Пише: Зоран Јанковић
Citizen Vigilante, режија Уве Бол, игра Арни Хамер. Шта је филм без искричавих и повремених пратећих феномена? Истини за вољу, филм је постао општа, препознатљива ставка можда већ у првој деценији своје дугометражне инкарнације и самим тим је престао да буде феномен, дакле оног тренутка када су гледаност и подаци о заради постали део филмске приче. После тога тек повремено ту и тамо неки филм заиста и постане случај, и то до те мере да је пре вагања његових кинестетских домета нужно детаљно предочити читав контекст у којем је постао управо то – случај. Притом, није реч о медијски напумпаном (индукованом) случају за краткорочну и, дакле, лако кварљиву шок потребу. Ово лето нам је (мимо инсцениране халабуке око глумачких одабира у Нолановој Одисеји) донело и један непатворени филм-случај, Citizen Vigilante, вазда несташног немачког аутора Увеа Бола, аутора који се у неколико наврата опраштао од филмског стваралаштва да би, ето, ових седмица доспео у жижу као никада пре.
УВЕ БОЛ И НАЦИСТИЧКО БЛАГО
Овде је потребно подоста фактографског појашњавања контекста како би се стигло до коте на којој се вагају Болова сценаристичко-редитељска постигнућа. Наиме, Уве Бол присутан је деценијама, давно је препознат као неуморни аутор брзопотезних, жанровски изнимно наглашених радова, ствара у буџетским неусловима, а својевремено је успео да у своја “јата” привуче и звучнија глумачка имена (Џејсона Стејтама, Реја Лиоту, Рона Перлмана, Берта Рејнолдса, Кристијана Слејтера, Стивена Дорфа, Бена Кингслија, Клер Форлани, Лили Собијески, Џералдину Чаплин, Уда Кира, Мишела Родригеса, Јиргена Прохнова…). Међутим, Бола су од самих почетака држале готово герилска срчаност и неупоредива погибељност, те је у другом делу каријере једнако страсно заронио у свет нижебуџетског, практично самониклог филма са продукционих маргина. Његове филмове је на првом месту одликовала екстремистичка консеквентност, брзопотезност, слепа вера у моћ у најизраубованијег жанровског постулата и тропа, те онда није чудо што је у доживљају извесног броја филмофила његов опус доспео у одељак горућих гледалачких потреба означених синтагмом “грешно задовољство” (guilty pleasure). Томе треба додати и незгодну, пркосну, напраситу и провокацијама склону јавну личност Увеа Бола, који се није либио ни сукоба са филмским естаблишментом, а на његовој мети су се налазили и критичари и остали филмски зналци. И то није све – Бол је истрајно узбуркавао духове инсистирајући на вицкасто-криптичној причи по којој он, снимајуће те своје ДИY (Do–it–yourself) спектакле, заправо пере новац од тајног нацистичког блага.
ДЕСНО ДРУШТВО
То може да представља убедљиву спону са остатком приче о новом филму Увеа Бола; наиме, иако је овај аутор и раније показивао неприкривен десничарски сентимент, у новом филму он прави епитом десничарског филма из (влажних) снова. Прича прати богатог Американца који по властитом избору живи у неименованом европском граду и тамани непободне и иноверне, све оне који показују антидруштвене тенденције, а све кулминира осветом над младим мигрантом који је контрарезонски ослобођен у случају групног силовања локалне девојке, при чему освета обухвата и све чланове силоватељеве породице.
