујемо да је то питање о коме треба да постоји сагласност. Протести на улицама показују да је сагласност постигнута. Неки од иницијатора ПроГласа су већ говорили на протестима и говорићемо и убудуће. И где год буде нека криза, бићемо на страни грађана, јер верујемо да је то наша основна мисија.
Дошли смо у ситуацију у којој је друштво потпуно расцепљено на два непомирљива пола, како изаћи из тога, иза недостатка дијалога обично долази насиље?
Проблем са насиљем је што почиње на речима, али се њима не завршава. Насилна реторика се шири од врха према дну и већ дуго живимо у токсичној поларизацији. Начин на који се говори на телевизијама с националним фреквенцијама и у парламенту је потпуно неприхватљив. Та насилна реторика је уништила јавни дијалог. Ако се тако разговара, онда се ни у чему не можемо разумети. Идеја је да се униште критичка расправа и плурализам како би, уместо друштвеног дијалога, постојао само монолог једног човека. Тај човек, који нам се обраћа сваког дана и доноси све одлуке, задовољан је таквом ситуацијом – да буде инокосни политички и друштвени орган, да буде једина институција која функционише, да буде извор и утока власти, да, заправо, у друштву ништа не функционише осим њега. Зато су потребне дубоке промене. Политички систем у Србији се не може поправити, он се мора променити. Већ имамо искуство са ауторитарним режимима различитог карактера у дугим деценијама наше новије историје. Та ауторитарност је суштинска опасност, она понижава друштво и спречава његов развој. Неопходно је изградити институције које ће бити брана ауторитарности. Дуг је то пут, али верујем да је могућ и да нема другог. Кад погледамо Србију последњих дана, видимо да кључа од незадовољства. Проблем је што институције, укључујући и Скупштину, не репрезентују народну вољу. Отуда ови масовни протести.
Војин Грубач: Прича о литијуму је завршена као и око шума и Космета
Могу ли ови протести изазвати и веће промене од заустављања планова да се рудари у Србији?
Ако се зауставе ти планови, то ће делегитимисати власт. Показало би се да власт не може самовољно да проводи све своје одлуке, а истовремено би пропала и намера да се литијум размени за опстанак на власти. Власт очигледно нема шта друго да понуди. Она говори о успесима и како се данас најбоље живи у историји Србије, али грађани то не осећају у свакодневном животу. Пропаганда делује једно време, али кључни аспект провере те пропаганде је свакодневица. Кад човек оде у продавницу, он јасно види какви су економски резултати власти. Суочавамо се са спектакуларном пропашћу пропаганде и режим мора да посеже за нечим другим. Сетите се да је велики историчар Ерик Хобсбаум писао да су неке земље крајем XX века претваране у тзв. кафа републике и банана републике. Право је питање: да ли ћемо као грађани дозволити да Србија постане литијум република да би власт која је већ деценију несмењива, која се противи свакој врсти критике, остала несмењива и следећу деценију? Овакви режими не падају због неких економских параметара или институционалних аномалија. Овакви режими падају када се сударе са животом, са егзистенцијалним питањима. За режим у Србији то је питање животне средине.
Једном приликом сте рекли да демократију неће обновити непријатељи демократије. Какав је онда избор пред Србијом?
Многи говоре о политичкој и економској штети коју ова власт проузрокује, али ја сам убеђен да су најтеже моралне последице. Уништене су моралне основе на којима почива друштвена егзистенција. Власт је укинула осећање одговорности, осећање стида, правде и солидарности. То су темељи на којима почива свако друштво и биће потребно много времена да се та штета санира. Пред Србијом је избор да се усправи и препозна своје скривене ресурсе, да не буде друштво у коме су сви против свих. Грађанима се већ дуго и систематично говори да не могу ништа сами да ураде, да је власт свемоћна и да им ништа неће попустити. Али када људи изађу на улице, власт се повлачи и ниједна сила не може да се супротстави сили грађанског незадовољства. Ми сада томе присуствујемо.
Сведоци смо хајке на писце, професоре, глумце, новинаре који критички говоре о овој власти. Како опстати у таквој атмосфери, а задржати став и лични интегритет?
Власт почива на институцији унутрашњих непријатеља и сваки критички глас доживљава као суштинску опасност. То је инстинктивна реакција режима који има системски отпор према свакој врсти опозиције. Уверен сам да режим нема снаге за тоталну репресију, већ само за селективну репресију. Зато и прави проблеме својим критичарима. Али ако тих критичара буде више и ако се буду активирали неки сегменти друштва који су годинама били удаљени од проблема, а ту пре свега мислим на академску заједницу, власт ће се наћи у великом проблему.
Култура је увек обликовала друштва и појединце, она је важна и за демократије и за диктатуре, с тим што су је диктатуре контролисале. Актуелна власт подстиче културу спектакла и ријалитија. Како то утиче на друштво и појединце?
То поразно утиче и на друштво и на појединце, али и на саму културу. Уместо културе, имамо разобручену забаву најнижег карактера. Друштво је претворено у лажни гламур, безобални спектакл и ријалити формат. У том ријалитију учествују највиши државни функционери. Јавни живот, заправо, личи на један велики експеримент. На његовој површини је забава. Испод те површине је прерасподела капитала и стварање нове класе. Култура је увек била формативна сила друштва, пружала утемељење друштву, спречавала драматичне промене и стабилизовала кризе. Појединцу је давала утеху и уверење да читаво друштво може постизати резултате које постиже његова култура. Ако, уместо тога, понудите пропаганду, а ова ријалити забава је наставак пропаганде другим средствима, то постаје опасан политички инструмент. Ријалити је у Србији политички инструмент који има за циљ да друштво онеспособи да размишља о својим интересима, а да појединца учини беспомоћним, усамљеним човеком који се суочава с мноштвом оних који се забављају, те да такав, забринут и сам, мора да остане у зони програмиране беспомоћности. Та беспомоћност, заједно са страхом, влада овим друштвом више од деценије. Неопходно је раскинути ту опну страха. Ако људи остану у власти страха и програмиране беспомоћности, проблеми ће се гомилати, а решења бити само тежа.
Извор: Радар
