Долазе славе, свињокољи и погреби, опела и парастоси, а послије тога зимске чаролије. Деда Мраз трага за дјецом која су негдје отишла, остарјели болесни и безвољи призивају успомене, убиће их носталгија за годинама којих није ни било. Старе љубави су све старије, огледала све непоузданија: шта ми то видимо пред собом? Људе који су покушали да буду људи па их је нешто зауставило, непозната згужвана лица, очајне, сувишне индивидуе осуђене на најгори призор. Смрт у доласку, процес неодвојив од живота у Србији, тугу и радост пред нестајањем.
При погледу на себе, свако од нас вјерује да је могао да буде неко други на неком другом мјесту. Или да бар није касно за такве преображаје.
Али, већ је одавно касно.
Не знајући како ни чијом вољом, нашли смо се у Божанственој комедији, највећем епском дјелу Дантеа Алигијерија, у коме он силази у паклену таму људског греха, тражећи поетску срећу и искупљење кроз чистилиште и рај. А тамо људска душа налази срећу, слободу и коначно избављење из тмине у коју је бачена. Тамо да, овдје не.
Бог умије да се поигра са људима, па и да сагради пакао по својој вољи. Бог је оно у шта људи вјерују да јесте, свако има пророка који се први сјетио да себе прогласи таквим.
Наша комедија је отишла предалеко, џокери у њој постају све суровији, лице пајаца се смије пред језом коју шаље на све стране. То је фарса која собом носи наказни фетус трагедије, урнебесно, пијано банчење над свачијим животом неизбјежно се завршава у ломовима и рушевинама. Ништа и никога не може сачувати од онога што слиједи, ни нас ни њих.
Овдашњи Краљ Иби лети у циркусу Монтија Пајтона. Народе мој, видите ме шта могу, колико ме има и шта све постижем! Нигдје нема нити ће икада бити оваквог краља и оваквог циркуса, гледај ме народе у шта све могу да преобратим све вас и себе.
Као оштећени Џокер који је сувише лако стекао свој народ, дозива га бар једаред дневно не би ли сазнао је ли народ у животу, и зашто је ако јесте. И како је то могуће? Све је урадио да не буде. Сва су министарства заснована на вјештини безвезног ходања и производњи бесмисла. Властелини се држе за зло које засмијава уплашену публику жељну лоше забаве, сигурну да представа и уз све маске кловнова, има страшан крај. Колико страшан знаћемо на крају нечега што још нема име.
Монарх је амнестирао лупеже у сакатом краљевству, а тешком руком притиска полицајце који су их затекли на дјелу. Он се боји да ће се банда позвати на њега или брата му, и тако урушити Србију. Ако су банда и њен вођа и Србија једно, онда Србије више нема.
Не знамо да ли је Краљ глуп, кад се у игри између полицајаца и лопова опредијелио за сецикесе и зликовце, вјерујући њима као својима. Они и јесу његови али памет није, не знамо шта је све у њему док јавно постаје преступник опасних намјера, већински власник пусте земље. Видео је у Слободану Миленковићу, Сентином сину, свог искреног непријатеља, видео је у Колувији савезника у истом послу и постао његов консилијере. Видео је у Малом кључара узапћеног блага, у Вулину чувара плијена и своје безгрешности, у Стефановићу побуњеног поданика заробљеног функцијом одбране заробљене земље и тајнама које могу да убију.
У тајнама које чува Неша, Краљ види свој крај, у Слободану Миленковићу страшног полицајца који ће му једном ставити гвожђа на руке, у оперетској улози спасиоца народа види свој спас. У полиграфима одбрану од својих највећих лажи, у Ани Брнабић несувисло објашњење заједничког постојања и бесмисла из којих долазе. У грађанима нејасно ћутање које није вјечно и постаје опасно, у својој секти завјеру којом непоуздане слуге спремају анатема и ритуално жртвовање опскурног божанства.
У свима који не личе на њега, он препознаје носиоце државног удара који би га бацио у смеће, вратио у депресивну нитковску безначајност из које је дошао општом хигијенском непажњом.
У себи не препознаје никога и ништа, у ноћима пуног мјесеца, у расцепљеним дијалозима са Мистером Хајдом, не долази ни до каквих сазнања о томе ко је он, шта ради овде и одакле је стигао. У покушају самоспознаје лута до самих граница нашег очаја.
„Ми смо авангарда светске катастрофе“, каже Небојша Ромчевић за Нову С, „бескрајне смрти, сејање страха, сви су јахачи Апокалипсе у пуном трку… Ниједна вриједност није преживела, осим љубави према ближњима.
Путовање очајника по земљи Србији, то је лифт на коме је пукла сајла. И сад сви гледају једног лудака који их увјерава да не падају, него лете.“
Љубодраг Стојадиновић
Извор: rs.n1info.com
