Пише: Елис Бекташ
Југославија је била држава која је ујединила већину Јужних Словена у јединствен правни и политички оквир током већег дијела прошлог вијека, али она никада није успјела чак ни разумјети а камоли разријешити своје унутрашње антагонизме и конфликте услијед чега је неславно скончала са веома мршавим изгледима да ће васкрснути у скоријој будућности.
Да ствар буде још занимљивија, није постојала само једна Југославија. А да ли знате колико је Југославија постојало током повијести? Зависно од тога колико човјек жели бити прецизан у номинацији и нумерацији, може их набројати од три до шест. Три су Југославије: краљевина, социјалистичка и она крња и обогаљена, која ни сама није схваћала зашто се зове тим именом. А шест Југославија биле су: Краљевина СХС која формално није носила југословенско име али било би неправедно изоставити је са овог списка, затим Краљевина Југославија, па Демократска Федеративна Југославија, Федеративна Народна Република Југославија, Социјалистичка Федеративна Република Југославија и на крају она крња, Савезна Република Југославија.
Из разлога чије би објашњавање на овом мјесту било посве излишно, данас се од свих Југославија најважнијом сматра она социјалистичка, која је свог василевса Броза I Мистериозног, надживјела једва једно десетљеће и заиста баш у тој Југославији леже коријени многих лудила која обиљежавају данашњицу, али они ће мудрији такве коријене потражити и у краљевини која се по питању саморазумијевања није разликовала од своје социјалистичке инкарнације.
Да читава та ствар са пребројавањем Југославија буде још занимљивија, у сјећању се свака од њих мултиплицира. Па тако, рецимо, ја лично сам успио пребројати најмање три социјалистичке Југославије у сјећању својих савременика и у свом властитом.
Постоји, дакле, једна социјалистичка Југославија у којој нема криминала а поготово нема корупције, у којој су рударска дјеца срећна, имају нови дрес, нове патике и нову лопту за почетак сваког полугодишта, иду двапут годишње наморе и једанпут на планину, рудари у јаму силазе уз громку пјесму и ведри смијех попут оних Сњегуљичиних патуљака јер се у окнима никад не гине а супруге им на корзо излазе у најновијим Муриним костимима. У тој Југославији националисти су били у затворима или у клубу исељеника у Штутгарту и у другим градовима препуним капиталистичког очаја.
Постоји и друга социјалистичка Југославија, која живи у сјећањима оних који за њу тврде да је то била тамница народа али не објашњавају како су баш они успјели у тој тамници доћи до стипендија, титула и звања и зашто, кад су већ били сужњи у њој, нису носили букагије на ногама, већ су стизали и до највиших друштвених и академских почасти.
А постоји и трећа социјалистичка Југославија, која се шћућурила у мом личном сјећању. То је она земља у којој је Балашевић пјевао о путу у средиште земље, тамо гдје се може и с милион двесто, а Забрањено пушење је пјевало о путу у средиште рудника Крека Бановићи. У тој су Југославији генерали морали носати Јованкине пудлице у кошарици и то тако да радни народ и грађани скупа са поштеном интелигенцијом виде да генерал носи пудлице у кошарици.
Јасно је мени да су вама важније ове прве двије Југославије и да према њима гајите интензивна и бурна осјећања у распону од страсне љубави до убилачке мржње, али мени је једино ова моја Југославија драга и једино према њој гајим топла и искрена осјећања јер у њој нисам морао имати посла са будалетинама и њиховим изопаченим сјећањима, већ сам у њој још као сасвим ситни дјечачић и као основац имао пријатеље и јаране а међу њима најбољи су ми пријатељи и јарани били рударска дјеца и домци, махом Цигани.
За пријатеље и јаране из средње школе и из ЈНА углавном знам гдје су, али нико да се запита шта је било са домцима и зашто су тако олако заборављени премда је у сваком граду постојао дом за незбринуту дјецу. Олако су заборављени, а домци су били Југославија.
