Пише: Свештеник Гојко Перовић
Говорећи о својим спортским успјесима, један млади Новљанин, освајач свјетских одличја, рекао је да му се чини како је Херцег Нови гнијездо различитих шампиона, између осталог и због тога што својим положајем и видокругом захвата призор прекрасног залива, али и пролаза ка пучини отвореног мора.
Према овом смисленом тумачењу, поглед на тај чудесни отвор према јадранском хоризонту, који се чини бескрајним, у односу на довршену цјелину залива, управо представља мотив и надахнуће за непрестано нова и већа постигнућа оних који живот проводе или су бар накратко били у Херцег Новом. Ово би, поред толиких успјешних и свјетски познатих спортиста из Новог, могао бити и разлог цвјетања неописиве генијалности код вјечитих или повремених Новљана, какви су били Андрић, Његош, Матавуљ, Стеван Раичковић, Свети владика Николај и многи други.
„Нови град”, како га је Његош именовао, представља потенцијал за вазда нешто ново, нешто другачије и напредније, како у појединачним животима људи, тако и у историји народа.
Својим оснивањем од стране босанског и српског краља Твртка, град је постао алтернатива (саобраћајна, трговачка, политичка) дотадашњим урбаним лукама Дубровнику и Котору. У периоду отоманске окупације ових крајева, Нови је био мотив заједничке борбе Млечана, Бокеља, Црногораца и Херцеговаца, а прије тога чак и Шпанаца, да се овај град стави под хришћанску управу, под којом је и основан. А основан је 1382. најприје под именом Свети Стефан. Касније је преовладао назив који указује на његову релативну младост у односу на околне градове.
Садашњи назив са апозицијом „Херцег” у свом имену указује на „Херцега од Светог Саве” Стефана Вукчића Косачу (њемачка ријеч „херцог” означава војводу), који је град додатно утврдио и развио, као излаз на море средњовјековне Херцеговине. Зато се, историјски гледано, коначан пад Херцеговине под отоманску власт 1482. сматра управо падом Херцег Новог — 100 година послије његовог оснивања.
Страни завојевачи су остављали импозантне трагове свога присуства и културе, као неке граничнике дјеловања људске цивилизације у овој нестварној природној љепоти. Отуда херцегновска панорама у само једном пажљивом гледању (погледом са мора, или са неког од околних брда, са Жвиња или Луштице, а од недавно, из каквог дрона) показује симболе шпанског присуства (тврђава Шпањола), па потом млетачког (Форте Маре, Цитадела, Лазарет), турског (Канли-кула, Сахат-кула) и аустријског (тврђаве Арза, Мамула и она на превлачком рту Оштро).
Период смјене разних окупатора, дуг преко 400 година (од 1482. до 1918), и њихова поменута споменичка заоставштина, приказује Херцег Нови као важну медитеранску тачку о коју се отимају многи моћници и којој остављају своје дарове. Али је она ипак сачувала слободу своје душе и њу је манифестовала кроз родољубиви дух и понос домицилног народа, али и кроз бројне споменике аутентичне народне духовности, који су грађени упркос окупацијама. Грађени вољом и жељом Новљана. То су прије свега прелијепи манастир Савина са малом црквом Светог Саве у његовом ширем комплексу, затим цркве на Топлој (Светог Спаса и Светог Ђорђа), црква Светог арханђела Михаила на Белависти, као и бројне сеоске цркве, од оне на Сушћепану (саграђене на древном хришћанском светилишту) на крајњем западу, до најисточније, цркве Свете Недјеље у Јошици.
