Сједињене Државе се тренутно суочавају са озбиљном пријетњом вођења рата на два фронта истовремено са Русијом и Кином због њихове све веће супериорности над Сједињеним Државама у области нуклеарног, електромагнетног (ЕМП) и сајбер оружја.
Упркос све дубљем стратешком и војном неуспјеху Сједињених Држава, многи амерички политичари (ако не и већина њих) и даље вјерују да су Сједињене Државе најмоћнија војна сила на свијету.
Амерички лидери морају напустити своје идеалистичке представе о сигурном униполарном свијету, у којем су Сједињене Државе надалеко признате као најмоћнија суперсила. У ствари, све је потпуно другачије.
Америка се сада суочава са све тежим, ограниченим и неугодним прављењем избора и очајнички јој је потребна нова велика стратегија која гледа у будућност и која се супротставља растућем савезу између двије нуклеарне велесиле – Кине и Русије, која их раздваја и разара њихов савез.
Да бисмо ријешили ову незапамћену дилему националне безбједности и осигурали опстанак САД, амерички лидери морају своју хегемонију – своју застарјелу и неуспјешну „велику“ стратегију – заменити концептом „стратешког суздржавања“ и одржавања глобалне равнотеже снага.
Стратегија „суздржавања“ ће спасити драгоцене америчке животе и америчко национално благо заједно са ограниченим војним ресурсима и преусмјерити их на заштиту виталних интереса Сједињених Држава. То ће смањити ризик од непотребног рата са америчким противницима који су нуклеарне велесиле, што би створило сигурнију, поузданију и, надамо се, мирнију ситуацију на планети.
„Стратешко суздржавање“ подразумијева да ниједна велика свјетска сила неће настојати да овлада Европом или сјевероисточном Азијом. У исто вријеме, приморала би савезнике САД да сносе главни терет одржавања безбједности у својим регионима и ослањају се на локалне снаге да уравнотеже регионалне хегемоне попут Русије и Кине.
Америчке војне снаге би остале стациониране „на хоризонту“, било у водама које окружују САД или унутар америчког тла, избјегавајући положаје за размјештање гдје америчко војно присуство у суштини постаје „мост“ који нас доводи у искушење да се упустимо у спољне сукобе ако дође до агресије, али недовољно да заштити савезнике САД или чак спријечи такву агресију.
Стратегија прекоокеанског или „офшор“ балансирања вратиће Сједињеним Државама слободу дјеловања и избора у којим ратовима ће учествовати а које ће избјегавати, с обзиром на то да такви ратови могу брзо и неочекивано достићи нуклеарни ниво.
Сходно томе, како би били смањени ризици да буду увучене у ратове са великим силама које би могле изложити америчку територију нуклеарним или електромагнетним нападима, Сједињене Државе би могле повући своје војне снаге из Европе, Африке и Азије, укључујући Блиски исток.
Такође би могле да се уздржавају од инвазија на друге земље и њихове окупације у склопу напора да се у њима промијени власт и изграде нове државе.
Сједињене Државе би требало да експедиционе снаге шаљу само ако су земље у њиховој сфери утицаја или за њих од виталног интереса, попут Западне Европе и Јапана, а и то – у случајевима непосредне пријетње непријатељског напада.
Изузетак би могао бити да се задржи ограничен број америчких војника у Њемачкој – као баријера потенцијалној руској агресији на Западну Европу која за америчку економију и индустрију има јединствени значај.
Смањење америчког војног присуства у иностранству значајно ће смањити подршку антиамеричком тероризму и, што је најважније, значајно смањити жељу Русије и Кине да се међусобно уједине ради супротстављања Сједињеним Државама.
Као дио ове стратегије, Америка ће коначно напустити неуспели „глобални рат против терора“ на који је узалудно потрошила билионе долара на ратове са милитантима на Блиском истоку.
Умјесто тога, након двије деценије, током којих су Русија и Кина претекле САД у практично свим кључним областима стратешких војних технологија, Сједињене Државе ће коначно наставити да модернизују и обнављају свој стратешки нуклеарни арсенал и стратешке одбрамбене способности.
