Пише: Свештеник Гојко Перовић
Баш лијепо што су амерички астронаути, послије 50 година, „прошетали“ до Мјесеца и настојали да покажу, истовремено, знаке научне и политичке доминације САД на матичној планети. Међутим, како уз свемирске ракете ка Мјесецу, Американци шаљу и оне бојеве пројектиле ка Ирану (исто онако како су их слали према Багдаду, Београду и Подгорици прије четврт вијека, без сагласности УН, без јасних принципа хуманости), политичка и идеолошка употреба ове шетње свемиром је упитна. А ствари не стоје боље ни са научном легитимношћу овог подухвата. Наиме, свако слободномислеће биће на Земљи се пита о смислености и исплативости нових космичких летова. Куда иду, и због чега лете савремени астронаути?
Да ли су свемирски летови, у својој суштини, изласци у дубоки офсајд хуманости? Да ли нам, упоредо са нашим међусобним отуђењем на Земљи, гдје се постепено изолујемо једни од других, а нарушавањем концепта породице кидамо живу везу и са прецима и са потомцима – слиједи и отуђење од матичне планете, на којој једино, очигледно, постоје услови да живимо као људи? На трагу оваквих тумачења модерног доба стоји и запитаност Хане Арент (у њеном епохалном дјелу „Conditio humana“ = могућност или услов људскости) да ли ће нам оно, које је почело окретањем од Бога, еманципацијом од трансцендентног и упорном секуларизацијом – донијети окретање од Земље „мајке свих живих створења под небеском капом“. Арентова је препознала настојање емпиријске и материјалистичке науке да нас, путем стварања вјештачког живота, отргне од наше условљености природом. У суштини, то је покушај да се нешто што је до јуче било – поклон (добијен од Другог), претвори у нешто друго, нешто што сами стварамо и што је само наше. У том смислу је бијег од природе истовремено бијег од Бога, који нам је ту природу даровао. Уз ту ризичну и неизвјесну конверзију, модерно доба нам, путем технолошке аутоматизације, у перспективи доноси и растерећење од (тешког) рада, што је сигурно лоша новост, јер је рад „једна једина преостала активност која људе чини заједницом“. Пред овом застрашујућом визијом будућности и Х. Арент, попут философа Чарлса Тејлора, предузима посао историјске анализе, која би нам открила „родно мјесто отуђености“ модерног свијета, односно – како она каже – двоструког бијега, једног са Земље у космос и другог из свијета и природе у сопство (оно „Ја“).
У том смислу, важан моменат њене анализе секуларног јесте препознавање истине да нас је секуларизација више вратила јеванђељском и ранохришћанском „Цару царево, а Богу Божије“ (Мт. 22, 21), него што је довела до губитка вјере и односа према трансцендентном. Секуларизација није толико „враћање свијету“, колико „враћање своме Ја“. У том смјеру она тумачи и Вебера („Протестантска етика и дух капитализма“), чије нас схватање модерне „употребе свијета“ не води ка човјековој „бризи о свијету“, него управо његовој „бризи о себи“. Парадоксално, али можда и очекивано, та и толика брига о себи неће нас усрећити, него ће нас измјестити из свих форми заједнице (породица, народ, држава) и учиниће нас честицом „масе човјечанства“ унутар које смо „усамљени и отуђени“. Тај ланац модерних парадокса иде дотле да ће нам управо наука (стварањем вјештачког живота и одласком у свемир), више и убједљивије него била која теологија и прича о трансцендентном, показати како „нијесмо од овога свијета“ (иако привремено пребивамо у њему). Надаље, модерно доба је као „самоочигледну истину“ сачувало црквену представу о светињи живота, само ју је преобликовало из визије о вјечном и бесмртном животу, у извјесност и непосредност овог (сада и овдје) тјелесног живота. Animal laborans модерног доба је опстао на императиву самоодржања, тако што је претходно његов индивидуални живот изгубио бесмртност.
Свештеник Гојко Перовић: Васкрс, више се не бојимо протока времена
Али, то није крај негативног разумијевања модернитета од стране мислиоца Хане Арент. Она каже да модерни човјек, бачен назад „у овај свијет“ (путем секуларизације) није остао у њему! Напротив, он тек сад и још више у њега сумња. Не само у његову бесмртност, него уопште у његову егзистенцију. Као да овај свијет човјеку може бити извјестан, само ако је назначен за вјечност. У супротном, без те вјечности, он се гаси. На овај начин човјек је још више удаљенији од свијета, него што је био унутар хришћанске окренутости „оностраном“. Отуда секуларно никако не треба поистовјећивати са „припадношћу овом свијету“, већ се прије ради о „затвореној окренутости ка унутра“. То је „затворена интроспекција“ која садржи „празне процесе“ и „игру духа са самим собом“. Једини преостали садржај су „жудње и жеље“. Човјек је сведен на „одвијање животних процеса“, који се одржавају радом. А како је рад, у настојању ослобођења од бола, преко сваке мјере аутоматизован, сама ријеч „рад“ звучи „исувише помпезно и амбициозно“ за оно што данашњи човјек обавља. Арентова предвиђа могућност да ће модерно доба, отпочето општом и великом ерупцијом људских активности, завршити у најмртвијој и најстерилнијој пасивности икада (!). Модерни човјек је остао без смисла и без великих прича. Он престаје да ради и да буде активан.
И тако даље, и томе слично… Познајем пуно људи који ће ове дубоке мисли Хане Арент доживјети као истиниту дијагнозу обољења нама савременог свијета. А свемирске експедиције су само посљедње у низу манифестација ових, горе побројаних, девијација. Свети оци Цркве су, у том смислу, примјетили да би значајније и неупоредиво корисније било да се модерни човјек отисне у пространства своје душе и душе ближњег свога, него што по бескрају свемира тражи живот. Исти онај живот који је, овдје на Земљи, престао да цијени и његује.
Теолошки и природно-научни кругови су одавно превазишли сукоб око хелиоцентризма на једној и геоцентризма на другој страни. Људи који читају научну литературу или желе то да отпочну, у то се лако могу увјерити. На другој страни, врло је могуће да ће они који више воле идеолошка препуцавања са Црквом, и овом тексту „учитати“ некакав поповски страх од науке. А у суштини, ријеч је само о простом, људском страху и за људе, и за човјечанство, и за науку… у околностима када човјек умисли да је Бог.
Извор: Побједа
