Пише: Зоран Јанковић
Након векова органске еволуције наратологије, последњих година (или деценија) као најпотентнији мотив у филмском приповедању опстаје мотив идентитета. Дакако, упитан је тај мотив, неутемељен, недоречен, хињен, исфорсиран, преоптерећен, зачудан… Варијације су бројне, али филм данашњице, каткад чак и у сферама прецизнијег жанровског одређења, увелико је ослоњен на идентитетске (ауто)потраге, а што је (ипак) и даље најизраженије у домену артхаус филмова који стижу са немирнијих европских или азијских адреса. Најновији показни пример, Како је овде тако зелено? Николе Лежаића, стигао нам је, преко Фестивала ауторског филма у Београду, у редовну биоскопску дистрибуцију. Други је то Лежаићев филм после респектабилног првенца Тилва Рош из 2010. године, који доноси причу о млађем редитељу, сада на прагу зрелих година, изгубљеном у вртлогу бесловесних телевизијских реклама, који у пратњи оца путује у далматинско залеђе како би тамо поново сахранили бакине земне остатке. Лежаићев филм је и изражајно и приповедно можда конвенционалнији него што би се то (начелно) очекивало од аутора филма Тилва Рош, али једноставност као кровни концепт јесте и канда ће заувек и остати сасвим легитиман ауторски избор, а у случају овог филма у сагласју је са идентитетском драмом нижег интензитета.
Пертлавање и друге незгоде
Лежаићев (можебити) алтер его овде је својом шапатом израженом драмом представљен у свој пуноћи обичних животних околности, можда и у самонаметнутој уметничкој осујећености: сазнајемо да Никола тоне у муљ незахтевних занатских ангажмана због немогућности да уради филм о коме машта, онај о овдашњим инжењерима који су радили на изградњи ветропаркова у Ираку или Ирану (а то је пројекат који је Лежаић заиста припремао годинама), док сам породични пут у опустеле делове Далмације очигледно има тесне везе са Лежаићевом породичном (пред)историјом. На све то, Никола је у неку руку представљен као (додуше, веома симпатичан) изданак соја познатог као мушкарац-дете, који ће у својој прокрастинацијској пометњи током повратка у завичај чак и додатно регресирати на позицију одраслог детета које се губи у мраку далматинске ноћи, коме је једином хладно у незагрејаној кући, које покушава да похвата нити породичног стабла и логику изнуђених животних одлука и потеза својих сродника, и то увек каскајући неколико корака за осталима.
Уз прегршт крајње дискретних изражајних глумачких валера Николу беспрекорно игра Филип Ђурић, широј публици најпрепознатљивији из прошлогодишњег хита За данас толико. И лик из Лежаићевог филма Ђурић тумачи као човека попут свих осталих, што и јесте својеврсни продужетак онога што је виђено у филму За данас толико, с тим да је у глумачком приступу лику Николе више тишине и самозатајности, а мање евидентнијег (истини за вољу, такође мелахоличног) хумора. Његов Никола је сав у притајеним идентитетским неуралгијама, при чему је најприљежнији тамо где то бива најлакше, на пример у упорном исправљању непостојећег слова “ј” у свом презимену (Лежа(ј)ић), а пре свега у изванредној вињети у којој одлучује да знак робне марке (лого) на дуксерици сваког јутра истрајно прелепљује лепљивом траком, што схвата као допринос антикорпоративној борби унутар покрета Но лого. Лековита је то и учинковита илустрација ситних, строго контролисаних борби које се безболно спроводе у дело, а воде их, те борбе, снађенији припадници средњег слоја, који су увелико укорењени у оно против чега се боре. И те околности нису свесни.
Овоме ваља додати да је филм саткан од деликатних и правовремено уведених драматуршких детаља. Призор запертлавања патика на атипичан начин добија ефектну риму у завршници филма (то је погодак право у мету): дечак који глуми у Николиној реклами за штрудлице (са самог почетка прче) мудро кореспондира с главним ликом и његовом нелагодом током породичне екскурзије, а ту је и детаљ саобраћајне незгоде у мраку покрај пута коју је само Никола приметио, а која је згодна алузија на његову неизоставну иницијацију у свет одраслих. С друге стране и на другом тасу стичемо утисак да је Никола особа богатог и динамичног унутрашњег живота, те се његова очигледна нелагода пред обичним, свакодневним животом може посматрати као наговештај тихе победе и прекопотребне промене.
Хумор и трпљење
Како је овде тако зелено? једноставно ври од ненаметљивог и веристички укорењеног хумора, који суштински мучну причу чини лакше пробављивом. Уза све то, средиште и тежиште ове филмске приче остаје Никола у том свом кључном и донекле мучном раскораку између жеља и збиље, између недореченог идентитета из прошлих дана и онога што нужно мора да постане. Он је попут Валушке, лика из романа Меланхолија отпора Ласла Краснахоркиаја: “Валушкин космос ионако више нема никакве везе са оним стварним; сматрао је да је то само слика о васиони коју је он – некада давно, још као дете – угледао, која је касније заувек постала његово краљевство, чудесни предео који се више не може изгубити, наивно уверење да је некада можда постојао или могао постојати један божанствени механизам чији су ‘тајни покретачи вилинска чистота и невино сањарење’…”
Лежаићева филмска прича лишена је не само буке, узбуђења, преокрета и наративних акробација, него је потпуно лишена и антагонизма и антагониста. Читавим током Никола остаје у жижи повести, али његов лик, уз минумим напора, телесног, умног и душевног, у ходу мора темељно да се очисти сваке назнаке погубних видова нарцисизма. Свет није против Николе, а он тај свет настоји да разуме и прихвати барем онолико колико мора. Утолико је веома вредан и допринос остатка глумачког ансамбла, који је кадар и вољан да буде маргиналан у својој нужности. Највише простора ту је добио и потпуно га искористио Изудин Бајровић у својој стаменој и ненаметљивој роли доброхотног али и благо изиритираног оца, представника читаве једне генерације која је схватила шта јој је дато да истрпи. Као циљ свога постојања она је поставила издржавање наметнутог, ослоњено на генетски витализам и стечени “имунитет” спрам најчешће арбитрарних животних неправди и нелогичности. Укупно узев, то је управо она стаза којом ће, уз више или мање отпора, у догледној будућности морати да крене и Никола.
Извор: Време
