Пише: Туфик Софтић
Вјероватно има више од десет година откако сам посљедњи пут провјерио шта се дешава са мојим акцијама из времена такозване масовне ваучерске приватизације. Добио сам их тако што сам један ваучер уложио у мало предузеће из Берана. Недавно сам, из чисте радозналости, ушао на сајт Централног клириншког депозитарног друштва, некадашње ЦДА, и погледао списак акционара. Међу првих десет нашао сам и човјека којег сам познавао, а који је у међувремену преминуо.
Име му је још у регистру. Онда сам погледао шта се дешава са компанијом од које смо некада очекивали неку корист. Изгледа да је и она на умору. Има једног запосленог и послује са губитком.
Видим да је за јун била заказана ванредна сједница акционара, али нисам нашао због чега. Позиве одавно не добијам. Не знам ни да ли бих, као акционар који је можда два или три мјеста испод првих десет, уопште требало да их добијам. А онда сам се запитао да ли ја још уопште имам те акције?
Заборавио сам ПИН за приступ порталу некадашње Централне депозитарне агенције, па сам позвао данашње Централно клириншко депозитарно друштво. Објаснио сам проблем. За нови ПИН, речено ми је, морао бих доћи у Подгорицу. Послије неколико питања, љубазни службеник ми је по матичном броју само потврдио – да, акције још имате. Ништа више није смио да ми каже. Није ни било потребно. Било ми је довољно да послије више од двадесет година знам да су још тамо.
Онда сам позвао пријатеља који је, као и ја, свој ваучер уложио у исто предузеће.
Знаш ли шта је са нашим акцијама, питам. Не зна, каже да на то није помислио сигурно деценију и по.
Присјетили смо се како смо тада бирали гдје ћемо уложити ваучере. Могли смо у Телеком, Електропривреду, Југопетрол или нека друга јака предузећа. За неке од тих акција људи су касније добијали хиљаде еура. Ми смо изабрали мало беранско предузеће. Зашто? Зато што смо повјеровали причи.
Тадашња власт говорила је о модернизацији и улагањима. Премијер Филип Вујановић саопштавао је да ће у модернизацију тог, како се говорило, малог али вриједног беранског предузећа бити уложено неколико милиона еура. Нама, обичним грађанима са по једним ваучером, рачуница је била једноставна: ако држава вјерује да предузеће вриједи и ако ће у њега бити уложено неколико милиона, можда ће једног дана вриједјети и наше акције.
Уложили смо ваучер. Није испало тако. Предузеће је наставило да пропада, мијењало је име, а ми смо остали са акцијама које, колико данас изгледа, нису донијеле готово ништа. И ту се за нас завршила велика прича о приватизацији. Или смо барем тако мислили, јер наша прича је заправо била образац МВП.
Почетком 2000-их грађанима Црне Горе представљена је масовна ваучерска приватизација као прилика да постану власници дијела онога што је до тада било друштвено власништво. Ваучере је добило 436.880 грађана. Готово пола милиона људи. Свако је могао да одлучи гдје ће уложити свој ваучер. Неко је бирао познату компанију. Неко приватизациони фонд. Неко је, као ми, вјеровао да ће мало предузеће из његовог града једног дана постати успјешно. На папиру је све изгледало лијепо.
Проблем је био у томе што неколико акција не значи много ако не знате шта се са компанијом догађа, ко њоме управља и шта се дешава са њеном имовином. Многи грађани су временом акције продали. Многи су их једноставно заборавили. Неки вјероватно ни данас не знају да их још имају.
Истовремено, акције су прелазиле из руке у руку и завршавале код људи који су имали довољно новца да купе велике пакете. Тако је оно што је на почетку требало да буде власништво великог броја грађана временом постајало власништво све мањег броја људи. То је, можда, и најважнији дио приче о ваучерској приватизацији.
Није довољно знати колико је грађана добило ваучере. Потребно је разобличити шта се са тим власништвом касније догодило. Ко је задржао акције? Ко их је продао? Ко их је куповао? Ко је на крају постао власник великих компанија, а шта је остало онима који су, као мој пријатељ и ја, свој један ваучер прије више од двадесет година уложили у мало беранско предузеће?
Нама су остале акције. Барем мени, како сам недавно сазнао, и када сам се запитао шта као њихов власник, данас уопште могу да урадим? То питање можда звучи ситно у односу на велике приче о приватизацији. Али није. Јер иза мене и мог једног ваучера стоје стотине хиљада људи који су прије више од двадесет година добили исто обећање – да ће постати власници дијела црногорске привреде.
Туфик Софтић: Гдје је нестао катастар 3.000 извора питке воде?
Неки су од тога зарадили. Неки су изгубили. Неки су акције продали. А неки су, као ја, једноставно заборавили да их имају. И зато данас вриједи провјерити. Ако човјек још има акције, онда није бивши власник. И даље је власник, макар имао само мали број акција. Треба да зна шта посједује, шта се дешава са компанијом, ко њоме управља и која права има.
Послије готово четврт вијека, мене више не занима само питање да ли и колико вриједе моје акције. Занима ме и зашто се одржава ванредна скупштина компаније чији сам акционар? Зашто о томе ништа не знам?
Можда је најважније поставити питање, ако је готово пола милиона грађана требало да постане власник дијела црногорског богатства – ко су људи који су постали прави власници? За свако предузеће понаособ. Како је богатство концентрисано у рукама малог броја екстра богатих, и великог броја обичних грађана. Како се изгубила средња класа као стуб сваког друштва?
Ако смо на прагу Европске уније, онда би ускоро требало да важе нека друга правила. Приватна својина не би смјела да буде велика само када је у питању велика имовина и велики власник.
Требало би да буде заштићена и када је у питању једна једина акција. Чак и она коју је неки грађанин добио прије више од двадесет година, за један ваучер, па је у међувремену заборавио да је има. Можда та акција данас не вриједи готово ништа. Али право власника не би смјело да ништа не вриједи.
Управо је то оно што би требало да научимо. Није важно колико имате, важно је да оно што имате заиста припада вама и да држава то право мора да заштити. Па макар био у питању један ваучер или једна акција. Ја ћу моје акције сачувати, макар остале само успомена на масовну ваучерску приватизацију.
Извор: РТЦГ
