Piše: Davor Džalto
(ili kako su stvari uglavnom jako komplikovane)
Pojednostavljivanje i svođenje stvari na crno-bele slike je majka zabluda – kad god su u pitanju kompleksne stvari, a društveni procesi su, po definiciji, veoma kompleksni. ”Anđeli” vs. ”demoni” je metod saznanja koji uglavnom ništa ne objašnjava, ali zato generiše pojednostavljenu realnost. Ako želimo nešto da razumemo, i da nešto na temelju tog razumevanja promenimo, onda je radikalno pojednostavljivanje (koje će, pri tome, učiniti da se dobro osećamo u samoproglašenoj ulozi ”anđela”) poslednje što želimo. And yet…
U retkim situacijama je radikalan redukcionizam koristan kao taktika, ne zato što se time nešto objašnjava, već zato što se time artikuliše i usmerava akcija. To je korisno, ali je, ukoliko ostane bez kritičkog preispitivanja, istovremeno i jako opasno, jer lako može odvesti u zaslepljenost i fundamentalizam, kao i samozaljubljenost ”anđela”, koji pomisle da su nepogrešivi, i da, štaviše, imaju dužnost da po svom nahođenju oblikuju društvenu realnost. Svaka reč kritike, pa i najdobronamernije, se ne samo dočekuje kao napad, već se onaj koji upućuje kritiku doživljava kao ”demon”, dostojan prezira ako ne i uništenja.
Kada se pre više od jedne decenije uspostavljao režim Aleksandra Vučića, pisao sam i govorio o tome da taj režim – sa političkom istorijom i biografijom glavnih aktera – neće otići sa vlasti bez ozbiljnijeg haosa. Nije bila neophodna preterana pamet da se tako nešto anticipira – iako je i to malo neophodne pameti nedostajalo kod onih (neo) liberala od kojih se tada moglo čuti kako je to sad neki novi AV, kako je sad druga situacija (jer sad Zapad podržava AVa), kako nema više povratka na staro, i kako je najvažnije ostati na ”evropskom putu”, čemu je AV posvećen, i tome slično.
Davor Džalto: Franjo, episkop rimski koji ”ništa nije uradio”
Ne znam šta je bilo ko očekivao od Slobinog ministra informisanja i Šešeljevog šegrta, čiji se kompleksi valjda i sa meseca mogu videti. Bilo je tu, naravno, i ”graDžanističkih” oportunista, koji su, vrteći mantre o ”evropskom putu”, ”zapadnim vrednostima” i ”stranim investicijama”, oberučke prigrlili Vučića, čiji im je režim omogućio zadržavanje ili sticanje pozicija, uticaja, novca…
Tehnokratsko-autokratskim stilom vladanja (prema unutra) i poslušničko-”stabilokratskim” (prema spolja), AV je uspeo da na svoju stranu prevede mnoge ”graDžaniste” kao i mnoge ”patriote” – glumatanjem nekog novog i ”cool” momka; neke zato što su oportunisti, koji će za gumu od džipa dati i sopstvenu pozadinu, a neke zato što je pričao priču koja je išla ”niz dlaku” njihovim ideološkim preferencama.
Posvećen ”evropskom putu” i ”vrednostima”, ”strateškom” partnerstvu sa SAD-om, ali i ”čeličnom” prijateljstvu sa Rusijom i Kinom, braneći Kosovo i Republiku Srpsku, AV je postao momak za sve (vlažne) snove kako mediokretenskih ”graDžanista” tako i (podjednako mediokretenskih) ”patriota”.
Udvaraj se, laži, potkupljuj, ucenjuj… dok ne preuzmeš i ne skupiš dovoljno, a onda možeš i da zastrašuješ i prinuđuješ; to je stari sistem uspostavljanja autoritarne kontrole, koji i dalje dobro radi. Sve to vreme budi ponizan prema onima spolja, do mere koja je malo too much i za one kojima ništa kinky nije strano.
Ono na šta sam proteklih desetak godina pokušavao da ukažem je da, koliko god AV bio generator mnogih problema, on nije uzrok glavnih problema Srbije. On je njihov simptom. Činjenica da je neko kao on mogao doći na vlast, uz toliku podršku građana Srbije, i ostati na vlasti tako dugo – opet uz značajnu podršku građana (bez obzira na sve manipulacije, propagandu, pritiske, ucene, potkupljivanja…) – jeste indikator problema.
