Piše: Zoran Andrić
Nova filmska adaptacija „Odiseje“ Kristofera Nolana ponovo je usmerila pažnju na jedno od najvećih dela svetske književnosti.
To nije samo interesovanje za spektakl, već za priču koja već skoro tri milenijuma ne prestaje da osvaja čitaoce i gledaoce.
„Odiseja“ je mnogo više od priče o pustolovinama.
U središtu Homerovog epa nije nepobedivi ratnik, već čovek koji posle pobede mora da nauči kako da preživi.
Odisej nije Ahil.
Njegovo najjače oružje nisu mač i snaga, već razum, strpljenje i sposobnost da se prilagodi.
Zato je on, možda, prvi veliki antiheroj evropske književnosti.
Odisej nije samo junak, već i pripovedač sopstvene životne priče.
Njegove najpoznatije pustolovine (Kiklop, Kirka, Sirene i druge) ne saznajemo neposredno, već ih on sam kasnije pripoveda Feačanima.
Na taj način Homer pokazuje da događaji dobijaju smisao tek kada su ispričani. „Odiseja“ nije samo priča o avanturama, već duboko promišljeno delo o vremenu, sećanju, identitetu i samom činu pripovedanja.
Ta složenost čini ga savremenim.
On je istovremeno hrabar i lukav, verni suprug i čovek koji podleže iskušenjima, kralj i brodolomnik, pobednik i gubitnik.
Upravo zato Homerov junak i danas deluje živo.
Temelj zapadne književnosti
Nolanov film, sudeći po prvim kadrovima, naglašava Odisejevu mračnu, epsku stranu koji izgleda kao da je upravo ispao iz vikinškog filma, sa tamnim, bezdanim junakom.
Met Dejmon tumači kralja Itake koji skreće sa puta na povratku sa Trojanskog ratišta, sa sedom bradom, izvajanim ramenima i pravom patrijarhalnom veličinom.
Filmski plakati izgledaju kao da se iz bezdane tame ne uzdiže Odisej, već Godzila.
Dejmon igra snažnog, gotovo mitskog vladara Itake, ali ostaje pitanje hoće li film uspeti da prikaže i ono što Odiseja čini velikim – njegovu protivrečnost.
Homerov junak nije samo čovek koji pobeđuje čudovišta; on je čovek koji neprestano pobeđuje samoga sebe.
Upravo su ženski likovi ključni za razumevanje epa.
Penelopa, Kirka, Kalipso, Sirene i, pre svega, boginja Atena nisu sporedne figure, već pokretači radnje.
Dok muškarci vode ratove, žene oblikuju sudbinu Odiseja.
Zato „Odiseja“ nije samo priča o herojstvu, već i o iskušenju, mudrosti, moći i strpljenju.
Velika Homerova novina leži i u samom načinu pripovedanja.
Ep počinje in medias res, usred radnje, a najpoznatije avanture Odisej pripoveda sam, tek kasnije.
On nije samo junak već i pripovedač sopstvenog života.
Upravo pričanjem ponovo gradi svoj identitet i priprema se za povratak kući.
Zato je „Odiseja“ istovremeno i priča o moći pripovedanja.
Erih Auerbah je Homerov ep smatrao temeljem zapadne književnosti, ističući njegovu izuzetnu jasnoću, plastičnost i sposobnost da mitsko i svakodnevno spoji u jedinstvenu sliku sveta.
Upravo u tome leži trajnost ovog dela: ono istovremeno govori o bogovima i običnim ljudskim strahovima, o slavi i usamljenosti, o povratku i gubitku.
Auerbah ističe kako se u „Odiseji“ epsko, mitsko i božansko neprimetno prepliće sa svakodnevnim i ljudskim.
Bogovi intervenišu, ali su likovi takođe zaokupljeni veoma ljudskim problemima i radostima.
Ovo ”neizrečeno jedinstvo svetova” je za njega karakteristično za antički način razmišljanja.
Nije slučajno što se i danas vode rasprave o prvoj reči koja opisuje Odiseja – grčkom pridevu polytropos.
Da li je on „mnogostruki“, „lukavi“, „snalažljivi“, „promenljiv“ ili, kako predlaže prevoditeljka Emili Vilson, jednostavno – „komplikovan čovek“?
I ova debata se uglavnom raspalila oko prideva polytropos, koji je Vilsonova prevela kao complicated.
Prvi stih u njenom prevodu glasi: „Tell me about a complicated man.“
Ispričaj mi o komplikovanom čoveku.
U intervjuu je svojim brojnim kritičarima odgovorila da complicated potiče od latinskog complicare, što znači „sklopljeno zajedno“, dakle „uplesti, zaplesti“.
Dakle, ako je neko „complicated“, to po bukvalnom značenju znači da ima mnogo slojeva, i upravo to, čini se, izražava grčki polytropos.
Možda su sva ova značenja tačna, jer nijedna reč ne može u potpunosti obuhvatiti ličnost koja već tri hiljade godina izmiče jednostavnim definicijama.
Daleko od jednostavnog heroja
U tome je i tajna trajne privlačnosti „Odiseje“.
To nije samo avanturistički ep već priča o čoveku koji posle svih pobeda tek treba da pronađe put do sebe.
Odisej zatiče Itaku koja se promenila, ali se i on sam tokom putovanja promenio.
Zato pravo pitanje nije samo da li će stići kući, već da li čovek posle dugog odsustva može ostati isti.
Svako njegovo čudovište može biti i spoljašnji neprijatelj i unutrašnji strah.
Zato svaka generacija čita Homera na nov način.
Nolanov film će nesumnjivo doneti spektakularne prizore i novo čitanje antičkog mita.
