Разговор водила: Марина Вулићевић
Светски бестселер аутор и драг гост Београда светску премијеру свог новог романа „Убиство за презаузете” у издању Лагуне и у преводу Ненада Дропулића имаће управо на 67. Међународном београдском сајму књига. Потписиваће своје књиге на штанду Лагуне у Хали 1 у среду, 23. октобра, од 18 часова и у суботу, 26. октобра, од 17 сати. У среду и петак имаће трибине у Сали „Иво Андрић” на Београдском сајму. Аутора књига „Човек и дечак”, „Човек и жена”, „За моју малу” и других романа који тематизују блиске породичне и међуљудске односе последњи низ година читамо као писца крими-романа, чији је главни јунак детектив Макс Вулф. У новом роману његов строги кодекс части је пред изазовом када из затвора излази опасна Ема Мун, коју је он лично ухапсио… О преласку из једног стила писања на други, о данашњем свету и породици разговарамо с Тонијем Парсонсом уочи његовог доласка на Сајам књига.
Ваш нови роман „Убиство за презаузете”, нова приповест из серијала о детективу Максу Вулфу, биће објављен у Србији и представљен на Међународном београдском сајму књига два месеца пре него у Великој Британији. Зашто сте донели ову одлуку?
Србија је за мене и моје књиге увек била посебно место. Увек сам овде имао топлу добродошлицу и увек су моје књиге биле бриљантно објављиване у Лагуни, мом српском издавачу. Оно што је најбитније, одувек ми је књиге сјајно преводио мој дугогодишњи преводилац Ненад Дропулић, тако да сам знао да ће добро обавити посао и када је реч о „Убиству за презаузете”. Био сам срећан да дам Србији светску ексклузиву поводом објављивања овог романа, који у Великој Британији неће бити штампан пре јануара 2025. године. А то је било и боље за мене, јер будући да ће „Убиство за презаузете” бити објављено прво у Србији, а тек потом у остатку света, то значи да је мој распоред дозволио да дођем на Међународни београдски сајам књига, где сам се увек сјајно проводио и где сам био захвалан на могућности сусрета са тако много српских читалаца.
Свог јунака Вулфа стављате у изазовне ситуације карактеристичне за деформације друштва, као што су тероризам, освета, насиље, пљачка, али и у различите личне драме. Видите ли га у традицији британског крими-романа и на који начин те приче одражавају и савремено европско друштво?
Мислим да када пишете крими-роман, морате да посматрате свог јунака као део једне дуге и племените традиције. Али исто тако мислим да треба да унесете и нешто ново у ту традицију. Тако да је мој лик Макс Вулф на много начина старомодан, јунак старе школе у великој традицији, али он је такође и самохрани родитељ, власник пса и један безнадежни романтичар, увек у потрази за љубави свог живота. Мислим да је он фина мешавина традиционалног хероја и новог човека. Лондонски „Тајмс” назвао га је „јединим детективом за убиства који дете вози у школу”, што ми се сасвим допало. Одувек сам желео да он буде породични човек, чак и ако су једини чланови његове породице његова ћерка и његов пас. Он се дефинитивно супротставља било чему што је погрешно у савременом друштву и то се увек мења. Док сам одрастао, увек су нам говорили да је британска полиција најбоља на свету. Нико то више не говори. Било је неколико случајева који су у Уједињеном Краљевству привукли велику пажњу јавности где су криминалци били полицајци у служби и то је био ударац на веру у полицију у мојој земљи. То је и једна од тема романа „Убиство за презаузете”. Шта добар полицајац ради у вези са лошим полицајцем? И да ли су полицајци још увек хероји?
Да ли је било тешко пронаћи нови израз у новом жанру после бестселера које су инспирисала ваша животна искуства?
Није било лако направити ту промену, тај прелаз. То је захтевало доста посла, размишљања и разматрања. Зато што сам желео да то урадим добро! Тако да мислим да када тежите изврсности, никада ништа није лако, осим ако сте геније. А ја то нисам! Када сам одлучио да ћу писати серијал крими-романа, о томе сам размишљао целу једну годину, и пре него што сам написао иједну реч, само сам мислио о томе како то да постигнем. Одувек сам волео криминалистички жанр. Одувек сам волео трилере. Чини се да је то начин да се пише о великим темама нашег доба – тероризму, трговини људима, великим историјским миграцијама људи, на неки начин то је интелектуално, ангажовано и забавно. Крими-роман допушта аутору да пише о његовом или њеном свету, али једино што тај жанр захтева јесте да се буде занимљив. Није дозвољено бити досадан. Мислим да сваки аутор крими-романа или трилера има своје лично виђење, свој угао посматрања криминалистичког жанра. Ја трилере желим да пишем срцем. Желим да пишем компулзивне романе, чије се стране окрећу брзо, читањем у даху, и који ће имати емотивни утицај на читаоца. Зато што и сам волим такву прозу. Желим да ме зграби и обузме, али и да ми сломи срце. Моја каријера у писању крими-прозе започела је 2010. године, када сам био на снимању филма и када сам разговарао с редитељем Семом Мендесом, који ми је тада казао да ће снимати следећи филм о Џејмсу Бонду. Сем ми је рекао да ишчитава поново све књиге Ијана Флеминга о агенту 007 и помислио сам како је то забавно. Тако да сам и сам почео да поново читам књиге о Бонду и нисам ни завршио прву страницу „Казина Ројал”, прве књиге серијала о Бонду, а знао сам да желим да покушам да створим јунака који ће живети заувек, као Џејмс Бонд, као Шерлок Холмс, као доктор Вотсон, као Филип Марлоу. Постићи тако нешто предивна је ствар и дивим се писцима који су то остварили. Тако да је Макс Вулф, јунак романа „The Murder Bag” потекао од тог сусрета са Семом Мендесом. За мене нема граница у писању. Књиге које говоре о личном, или о Максу Вулфу, новинарство, све је то повезано и говори о ономе што је у уму и срцу, упућено ка главама и срцима других. Када искорачиш из своје зоне комфора, као што сам ја учинио када сам почео да пишем крими-романе, не можеш да очекујеш да ће бити лако.