Činjenica da je njegova majka-partija, Šešeljeva SRS, u periodu posle petooktobarskih promena (izuzev prvih nekoliko godina) pa do formiranja Srpske napredne stranke, bila pojedinačno najjača partija – jeste indikator problema. Činjenica da je Socijalistička partija Srbije ne samo opstala, već se vremenom konsolidovala i postala opet značajan politički faktor – jeste indikator problema. Činjenica da se masovno ”preleće” iz jedne partije u drugu, kada prva siđe sa vlasti a druga se popne na vlast (i to ne samo među ”običnim” članstvom već i među partijskim i državnim funkcionerima) – jeste indikator problema. Činjenica da je razvijan model privrede kojim se građani pretvaraju u jeftinu i nezaštićenu radnu snagu (pri čemu se truju na različite načine, nekvalitetnom hranom, lošom vodom i vazduhom, mentalno…) – jeste indikator problema.
Koliko god da je SNS, autoritarnim partijskim poretkom i spremnošću na svaku vrstu gadosti, laži, manipulacija i nasilja, nasledio politički DNK SRSa, SNS je zapravo najbolji učenik SPSa. SPS je partija koja je na tragu poznih (ex)KPJ kadrova uspostavila sistem dubinske korupcije društva i tehnokratije. SPS je obezbedila kontekst u kome je glavna ideologija tehnologija vlasti (zarad materijalnog i političkog profita), u čiju svrhu se može reći, zastupati i činiti bilo šta – promovisati neoliberalizam, nacionalizam, ”socijalizam”, jugoslovenstvo, srpstvo, Tita i Dražu, Kosovski boj i MMF, multikulturalizam i šovinizam.
Davor Džalto: Franjo, episkop rimski koji ”ništa nije uradio”
Nije ovde, dakle, reč o zlim, primitivnim i zaostalim ”nacionalistima”, nasuprot demokratski opredeljenim i obrazovanim ”graDžanistima” – polarizacija čija imbecilnost koja vređa inteligenciju i dobar ukus svih koji ih imaju. Ono na šta želim da ukažem je da radikalna redukcija na opcije (dobri i pametni) ”mi” i (loši i glupi) ”oni” najčešće služi tome da se (1) jako suzi opseg tema i ideologija u javnom diskursu, i da se onda, u tako suženom prostoru, razlike maksimalno zaoštre kako bi se stvorio privid političke dinamike, i da se time (2) zamaskira ono po čemu su te međusobno ”suprotstavljene” opcije – zapravo iste ili veoma slične.
A to po čemu su mainstream opcije iste ili veoma slične jeste posvećenost (A) tehnologiji sopstvene vlasti, partokratiji, klijentelizmu, različitim oblicima nedemokratičnosti i (B) realizaciji dubinskih društvenih promena koje se kriju iza priče o ”tranziciji”, ”evropskim vrednostima” ili opet priče o ”nacionalnim interesima” i ”srpstvu” (odnosno, u komšiluku, o ”hrvatstvu”, ”bošnjaštvu” i sl.).
Te promene, pod firmom (beskonačne) ”tranzicije”, ili opet ”odbrane srpstva”, se tiču izvlačenja ekonomske supstance iz zemalja-kolonije, profitu koji stiču domaće i međunarodne business i političke elite, te integraciji regiona u međunarodne korporativne tokove, pri čemu, tobož ”opozicioni” mediji, promovišu matricu o neizlečivoj zaostalosti i nesposobnosti domaćeg sektora, ”pozicioni” mediji aktivno grade sliku (i na bazi te slike realnost) koja promoviše bizarnost, nasilje i ludilo kao obrasce poželjnosti, dok se sistem obrazovanja razara kako bi se sve od pomenutog uspostavilo i učvrstilo.
Glumatanje, foliranje, izigravanje pravde pozivanjem na pravo, lažne diplome, lažna zvanja, lažna predstavljanja, lažne biografije, lažni životi, lažni ljudi… to je nasleđe SPSa, to je paradigma na laži zasnovane tehnokratije, koju je (uz uspone i padove) dalje razvijao DS, a do savršenstva doveo SNS.
Reč je takođe i o tome da nije važno samo reagovati na ispravan način, već i reagovati blagovremeno. To što ćete nekome dati pravu terapiju pošto je već umro, neće biti naročito korisno. Drugim rečima, važno je uočiti najdestruktivnije političke faktore i procese, i delovati protiv njih blagovremeno, kako ne bi došlo do gangrene društvenog tkiva. A za to je potrebno ne samo dati pravu dijagnozu (što je daleko od jednostavnog), već i postići širok konsenzus o kursu delovanja.
Posle užasa 90tih godina, bilo je neophodno poslati na deponiju istorije sve političke opcije, njihove predstavnike i promotere, koji su, u zemlji, bili najodgovorniji za razaranje društva. Ne zato što je sve zlo došlo od njih (jer nije), i ne zato što su oni koji su došli posle njih bili posvećeni demokratiji, slobodi, napretku zemlje i dobrobiti svih njenih građana (jer pretežno nisu), već zato što se time pravi otklon, uspostavlja neki sistem odgovornosti, i šalje poruka političkim akterima da se ne mogu ponašati kao im padne na pamet, uroniti u kriminal, nasilje, korupciju, medijsko ludilo… i nakon toga se ponašati kao da je sve to bilo sasvim u redu, kao da se ništa naročito nije desilo, i kao da se sva odgovornost može prebaciti na pojedince.
