Пише: Милош Лалатовић
– Професор Маријан Вејвода, истакнути ријечки умјетник, архитект, урбанист и педагог, преминуо је недавно у 87. години. Рођен је 1939. године. Дипломирао је 1964. на Архитектонском факултету Свеучилишта у Загребу.
Он је био један од крајње необичних људи на нашим балканским просторима, а и уопштено.
Све у вези овога човјека је било ексцентрично. Почев од поријекла, мада не може се рећи да је припадао икоме, али је био за свакога. Родитељи су му били чешког поријекла.
Отац Маријана Вејводе, Иво Вејвода, син чешког досељеника који је својим радом у Карловцу стекао завидну имовину, био је борац у Шпанском грађанском рату, партизански првоборац, након тога дипломата, велепосланик у Чехословачкој, Бразилу, Великој Британији, Италији и Француској. Човјек свијета, језика, политике и протокола.
Мајка, Вера Вејвода-Хyнкова, Чехиња, зарана је заронила у свијет који би се данас могао назвати друштвеним активизмом, а то ју је одвело у Шпански грађански рат по завршетку којега је завршила у логору у Марсеју из којега је пуштена због трудноће. Родила је Маријана у Паризу 1939. године, са супругом се вратила у Хрватску и одмах по почетку Другог свјетског рата придружила партизанском покрету. Погинула је у Горском котару, код Пресеке недалеко од Делница, као прва жена пали борац Горског котара.
Маријан је био опчињен простором и урбанизмом, како дјелују на људе и како људи дјелују на њих. На неки начин имао је ту философску и мистичну црту, не само пуко научничку.
Чак и својим одијевањем, одударао је од стереотипа. Носио је сукњу. Можете замислити, старијег човјека, са сиједом брадом, косом свезаном у реп, а онда примијетите да је у сукњи.
Због свега овога, многи су га сматрали чудаком, иако јесте био чудан, али био је далеко више од тога.
Студирао је архитектуру у Загребу. Усавршавао се у Риму, Единбургу, Великој Британији, Сједињеним Америчким Државама.
Истраживао је примјене кабловске телевизије у урбанизму на магистарском студију на Џонс Хопкинс Универзитету у америчком Балтимору од 1978. до 1979. године. Докторат техничких знаности Свеучилишта у Загребу стекао је 1993.
Један од његових најважнијих професионалних ангажмана био је Пројекат Горњи Јадран који се одвијао под окриљем Уједињених нација.
Као професор, радио је на Филозофском факултету у Ријеци, те на Хотелијерском факултету у Опатији. Предавао је колегије из подручја визуалне културе, медија, просторне културе, урбанизма, екологије и одрживог развоја. Није био стандардни професор. Тјерао је студенте да размишљају критички. Неки ће чак рећи да је био тежак, други да је био јединствен и незабораван.
У позним годинама све се више удаљавао од институција. Бавио се филмом, инсталацијама, јавним наступима, предавањима.
Био је критичар технолошке цивилизације, брзине, површности, илузије сталног напретка. Говорио је да технологија не ослобађа нужно.
Људи као Маријан су ријетки, нијесу маргиналци, иако неко жели да их представи тако и стави у тај ред људи због њихове особене личности. Ипак, они то својим успјехом одлучно негирају.
Вјечан ти спомен, драги Маријане.
