Пише: Вук Бачановић
Непосредно након стављања вета на захтјев Палестине за чланство у Уједињеним нацијама, замјеник америчког амбасадора при УН, Роберт Вуд објаснио је да је то заправо у интересу Палестинаца: “Сједињене Америчке Државе и даље снажно подржавају рјешење о двије државе. Ово гласање, додао је принципијелни и брижни амбасадор, не одражава противљење државности Палестине, јер “она може произаћи само из директних преговора између Израелаца и Палестинаца.” Сада је све јасно! Америчка подршка рјешењу двије државе постоји само под условима када до таквог договора, америчком подршком, никада неће доћи, односно под условима када је друга држава и народ који би требали бити дио тих имагинарних директних преговора, опет америчком подршком, у процесу нестанка.
Другим ријечима, живот или смрт неког народа зависи искључиво од његовог (не)уклапања у империјалне интересе лишене хуманости пропорционално лицемјерним фразама којима ти интереси бивају саопштени. На исти начин, историјске патње и страдања одређеног народа постају достојни емпатије само уколико империјални пропагандисти оцијене да политички тренутак оправдава њихово уклапање у империјални наратив. Историјске патње јеврејског народа у Европи од гетоизације, протјеровање па до погрома, су тако патње достојне општечовјечанског сажаљења, иако у вријеме када је нацистичка Њемачка доносила расне законе нису биле на цијени, барем не колико калкулације о корисности нациста у евентуалном обрачуну са бољшевизмом, али прилике су се временом промијениле, тако да су те патње и даље империјална легитимација дехуманизације “бескорисних” патњи попут оне палестинске.
Вук Бачановић: Урсула фон дер Геноцид | Журнал (zurnal.me)
Некако у исто вријеме Парламентарна скупштина Савјета Европе поџава пријем Косова у ову организацију, док пријем овог, империјалном политиком, отцијепљеног дијела Републике Србије у УН, остаје зацртани империјални циљ који Србија мора прихватити као свој, уколико жели бити сматрана дијелом цивилизованог свијета по империјалним аршинима. Овдје је рјешење двије државе, односно Косова одвојеног од Србије, једино које долази у обзир, јер једино албанска историјска патња, империјалном процјеном, прокламована за људску, а српска без обзира на свој континуитет од више стотина година није ништа друго до митологија коју треба одбацити као бесмислицу. Ма колико нас опустошење српских земаља ред осветничком османском експедицијом на крају 17. и почетком 18. вијека, па тако и Метохије и Косова, а које је упамћено пером савременика, даскала Атанасија, у многоме подсјећа на снимке из Газе:
И тако кроз десет година, од тог љутитог рата, много плодна и изобилна и многољудна земља српска запусти сва и градови сви и села сва запустјеше и манастири… У садашње вријеме пустио је Господ на Српску земљу: прво помор и потом опет мач и помор заједно и плењење и глад љуту, да су јели људи српски псеће месо и месо људи мртвих, који су помрли од глади. Све ово у дане моје би и очи моје видјеше. И лежаху лешеви помрлих људи по улицама великог Београда и по свим земљиштима његовим и по свим путевима његовим лежаху мртви. И не бијаше оних који погребавају. А који живи ходаху не бијаше у њих изгледа ни красоте људске, но бијаху поцрњели од глади… И тако скончаше и не оста ни десети дио људи. Они који су остали, избјегоше и оставише је пусту сву.
У истој мјери као пред низом необоривих чињеница које указују да патња људских бића Газе није посљедица владавина Хамаса и да би се догађало мање-више исто ма ко у њој владао, империја пати од симулираног сљепила пред аргументом да историјска српска патња на Косову и Метохији није јефтинија од албанске и да енклаве у којима, оно што је од српског народа преостало још увијек живи, по свом постанку нису много другачије о палестинских енклава на Западној обали. С тим да Израел не признаје државу Палестину, већ, као и САД, државу Косово и што Палестинци имају барем нешто што се официјелно назива “самоуправа”, док се косовским Србима ускраћује и заједница општина.
Вук Бачановић: Несносно фрфљање | Журнал (zurnal.me)
Али има и горе од тога. Најтрагичнију страницу дехуманизације српске патње данас још увијек исписују лажни српски доказивачи неправде, идеолошки потомци оних којима је крајем осамдесетих било испод части бити “презрен у свијету” као Палестинци. Који су помислили да ћемо, будемо ли заузели паразитску позу глобалних властелина колективног запада, уколико одбацимо Франза Фанона, а пригрлимо Јулиуса Еволу и, кроз призму његових арисократско-паганских фантазмагорија преиначимо лик кнеза Лазара, то заиста и постати. Узалуд када од Махмуда Дервиша и Милоша Црњанског добијамо једног пјесника, којем се, куд год кренемо, враћамо поново:
Отац је мој из земљорадничке породице
А не од богатих племића!
Дјед ми је сељак
Без рода и соја!
Кућа је моја колиба трошна
Саздана од трстике и прућа
Мој народ није стег царски што се вије,
него мајка обешчашћена.
Зној и сиротиња и мржња што тиња
у стиду згаришта и стена.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