Још увек се држите породичних мотива, још увек све долази из породице. Како објашњавате трансформације модерне породице, па и друштва, које настају у брзини и тежњи ка пословној остварености и савршенству?
У праву сте, све се враћа породици. Можда то све и повезује. Чак и у мом новинарству људи су највише реаговали на оно што сам написао о смрти моје мајке, или о смрти мога пса, који је такође био члан породице. Породице се развијају, деца одрастају, родитељи старе и умиру, везе се распадају или нађу начин да опстану. Сталне су једино промене у нашој породици, ма колико ми желели да ствари остану исте. Тако да, увек има нових ствари о којима може да се пише. У роману „Убиство за презаузете” Скаут, ћерка Макса Вулфа, постаје тинејџерка. Увек има нешто занимљиво!
Да ли је насиље, посебно према женама, сада видљивије зато што се о томе више говори у јавности?
Мислим да је насиље према женама видљивије због тога што се мушкарци сада понашају горе него пре. Мислим да постоје мушкарци и дечаци који су одрастали гледајући насилне, понижавајуће слике жена, а то је отров за душу. Мислим да је превише мушкараца изгубило поштовање према женама. Насиље над женама постало је нормално, што би згрозило генерацију мога оца и што згражава мене.
Колико је танка линија између нормалног стања ума и тежње ка злочину? У вашем претходном роману „Ко је она била” дивни, мирни мештани Корнвола оптужени су за убиство. Шерлок Холмс је рекао у књизи, или у савршеној екранизацији у тумачењу Џеремија Брета, да се најстрашнија убиства дешавају на идиличној периферији…
Мислим да свако од нас може да се нађе у екстремним, изузетним и необичним ситуацијама. Добар пример за то је роман „Ко је она била”. Мислим да ако су они које волимо угрожени, повређени или под претњом оружјем, онда свако од нас може да буде способан да убије. Танка је глазура цивилизације и лако се кида. Да одговорим на ваше питање, линија је стварно танка. Мислим да је Шерлок Холмс у праву, необичности се дешавају увек у нормалном животном окружењу.
Док истражујете тамну страну људске природе, читате ли психолошке књиге, гледате ли вести?
Само држим очи, уши и срце отвореним. Моја ћерка, која има 22 године, увек ће бескућницима купити оброк (мојом кредитном картицом), што ми је дало идеју за почетну сцену у „Убиству за презаузете” када Макс Вулф долази кући и открива да је његова ћерка на журку позвала све бескућнике у суседству. Моја ћерка то још није урадила! Али то је добар пример како се моја проза храни стварним животом.
Откривање злочинца и долазак до истине суштина је ваших романа. Верујете ли у правду?
Нема увек правде у животу. Зато нам је проза и потребна, требају нам приче које нас теше и које нас уверавају у то да ће добри момци на крају победити. И наравно да се то не дешава увек у стварности.
Јунак романа „Ко је она била” побегао је од новинарства. На који начин видите данашње новинарство у време интернета?
Мислим да каријера какву сам имао у новинарству више не би била могућа. Као ни музички часописи, они на квалитетном, масном папиру, новине. Свет се променио као и индустрија. Мојој кћерки не би пало на памет да купи штампано издање новина. Али ја још увек купујем новине и волим их, пишем за њих. Још увек волим штампу, још увек волим стари свет. Наравно да се изменио највише због интернета. Срећан сам због тога што је моја каријера почела пре педесет година, а не пре педесет минута!
Да ли је и истина брза као што су брзе вести?
Искрено, мислим да је неухватљивија него икад раније, посебно у свету вештачке интелигенције. И у свету у ком људи чврстих уверења желе потврду својих мишљења, пре него да чују истину. Мислим да људе данас истина не занима толико као пре.
Слушате ли музику док пишете?
Не слушам музику док пишем зато што је не бих чуо. Док пишем, остатак света нестаје. Потпуно сам усредсређен, потпуно изгубљен у том другом свету. Али иначе слушам музику, посебно старе ствари које волим читав живот. Такође покушавам да слушам и нову музику, с ћерком размењујем по песму сваке недеље. Она ми нешто препоручи, као и ја њој. Данас док смо доручковали препоручио сам јој „Help Me Make It Through The Night” Криса Кристоферсона, а она је мени препоручила ствар „Girl So Confusing” од Charli XCX. Тако да ћу то одмах да преслушам.
Извор: Политика Магазин