Тумач главне улоге је до само пре неколико година велика холивудска инвестиција, Арни Хамер, потомак мултимилионера и тумач запажених рола у филмовима као што су Зови ме именом својим, Ребека, Шифра У.Н.Ц.Л.Е, Усамљени ренџер, Друштвена мрежа, Џ. Едгар… Хамер је после обзнањених сексуалних трансгресија протеран из Холивуда и главнотоковског студијског филма и сумануто брзо је завршио на дну продукционе каце, где га је спремно дочекао и “удомио” Уве Бол. У питању је несумњиво главна улога, те је, пратимо ли нит мисли о претпостављеном и увек присутном аутодрамском нарцисизму глумаца и глумица, лако схватити зашто је Хамер, ионако без икаквих других ангажмана, пригрлио ту понуду. Уз евидентно веома скучен буџет, филм је снимљен у Хрватској и представља знатан продукциони пад чак и за самог Бола, који никада, па ни у најбољим данима, није био повезиван са продукционом раскоши. Хрватска је овде веома занимљива и знаковита ставка, не само на трагу идеолошке потке (присетимо се само, на пример, како су се граничне службе опходиле према мигрантима пре само неколико година) него и због тога што се наш западни сусед намеће и као сигурна лука за осрамоћене и одбачене (кенселоване) холивудске ведете: ако је потребно подсећати, такође пребрисани Кевин Спејси је парче оног пословичног (горког) хлеба од седам кора пронашао управо у Хрватској – глумећи Фрању Туђмана у документарно-играном филму аутора Јакова Седлара, најригиднијег, најрадишнијег и најупорнијег од свих хипердесничарских редитеља, чак и у светским размерама.
Сам Хамер се у међувремену предомислио – суманутим и јаловим покушајем ПР акробације оградио се од филма и његове кристално јасне антимигрантске и исламофобне поруке, тврдећи да му је сценарио на читање даван у ситним траншама и фрагментима и да је прича очито преобликована у монтажи. Та његова јадиковка стигла је само неколико седмица после спектакуларне најаве Увеа Бола, који је, изиритиран одлуком немачких цензорских тела која су практично онемогућила дистрибуцију филма Citizen Vigilante у тој држави, понудио филм на бесплатно гледање путем друштвене мреже X (бишег Твитера). Ту његову одлуку подржао је лично Илон Маск, који је линк ка филму хитро поделио са својих 240 милиона пратилаца на тој мрежи, чиме је Болов филм (који је, поменимо и то, у САД регуларно и без сметњи отишао у ВОД (Video on Demand) понуду, добио прилику да постане и најгледанији филм читаве ове године.
Чак и екстремно десне и екстремно леве идеје (које су неретко комплементарне, које се огледају и хране једне другима) начелно су прихватљив лични избор појединаца, а на организованом друштву је, као што је то показао пример Немачке, да их регулише, заузда и покуша да их уведе у систем и задржи унутар њега. Међутим, Citizen Vigilante је на светло дана јасно истерао сву слабост и порозност таквог приступа, при чему је, природно, из жиже нестала прича о квалитативним дометима овог очито циљано провокативног филма Увеа Бола. Иако је ово (барем судећи по филмском претраживачу ИМДБ) из јасних разлога и побуда најбоље оцењен Болов филм, и то на узорку читавог његовог обимног досадашњег опуса, Citizen Vigilante, сведен на фокус на финесе које се тичу каквоће, лако бива можда и најлошији Болов филм.
У бити, реч је о прилично ненадахнутом препричавању и апропријацији Посмртне жеље Мајкла Винера и Екстерминатора Џејмса Гликенхауса, видно супериорнијих дела него што је Бол био кадар да понуди. Филм је рудиментаран у сваком иоле релевантном аспекту – вођењу приче, грађењу ритма (и напетости), карактеризацији, филмском језику, монтажно и сниматељски, као и продукционо, где чак буди јетко сећање на српске и регионалне филмове који су снимани електроником и приказивани на превоју векова, без иједне једине синематичне секвенце. Дакле, у том домену посреди је кинестетски ако не ништаван а оно барем потпуно занемарљив филм, чији аутори имају да понуде само рутинску доктрину шока и нимало суптилну и мудрију провокацију. И све то у случају филма којим је у медијском смислу Уве Бол напокон снажно и потпуно ступио у главни ток и пред очи шире (не искључиво филмске) јавности.
У фундусу циљано провокативних филмова ово се Болово дело са тако мало ичега филмичног бори за место у истом контексту са Џоном Вотерсом, Расом Мејером, Руђером Деодатом, или нешто скоријим класицима тог подсоја као што су Отпозади, Зли поручник, Човек ујео пса…, да поменемо овде тек неколико препознатљивих примера.
Извор: Време