Što je možda i najvažnije, uklanjanjem sa političke scene gorepomenutih organizacija i ideologija, i sa njima povezanih pojedinaca, željom i odlukom kritičnog broja građana, sami ti građani bi poslali poruku samima sebi – da ozbiljno shvataju politiku, tj. život svoje zajednice, i da se ne ponašaju kao razmažena, neodgovorna i ne preterano bistra deca.
Ali, avaj, ne samo građani Srbije, nego građani ubedljivo najvećeg broja zemalja se zapravo ponašaju kao neodgovorna i ne naročito bistra deca, odakle i dolazi spontani impuls da se gotovo nikada ne preuzima odgovornost za bilo šta. Kriv je uvek neko drugi.
Mnogi ne žele da čuju bolnu istinu da je jako malo režima u ljudskoj istoriji koji su se mogli održati bez podrške dovoljnog broja građana (šta god se u pojedinim periodima smatralo ”režimom” i ”građaninom”). Jednostavno, opresivni režimi su tu ne samo zato što postoji aparat nasilja i propagande, već zbog toga što postoje oni koji su poslušni i koji pristaju na propagandu. Korupcija postoji ne samo zato što ima onih koji pokušavaju korumprirati, već i onih koji rado bivaju korumpirani.
Situacija se, u međuvremenu, dodatno usložnila, međunarodne okolnosti su se promenile, metode manipulacije postale mnogo razrađenije i moćnije, pa samim tim i potreba za uviđanjem i razumevanjem kompleksnosti koju sam pomenuo na početku.
Davor Džalto: Franjo, episkop rimski koji ”ništa nije uradio”
Uz mnoge druge procese, koje ovom prilikom nije moguće ni samo pobrojati, došlo je do dalje degradacije političke sfere, koja je gotovo u potpunosti korumpirana, svedena na ”menadžerisanje” političkih procesa, partokratiju i vlast najgorih, uz podršku moćnih korporativnih i političkih centara izvan zemlje.
Najnoviji talas protesta u Srbiji shvatam kao pokušaj razračunavanja sa čitavim ovim nasleđem, pokušaj ”pročišćenja” i ponovnog konstituisanja autentično političke sfere, a kroz nju, zapravo i ponovnog konstituisanja društva. Pokušaji ”viđenijih” opozicionih partija, i sa njima povezanih interesnih struktura, da se ”ogrebu” o proteste i da se pokažu kao potpuno posvećeni idejama protesta je čisto parazitiranje, način da se stvari, tobož, menjaju kako bi ostale iste. ”Utalite se, deco”, napravide neki ”deal”, jer ”tako stvari funkcionišu” – to je poruka koju demonstrantima šalju pozicione i opozicione stranke, kao i ambasade.
I mnogi su za to više nego spremni, gladni brzog profita, koliko god mali bio. Jedno-dva pojavljivanja u etabliranim (pozicionim ili opozicionim) emisijama masovne kretenizacije, i već su ciljevi za koje se tobož borimo zaboravljeni, već su kolege i građani, sa kojima smo se tobož borili, samo masa od koje treba profitirati. A kada tu dođe još više medijske pažnje, pa guma od džipa, pa ceo džip, pa stan, pa vila, pa tapšanje po ramenu u nekom zamku… započinje preobraženje bizarnih primitivaca, od medijskog toalet papira u ”ozbiljne igrače”, koji shvataju da ”nema ‘leba” od demokratije i slobode. Oni onda uviđaju svu ”mudrost” SPSa, DSa, i SNSa, pa kreću da posvećeno promovišu neku novu alternativu, da predlažu čitav niz promena – naravno, sa ciljem da sve ostane isto.
Novo će biti to što će se neki novi bizarni primitivci pridružiti starim bizarnim primitivcima, objedinjeni željom za vlašću i prihvatanjem, kako bi prazninom (jer oni nemaju šta drugo da ponude osim primitivizma, ispraznosti, bizarnosti i opštih mesta) pokušali da nadomeste prazninu koja je u njima. A velika koncentracija ispraznosti nije tek puko – ništa, to postaje crna rupa koja kida društveno tkivo pre nego što isto iščezne, pršavši nepovratno ”korizont događaja”.
Problem, dakle, nije primarno u tome da li neka opcija ”desničari” ili ”levičari”, već da li je reč o nekim osmišljenim, inteligentnim, autentičnim pozicijama, sa kojima je moguće smisleno polemisati. Ili je reč o političkom kiču. A srpska politika već jako dugo nije ništa drugo nego – kič, koji se kreće u rasponu od sladunjavih narativa do noćne more.
Izvor: Autograf
