Пише: Редакција
Премијер Спајић јуче је на друштвеној мрежи X објавио сљедеће:
„Имамо озбиљне безбједносне оперативне информације да ће најављено затварање нових преговарачких поглавља бити праћено координисаним хибридним дјеловањем, у које су укључени званичници најмање двије државе из региона.
Према нашим сазнањима, такве активности имају за циљ дестабилизацију Црне Горе, уз очекивану подршку појединих политичких актера и дијела медијске сцене у нашој земљи.
Знамо за ове намјере и свјесни смо њиховог циља. Покушаји дестабилизације неће промијенити наш курс нити зауставити европски пут Црне Горе, који је већи од дневног интереса било које политичке структуре.“
Одмах након ове објаве, црногорски медији кренули су у потрагу за одговором на питање о које двије државе из региона је премијер говорио, па су Вијести као свој одговор понудиле Србију и Албанију, а Дан је понудио Србију и Хрватску, при чему су се оба медија позивала на своје поуздане изворе из кругова блиских влади.
Чак и најповршније праћење регионалне политичке сцене даје за право Дану, јер се албански званичници чињенично неупоредиво мање баве Црном Гором од хрватских и србијанских. Но, од прецизног детектовања на које је двије државе премијер Спајић тачно мислио, пуно је важније питање како да се Црна Гора супротстави том хибридном, дакле специјалном и субверзивном дјеловању.
Одговор на то питање прилично је једноставан и лежи у још чвршћој сарадњи владајуће коалиције, односно у још бољој сарадњи између три кључне политичке позиције у држави: предсједника Милатовића, премијера Спајића и предсједника скупштине Мандића. Такав приступ захтијева додатне компромисе и подређивање дневнополитичких агенди државним, националним и друштвеним интересима највишег реда.
Поред тога, било би од огромне користи да се „прочешљају“ институције, поготово оне које су укључене у процесе међународне размјене, како би се из њих одстранили кадрови који нису дорасли професионалном изазову, али и они који су се недопустиво приближили организованом криминалу или страним центрима моћи који пројектују недобронамјеран утицај на Црну Гору и њене становнике.
Трећи битан предуслов за ефикасније супротстављање Црне Горе хибридним притисцима, лежи у опозицији која има историјску одговорност да одустане од роварења и кокетирања са експозитурама страног утицаја на дугорочну штету властите државе, само да би побољшала властите изгледе за повратак на власт. Јер, уколико опозиција, при чему превасходно мислимо на ДПС и њему идеолошки блиске структуре, настави са том работом, питање је да ли ће се имати чему вратити.
За крај, треба рећи и то да се интереси, агенде и циљеви Загреба и Београда у погледу Црне Горе дијаметрално разликују. Загреб жели видјети свог јужног сусједа у Европској Унији, али тек уз претходну максималну и стратешку добит, односно тек након што Подгорица пристане на све загребачке захтјеве, међу којима има и оних који су уцјењивачки и понижавајући. С друге стране, званични Београд са Вучићем на челу страхује од уласка Црне Горе у Унију, јер би тај чин снагом стадионских рефлектора освијетлио и демаскирао лажност Вучићевог наратива о благородном положају Србије у међународним односима.
Због тога Загреб своје дјеловање усмјерава превасходно према институцијама, дакле према мјестима на којима се доносе одлуке, међу којима и оне које Загреб прижељкује, док Београд дјелује на ширем друштвеном плану како би изазвао климу конфликта, нестабилности и подјеле у друштву и тако успорио пут Црне Горе ка Европи. Оба та приступа једнако су опасна и биће потребно много политичке и државничке мудрости, али и много посвећеног професионализма у наредним мјесецима, како би Црна Гора остала на том путу.
Редакција Журнала је увјерена да ће та мудрост превладати у кабинетима предсједника, премијера и предсједника Скупштине. А без те мудрости, потпуно је свеједно да ли ће Црна Гора ући у ЕУ, СФРЈ, САД, СССР или у Свето Римско Царство јер ће у сваки од тих савеза ући као земља која није своја.
