Piše: Bogdan Petrović
Srbija se nalazi pred izborima koji će po svemu sudeći imati dalekosežne posledice po političku scenu i budućnost zemlje. U trenutku kada vladajuća stranka i sveprisutni predsednik Aleksandar Vučić imaju na raspolaganju sve državne resurse, kao i ogroman uticaj na gotovo celokupnu medijsku scenu, od ključne važnosti je da se obezbede bar minimalni uslovi za učešće na izborima za protivnike režima.
Unutrašnje nezadovoljstvo (veliki protesti posle pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici) i pritisak Zapada, naterali su vlast da počne da popušta oko izbora. Tu priliku su opozicione stranke propustile, jer nisu imale spremne iole smislene i konkretne zahteve u pogledu izbornih uslova, za koje su mogle lako da dobiju podršku evropskih faktora.
Takvu situaciju iskoristile su pojedine nevladine organizacije koje su se umešale u prazan prostor gde im realno nije mesto.
Na primer Crta je, u vreme prethodnih izbora, lansirala famoznu „analizu retkih prezimena“ (koju više niko i ne pominje) kao ključni dokaz da se biračkim spiskom manipuliše i da se ista lica u njemu pojavljuju više puta. Nemajući ideju kako da se unapredi kontrola na biračkim mestima, stranke su se uhvatile za Crtin predlog da se formira komisija za reviziju biračkog spiska.
Kada je vlast posle nekoliko meseci „igranke“ prihvatila najveći broj Crtinih zahteva, stranke su se „probudile“ i pobunile, jer su shvatile da nisu dobile ništa konkretno, a da je samo Crta sebi obezbedila učešće u višegodišnjem procesu revizije biračkih spiskova.
Danas je više nego jasno da je cela ta priča promašena, jer posle više od šest meseci rada komisije nismo dobili nikakav konkretan dokaz o masovnim manipulacijama biračkim spiskovima. Prava provera podrazumeva ozbiljan, obiman i dugotrajan posao koji se radi po jasnim pravilima. Vlast nikad nije pokazala volju da ga stvarno započne.
Drugi primer je potpuno farsično formiranje Saveta REM-a posle skandala oko izbora člana iz reda nacionalnih manjina. Iako je zakon više nego jasno propisivao da ostavke članova Saveta stupaju na snagu danom njihovog dostavljanja, u igru se uključila NVO „Građanske inicijative“, koja je „utanačila“ sa evropskim diplomatama „kreativno rešenje“: pošto njihov mandat nije ni počeo, ostavke članova REM-a i „ne postoje“.
Skupština je brže-bolje usvojila takozvano autentično tumačenje zakona da bi zaobišla jasne zakonske odredbe i omogućila „ništavnost“ ostavki. Takav postupak neodoljivo podseća na manipulaciju srednjovekovnih katoličkih vladara, koji su izgovor za razvod braka (koji crkva nije dozvoljavala) nalazili u tvrdnji da „brak nije bio konzumiran“.
Na kraju, Savet REM-a se sastao, ali bez ikakvih rezultata. A kako stvari stoje, sa promenom vlasništva u medijima koji su nekada bili deo Junajted grupe, opozicija će biti u još nepovoljnijem položaju nego na prošlim izborima. Tu ne treba da zaboravimo ni ulogu četvoro članova koji su prvo podneli ostavke, a onda ipak pristali na ovakvo bezočno gaženje zakona.
Očigledno je da vlast želi da stvori privid da je izborni proces fer i time postigne da zapadni centri moći, kojima Vučić neprestano pokušava da se umili, prihvate rezultate izbora. Zbog toga su se i mogli očekivati konkretni ustupci oko izbornih uslova, samo da ih je opozicija tražila; a ako se oni ne bi dobili, pred međunarodnim faktorima mogla je biti ugrožena legitimnost takvog režima.
Stranke su mogle da postave jednostavne zahteve kao što je uvođenje elektronskog očitavanja ličnih karata na biralištima, čime bi se eliminisala mogućnost da u odsustvu kontrole neko jednostavno ubaci listić za birača koji se nikada ne pojavljuje.
Pored toga, umesto što se beznadežno očekuje da će neki REM to regulisati, stranke su mogle formulisati jednostavna pravila predstavljanja svih političkih aktera na televizijama. Ta bi pravila makar privremeno obavezivala medije, čime bi kako-tako ograničili beskonačne procesije Vučića i omogućile da se čuje još neki glas.
Ali pošto stranke nisu imale jasne zahteve, evropska birokratija je prihvatila „rešenja“ koja je ponudio NVO sektor. I tu se otvara ključno pitanje – ko će biti odgovoran za stvaranje privida da je vlast omogućila regularne izborne uslove, kada to ni izbliza nije slučaj?
Izvor: Nova Ekonomija
