Piše: Zoran Janković
Ovogodišnji, 19. Međunarodni filmski festival dokumentarnog filma Beldok, ponudio je više od sto filmova različitih vidova i metraža. Za čitaoce “Vremena” izdvajamo ostvarenja koje bi valjalo videti.
Dokumentarno ostvarenje Zalazak Miloša Jaćimovića donosi suptilan i prilično nežan prikaz života i dinamike unutar Instituta za fizikalnu terapiju “Dr Simo Milošević” u Igalu. Kada postane jasno da to nije reportažni dokumentarac, gledalac se može prepustiti njegovoj diskretno naglašenoj likovnosti, što ovaj film snažno povezuje sa prethodnim ostvarenjima na kojima je Jaćimović radio kao direktor fotografije: Tilva Roš, Oaza, Stric… Istinsko je uživanje gledati (čak i bez ikakvog predznanja o Instititu) film koji tako lako postiže ravnotežu između upečatljive estetizacije na jednom tasu, i implicitno izloženog sadržaja na drugom. Zalazak se da dovesti i u vezu i sa dokumentarno-eksperimentalnim (i jednako nenarativnim) filmom Centar Ivana Markovića od pre nekoliko godina, a ta dva ostvarenja povezuje tankoćutno insistiranje na ubedljivom prikazu viscrealnog odnosa građevine, institucije i ljudi koji tamo rade, s tim da Jaćimovićev Zalazak tome dodaje i ljude koji dolaze u Institut na lečenje. No, nisu fizijatrijski problemi u prvom planu – iako jesu endemska muka savremenog doba s kojom se, kako-tako, živi – već je to fenomen kratkoročnih zajednica koje tvore slučajni saputnici, lekari, medicinsko osoblje, administrativno osoblje i pacijenti. U toj zajednici, kao i u Jaćimovićevoj postavci, tišina je važan činilac. U ovakvom izražajnom, stilskom i sveukupnom filmskom ruhu može ona biti iščitana i kao tiha oda utopiji u koju je lako i slatko poverovoravti, utopiji koja navodi da nekakve pomoći negde (i dalje) ima, dok lepota krajolika, kao i smene dana i noći, sugerišu da svet ide svojim ritmom nezavisno od naših potreba za utopijama ili možda i neizbežnim, entropijama.
Žene narodnog fronta
Dosta nežnosti, zdravorazumske i ubedljivo nepatvorene, pronalazimo i u kratkometražnom filmu Žene Narodnog fronta (traje dvadeset minuta) autorke Ivane Todorović. On diskretno i uz sličnu opservacionu distancu niže isečke iz svakodnevne dinamike i rutine zaposlenih i pacijentkinja te beogradske zdravstvene institucije. Unutar omeđenog prostora film donosi jasnu poentu koja nas podseća na važnost empatije prema ženama koje dolaze na porođaj. Čini se da je opseg od dvadeset minuta autorki bio dovoljan da sklopi mozaik ispovesti, koji pokriva dobar deo iskustva pacijentkinja te klinike.
Valja, najzad, ukazati na snimateljski pristup koji, u begu od turobnosti i klaustrofobije zdravstvenih ustanova (ovde ili bilo gde drugde), poseže za kosinama i finim, katkad i blago ironijskim detaljima kao što su, na primer, mrežaste čarape na nogama jedne od sestara ili doktorke, što, između ostalog, dovodi do toga da junakinje priče, premda neimenovane, uspostavljaju dovoljno blizak kontakt sa gledaocima koji ih prate sa bezbedne distance.
Sjeti se moje pjesme
Nežnost, ali združena sa promišljeno osnaženim SFRJ socijalističkim i proleterskim retro šikom, zatičemo u vrlo dobrom dugometražnom radu: Sjeti se moje pjesme autorki Jelene Bosanac i Tanje Brzaković. Kroz obilje zanimljive i filmične arhivske građe ovaj film nas vodi na kraj jugoslovenskih osamdesetih godina, u selo Jugovo Polje u Hrvatskoj i u mikrouniverzum tamošnje gostionice “Jablan”. Ta “samostalna ugostiteljska radnja” kao redak i ilustrativan primer nedvosmislenijeg privatnog preduzetništva u toj sferi, bila je središte večernjeg i noćnog života i svojevrsna Ibica toga doba i toga prostora za šarenoliku grupu jugoslovenskih (proleterskih) hedonista. Iako arhivske snimke iz “Jablana” prate audio-ispovesti preživelih i prisutnih aktera, autorke uspevaju da precizno postave i predoče kontekst, kao i odnose među učesnicima, što dovodi do žive i emotivne interakcije s gledaocima. Diskretna manipulacija arhivskom građom (odnosno pravovremena i odmerena nadogradnja arhive), kao i sitne intervencije, primer su autorske promišljenosti i takta. Film u manjoj meri, u samom finišu, pokvari scena plesa među ruševinama jer, stiče se utisak, autorke nepotrebno potcrtavaju već sasvim jasnu poentu i duh filma.