Ali bez obzira na to koliko će film biti uspešan, jedna činjenica ostaje nepromenjena: nijedna adaptacija ne može da zameni Homerov ep.
„Odiseju“ ne treba čitati pre svega kao mit ili junački ep, već kao razmišljanje o tome kako čovek pripoveda sopstveni život i kako kroz priče oblikuje svoj identitet.
Homera zanima na koji način se prošlost, sadašnjost i budućnost povezuju u smislenu životnu celinu upravo zahvaljujući pripovedanju.
Njujork Tajms: Odisej možda nije postojao, ali jeste imao poštovaoce u drevnoj Itaki
„Odiseja“ je priča nad pričama.
Knjiga kojoj se uvek vraćamo, jer svaki put u njoj otkrijemo nešto novo – o Odiseju, o svetu i, na kraju, o sebi.
„Odiseja“ je više od avanturističkog epa – ona je priča o složenom čoveku, pripovedanju i povratku sebi.
Homerski epovi su rezultat duge usmene tradicije.
„Ilijada“ i „Odiseja“ nisu nastale iznenada, već počivaju na predanju koje se prenosilo usmenim putem tokom mnogih generacija.
Zapisane verzije predstavljaju vrhunac tog razvoja.
Epovi su izuzetno umetnički oblikovani.
Iako potiču iz usmene tradicije, odlikuju se složenom kompozicijom, razvijenom narativnom tehnikom i dubokom psihološkom karakterizacijom likova.
Likovi su višeslojni.
Naročito je Odisej daleko od jednostavnog heroja.
On u sebi spaja mudrost, lukavstvo, sposobnost da trpi i moralnu složenost.
Upravo ta višeznačnost učinila ga je jednom od najuticajnijih ličnosti evropske književnosti.
Homer je oblikovao celokupnu grčku kulturu.
Homerski epovi nisu samo književnost, već i temeljni obrazovni i kulturni tekstovi stare Grčke.
Oni su snažno uticali na etiku, politiku, vaspitanje i potonju književnost.
„Odiseja“ nije samo priča o avanturama.
Ona govori o: traganju za sopstvenim identitetom, ponovnom uspostavljanju društvenog poretka (povratak na Itaku), odnosu između lukavstva i sile, pitanju kako čovek, uprkos mnogim promenama, ostaje isti.
Zbog toga Odisej nije samo ratnik, već pre svega junak koji razmišlja, pripoveda i uči kroz svoja iskustva.
Najljudskiji od homerskih junaka
Lik Odiseja je bio jedna od ključnih tema među velikim nemačkim klasičnim filolozima 19. i početka 20. veka, ali su ga tumačili na veoma različite načine.
Zajedničko im je bilo da su Odiseja videli kao daleko složenijeg junaka od Ahila.
Evo kako su ga shvatali najznačajniji autori u fahu klasične filologije: Fridrih Avgust Volf je u delu „Prolegomena ad Homerum“ (1795.) pre svega doveo u pitanje jedinstvo Homerovih epova.
Za njega Odisej nije toliko psihološki lik koliko proizvod duge usmene tradicije.
Njegove osobine (lukavstvo, izdržljivost, diplomatičnost) odražavaju različite slojeve epske poezije.
Ulrih fon Vilamovic-Melendorf je Odiseja smatrao jednim od najpotpunije oblikovanih likova antičke književnosti.
Isticao je da je Odisej prvi veliki „čovek intelekta“, čija je najveća vrlina μήτις (mētis) – praktična mudrost, domišljatost i sposobnost prilagođavanja.
Za razliku od Ahila, Odisej pobeđuje razumom, a ne snagom.
Ervin Rode je naglašavao religijsku i mitsku stranu „Odiseje“.
Putovanje Odiseja video je kao simbolički prolaz kroz granične prostore između ljudskog i natprirodnog sveta.
Verner Jeger je u svom delu „Paideia“ Odiseja predstavlja kao ideal obrazovanog čoveka.
Itaka 3.000 godina krila tajnu, Odisej nije bio samo lik iz Homerove „Odiseje“
On više nije samo ratnik već vladar, suprug, otac i čovek koji ume da vlada sobom.
Odisej je za Jegera primer grčkog vaspitnog ideala (paideia).
Bruno Snel u knjizi ”Die Entdeckung des Geistes” (Otkrivanje duha u grčkoj filozofiji i književnosti) smatra da je Odisej jedna od figura kroz koju se vidi nastanak evropske svesti.
Snel smatra da se kod Odiseja javlja izraženija samosvest nego kod većine drugih homerskih junaka.
Odisej neprestano procenjuje situaciju, planira i kontroliše svoje emocije.
Bruno Snel i Herman Frenkel naglašavaju da Odisej predstavlja prelaz od arhajskog heroja ka ličnosti koja deluje promišljeno i individualno.
Za Fridriha Ničea Odisej nije moralni uzor već primer snage duha koja ume da se maskira, čeka i pobedi bez direktnog sukoba.
On je umetnik života, čovek koji stvara sebe kroz neprestano prevazilaženje opasnosti.
Odisej je intelektualni, a ne fizički heroj.
On je najljudskiji od homerskih junaka jer greši, strahuje, pati i uči.
„Odiseja“ predstavlja korak od čistog junačkog epa ka dubljem interesovanju za ličnost i unutrašnji život čoveka.
Uticaj ovih tumačenja prevazišao je okvire filologije.
Na primer, Erih Auerbah u čuvenom eseju „Odisejev ožiljak“ (Mimesis) prikazuje Odiseja kao junaka čiji je svet jasan, potpun i racionalno osvetljen, nasuprot biblijskom načinu pripovedanja.
Ta analiza postala je jedna od najuticajnijih interpretacija Homera u 20. veku.
Izvor: Danas