Све те грађевине, дјело људских руку, али и људског духа, овдје у Новом представљају драгуље у круни природне љепоте Топаљског залива и цијеле Боке. Од мора до планинског масива Оријена, сав је Нови прелијеп и богат природним и архитектонским знаменима. О том очигледном органском споју географије и градитељства у Херцег Новом пишу и пјевају подједнако и Његош и владика Николај. Његош ће рећи да Нови као град, грађевина, „сједи накрај мора и валове броји низ пучину, како старац на камен сједећи, што набраја своје бројанице”, а Николај да је „сва Бока лепа, сваки кутић њен за дивљење”, али да манастир Савина представља „мали Едем” и „уточиште најсветије” усред ње.
Без претјеривања се може рећи како је Херцег Нови формално образовао истог тог Његоша, али и једног Петра Лубарду (Његошевог, по много чему, духовног сродника), те да су обојица, учећи своје школске основе, управо одавде из Боке гледали на њен „Ловћен плави” као са неке архимедовске тачке свога умјетничког и философског стваралаштва. Поред њих, Нови су својим умјетничким креацијама обликовали, и још више од тога Новим били обликовани, Михајло Лалић, Зуко Џумхур, Војо Станић, Дадо Ђурић, Мило Милуновић, Стеван Раичковић, Бранко Лазаревић и Иво Андрић, који топаљским улицама трага за инспирацијом младог Његоша…
Свештеник Гојко Перовић: Васкрс, више се не бојимо протока времена
Нови је град шампиона и визионара. Бројни пливачи и ватерполисти ПВК Јадрана окићени су највећим свјетским и олимпијским медаљама, од 60-их година 20. вијека, када су наступали под заставом СФРЈ, па све до посљедњих успјеха на почетку новог миленијума под заставом Црне Горе. У њима је, вјерујем, сачуван и развијен дамар генија, поморског капетана и малтешког витеза Петра Желалића, родом из новског насеља Бијела, који је у 18. вијеку извео спектакуларну акцију отмице највећег турског брода „Круне отоманске”, и са егејског острва Кос га довео на острво Малту. Догађај достојан епског спјева или каквог доброг холивудског спектакла. Желалић је до краја живота остао на Малти, гдје је сахрањен код своје задужбине, цркве Светог Николе. Његове поморске авантуре и остали ратни успјеси против султанове флоте, широм Средоземља, још увијек немају адекватан публицитет међу нама.
Херцег Нови је у посљедњим деценијама био неки запећак црногорске друштвене и привредне стварности, својеврсни „крај свијета”, до кога се долази тешко и скупо. Међутим, перспективе будућих европских интеграција Црне Горе обећавају, можда никоме у тој мјери као Новом, један збиља нови живот и креативни повратак на оно за шта је својевремено и створен — да буде раскрсница путева, благословени предах и коначно одредиште за бројне душе, које могу наћи читав један космос, од чудесне морске пећине Плаве шпиље и бајковитих луштичких села, па „узаскале-низаскале” до пођанске светиње Сергија и Вакха, и бројних видиковаца око Жлијеба и Видовог врха, све до Субриних снијегова и Субриног амфитеатра на крајњем сјеверу херцегновске општине.
Добар дио становништва Старе Црне Горе своју вјечито сањану слободу остварио је тако што се спустио у Боку, и у Херцег Нови. У област која је историјски, културно и духовно нераскидива са подловћенским крајем. Тамо су бројне староцрногорске породице, међу којима је и моја, нашле простор за свој нови дом и будућност свога потомства. Тако су, вјерујем, очарани љепотом и снагом Боке, својим животима испунили оно о чему је пјевао Шантић за ово парче Јадранског приморја:
„Никада се тебе нагледао не би’!
Но да ми је једно: да постанем валом,
Сињега ти мора, па пред твојим жалом,
Да вјечито шумим и да пјевам теби.
И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!
Па једнога дана кад се Господ јави,
Кад орлови наши високо заброде
И са твојих руку пану гвожђа тврда,
Да побједну химну слушам с твојих брда,
И да с тобом славим дан златне слободе”!
(Ови стихови се налазе на спомен-плочи у подножју тврђаве Форте Маре, на херцегновској обали.)