Očekivano vidno produkciono superiorniji u odnosu na sve ostale filmove, kanadsko ostvarenje Medved davež (Nuisance Bear) Gabrijele Osio Vanden i Džeka Vajzmena – zimus ovenčano Velikom nagradom žirija na festivalu Sandens – hrabro dovodi izraz do krajnjih granica: priča brzo zadobija usporeni, gotovo hipnotički ritam kretanja polarnih medveda koji zalaze u naselje Čerčil u kanadskoj Manitobi. Sintagma medved-davež i formalno je leksička oznaka za (polarne) medvede koji su imali iskustva dolaska u ljudske sredine, te ih više nije strah od ljudi, ali lišeni zazora, grabljivci počinju da budu opasnost po ljude. Ritam izlaganja ove ciljano sporovozne priče i besprekorne vizuelne kulture, uz snolike prizore, predstavlja osoben kvalitet na osnovu koga ovo izvrsno delo zaslužuje bezrezervne pohvale i divljenje. Osim toga, Medved davež krajnje dosledno prati idejnu nit koja ocrtava granice jedne složene, a ipak i lako razumljive tautološke noćne more: film precizno ukazuje na činjenicu da je ovovremenska navodna briga za dobrobit životinja upravo te životinje načinila žrtvom birokratizovanih procesa spasavanja. U toj tački ovaj film setnim “glasom” upire na sporopuzeću a neizbežnu entropiju koja je doprla čak do rubova snežne Manitobe i tamošnjih Inuita, prinuđenih da, uprkos vlastitoj mitopoetici, žive po uzusima i ritmu znatno surovije zapadne civilizacije. I nek bude pomenuto još i ovo: Medved davež, koji se da gledati i kao gromak aktivistički i ekološki filmski manifest, jeste film koji krasi jedna od najboljih glasovnih filmskih naracija iz off–a, za koju je bio zaslužan Majk Tanalak Gibons, Inuit očaravajuće lepote i i izuzetnog ritma govora, koji govori o duboko proživljenim, ličnim temama.
Srpske stvari
Nedelja popodne na Beldoku u beogradskom Domu omladine Beograda (DOB) protekla je u znaku dva srpska filma (i na srpske teme) – kratkometražnog Ispod horizonta autora Milana Milosavljevića i Fabrika ne sme da stane! autora Marka Nikolića. Prvopomenuti naslov u deset minuta trajanja donosi upečatljivu crticu o radovima na arheološkom nalazištu u njivama sremskog sela Klenak pre izgradnje autoputa Loznica-Ruma, a drugi govori u usponu i padu lozničke hemijske industrije “Viskoza”.
NIN na 82. filmskom festivalu u Veneciji: Sorentinova „La grazia“ snažan kandidat za Zlatnog lava
Milosavljević nam kombinacijom svežijih dokumentarnih snimaka i ranije arhivske građe, praćene rekreacijom tonskih zapisa iz radijskih emisija, skreće pažnju na ono što se nedopustivo brzo i lako smetne s uma: da su našim životima prethodili životi i životne navike čitavih, netragom nestalih carstava, što nas, potom, vraća na našu kratkoročnost i upućuje na širi vremenski kontekst. Fabrika ne može da stane! Marka Nikolića prirodno se nadovezuje na kratki dokumentarac istog ovog autora (Znaci života), koji se takođe delom zbiva u lozničkom kraju, a spaja ih opsesija entropijom koja se, neku ruku i u nekoj meri, mogla izbeći. U odnosu na izrazito atmosferične Znake života, novi (i duži) film Marka Nikolića znatno je konvencionalniji u izrazu i nosećem pristupu dokumentarističkom pripovedanju, te se može reći da je Fabrika ne sme da stane! tematski film reportažnog podprofila, što je, opet, izabrana tema iziskivala. U filmu vidimo ekonomičan prikaz evolucije i potonje devolucije (sa svega tridesetak godina između te dve tačke) surovo eutanaziranog lozničkog privrednog giganta, oko koga su bili strukturisani život i prosperitet čitavog tog kraja. Fabrika ne sme da stane! intelektualno je pošten dokumentaristički rad koji precizno mapira ključne kote priče, čime film dobija na uvek dobrodošloj univerzalnosti, sagovornici su nadahnuto ispripovedali svoje priče (uz neizbežno romantizovanje i idealizovanje prošlosti, a najsvetlija tačka čitavog filma jeste kustoskinja Muzeja Jadra u Loznici, Marija Šćekić Marković. Utisak je da ovaj film zavređuje da ubrzo dobije nastavak, koji bi pred širu javnost filmskim jezikom i sredstvima predočio razmere devastacije “Viskoze”, te postpetooktobarski deindustrijalizacijski žar prepun otvorenog prezira prema gubitnicima tranzicije koji nisu bili kadri da se snađu u novim i drastično izmenjenim okolnostima.
Izvor: Vreme
