Пише: Елис Бекташ
Класа је друштвени слој одређен превасходно по свом економском и политичком статусу. Премда поједине идеологије, попут комунизма или анархизма, теже ка успостављању бескласног друштва. Историјска пракса, међутим, показује да је, с изузетком малих и изолованих заједница бескласно друштво немогуће или да је, у најбољем случају, пасивно и неспособно за развој па самим тим осуђено на ентропију.
С друге стране, постојећи класни модели, а поготово онај најраспрострањенији, са подјелом на вишу, средњу и нижу класу, имају тенденцију ка елитизацији политике, односно ка обесправљивању и ка редукцији политичког субјективитета на нижим спратовима пирамиде, услијед чега постају генератор незадовољства широких друштвених маса.
Утопијски приступ класном питању, као дубоко укоријењеном историјском феномену, није довољно потентан да понуди рационална и спроводива рјешења на добробит читавог друштва, већ обично забаса у непроходне стазе идеолошког лавиринта, попут, рецимо, оног комунистичког који своје сљедбенике покреће у трку за бескласним друштвом, истовремено их чинећи неспособним да схвате како трче као класа и како је ту ријеч само о привременој транспозицији моћи на ниже друштвене слојеве, док се опет не успостави виша, елитистичка класа. У комунистичкој пракси, дакле, класа не нестаје, већ постаје предмет семантичке рекодификације.
Но, у југословенској транзицијској и посттранзицијској стварности феномен класе доживио је бурлескне супстанцијалне и квалитативне метаморфозе. Све већи број оних који су обједињавањем политичке и економске моћи осигурали улазак у вишу класу не посједују никакве аутентичне компетенције. Институционална верификација њиховог знања углавном је сумњива или је само формална и њихове дипломе свједоче о капиларној мрежи послушништва и корупције, а не о знању. Умјесто да буду носиоци образованости и одговорности, они су јуришници послушности, бескрупулозности и незајажљиве амбиције.
У таквој констелацији, појам класе више не може носити значење које је носио у индустријском добу. Елите су лишене знања и вјештина, њихов статус не почива на компетенцији него на сплету лојалности и трговине интересима и утицајима, па услијед тога класа престаје бити економско-политичко-образовна категорија и постаје морално-етичка, на начин изопачен и наказан.
Због тога је потребна нова појмовна оптика, нови семантички инструментариј који ће бити кадар да именује новонастале мутације појма класе и новонастале ентропичне класне корелације. Када се појмови истроше, они више не могу служити својој сврси, дакле не могу помоћи разумијевању свијета. Ако друштво и даље говори језиком прошлог вијека, промакнуће му стварност садашњице и оно неће видјети оно што му је пред очима – да данашње елите нису ни аристократија знања ни аристократија рада, већ припрости полусвијет окупљен у чопоре послушника и трговаца утицајем и интересима.
Виша класа у југословенским посттранзицијским торинама данас има само једну сврху – да обезбиједи и заштити интересе својих корпоративних господара и на тај начин да те торине уведе у нове моделе колонијалне зависности. За ту улогу она бива награђена процентима од трансакција, како би богатством потврдила свој социјални статус и очувала своју политичку моћ.
Некада су колонизатори тежили да на подручју које желе потчинити прво уклоне вишу класу и пасивизирају ону средњу, на тај начин смањујући изгледе отпора и побуне. Данас за тим нема потребе – нове елите, огрезле у инкомпетенцију, корупцију и послушништво, савршен су избор за посредни корпоративни колонијализам који оставља привид независности, оличен у махању заставама, фолклорним егзалтацијама и у импотентном чепркању по прошлости.
А средња класа, којој је у индустријској епохи припала незахвална улога чувара стабилности и дјеломичног политичког коректива, сведена је на псеудокултуролошку категорију, јер јој је супстанцијално коруптивни административни апарат државне управе одузео субјективитет и разним облицима уцјена је принудио на пасивност и послушност. Нижа класа представља још и најтрагичнији случај у процесу модулације класа – она је до те мјере дехуманизована да представља најчвршћи ослонац владајуће елите, оличен у сендвичарима који су за понижавајућу надокнаду спремни грчевито бранити оне који су их претворили у обеспамећену и обезнађену руљу.
Без нових појмова немогуће је успоставити дијагнозу а самим тим немогуће је и лијечење започети. Веома је крхка нада да ће друштва у којима је глагол философирати одавно попримио пејоративно значење успјети да успоставе нови појмовни инструментариј за појам класе. А уколико се том појму не удахне ново значење, које ће омогућити разумијевање и јавно дјеловање против његове малигности, веома се лако може десити да данашње класе постану касте. Е, тек сте га онда најебали, таман како сте и заслужили.