Ова теорија „стратешког уздржавања“ није нова. За њу су се залагали неки истакнути амерички политиколози, као што су Џон Миршајмер, Стивен Волт, Роберт Пејп и Кристофер Лејн. Уосталом, историјска анализа показује да је већина великих сила, које су се из различитих разлога нашле у стању дубоког опадања, па усвојиле стратегију „разумне уздржаности“, постала приметно успешнија од држава које су слиједиле друге политичке линије.
Посљедњи споразум о подели сфера утицаја потписали су предсејдник Френклин Делано Рузвелт, премијер Винстон Черчил и совјетски диктатор Јосиф Стаљин на конференцији у Јалти фебруара 1945. године.
Тај споразум се показао као успјешан у одржавању мира међу великим силама у Европи више од пола вијека, делимично и због тога што су Сједињене Државе одржавале „приближан“ нуклеарни паритет са Совјетским Савезом током целог Хладног рата.
Глобална подјела сфера утицаја између Сједињених Држава, Русије и Кине могла би и данас имати исти успјех за цио свијет.
Руски предсједник Владимир Путин је више пута изјављивао да је један од његових главних спољнополитичких задатака закључивање „нових јалтских споразума“. У таквој шеми, свијет би био подељен на регионе, сваки са својим доминантним регионалним хегемоном, са главним циљем промовисања стабилности и мира међу великим силама.
Према таквом споразуму, САД би задржале највећу сферу утицаја, укључујући читаву западну хемисферу, западну Европу, Јапан, Аустралију и Нови Зеланд, а сви би остали под заштитом америчког нуклеарног кишобрана.
Сфера утицаја Русије би укључивала бивше совјетске републике, Србију, Иран, Ирак, Сирију и Либију.
Сфера утицаја Кине може се састојати од Сјеверне Кореје, Тајвана, Јужнокинеског мора, Пакистана, Авганистана, четири „марксистичке“ земље у југоисточној Азији и око пола туцета афричких земаља које тренутно воде псеудокомунистички диктатори.
Ако би се амерички лидери сложили са оваквим планом и обавезали да неће слати америчке трупе у источну Европу – осим у случају руске агресије – Русија би, у том случају, остваривши свој циљ да има војну безбједност дуж своје западне границе, могла да преусмјери пажњу на исток, према растућој претњи из Кине.
Сједињене Државе би се могле чак сложити да се повуку из НАТО који би наставио да функционише као савез предвођен Европом, а не САД, у замјену за повлачење Русије из савеза са Кином и окончавање кинеско-руске војне и техничке сарадње.
Такав свеобухватни споразум би признао и уважио виталне интересе све три нуклеарне велесиле и ријешио све велике неријешене спорове.
Још би умањио потенцијалне ризике војног сукоба у интересу очувања мира између великих сила.
Одржива и политички прихватљива алтернатива свеобухватном споразуму са Русијом и Кином за Бајденову администрацију може бити и једнострано повлачење америчких војних снага из источне Европе, централне Азије, Блиског истока и Јужног кинеског мора, из Јапана и са Корејског полуострва.
Амерички лидери, међутим, и даље верују: што више савезника имају САД – то ће земља ће бити сигурнија.
Боље би било да одмах обавијесте Москву и Пекинг да Америка неће интервенисати у случају било каквих сукоба око Тајвана или бивших совјетских република (које је ионако једноставно немогуће бранити), у суштини напуштајући будуће америчке војне интервенције у својим сферама утицаја.
То би ојачало националну безбједност САД и значајно смањило ризик руског и кинеског напада на америчку територију смањивањем перципираних опасности по њих од стране Москве и Пекинга. У исто вријеме, САД би тиме могле повећати вјероватноћу трвења и неслагања између Кине и Русије, и потенцијално поделити и разбити њихов савез током времена.
САД треба да се помире са тиме да сфере утицаја остају основа геополитике.
Русија и Кина имају своје сфере утицаја, признавали то или не признавали лидери САД.
Историја показује да Москву и Пекинг не уједињује ништа више од кратковидих покушаја Америке да своју моћ пројектује у источну Европу и источну Азију, заједно са настојањима да постане једина доминантна суперсила на свијету.
Да Америка не распаљује бес Кине и Русије – историјски непријатељски односи са њима могли су се одавно поправити.
Дејвид Пајн (аутор) је заменик директора консултативне групе Конгреса САД за нове изазове и пријетње (Congressional EMP Commission).
Извор: Fakti.org
