Протиче трећи месец од почетка рата у Гази. Страдали, погинули, повређени и они чија је судбина непозната испод рушевина широм Појаса Газе броје се десетинама хиљада. У израелском врху проратни замах још је жесток: у недавном говору израелски премијер Бењамин Нетанијаху поручио је да ће рат бити вођен до „самог краја“. Шта би тај крај могао да значи вероватно није јасно ни израелском војном ни политичком вођству
Израелска војска, чак и у неповољној градској средини, кадра је да потискује непријатеља и врши упаде у тврда упоришта снага Хамаса. Међутим, у суровим приликама у Гази (и бољим, али не и добрим приликама на Западној обали) не назире се политичко исходиште – колико би могле потрајати операције, да ли би омраза међународног јавног мњења могла да нанесе још већу штету пољуљаном израелском угледу и на крају могу ли спорадичне операције на израелско-либанској граници да се разбуктају у још један блискоисточни сукоб? Како на ове проблеме реагују САД, најпостојанији и најважнији израелски спољнополитички партнер?У највишим међународним телима Израел и даље ужива подршку Сједињених Држава. На гласању за резолуцију Савета безбедности УН за обуставу ватре у Гази 8. децембра САД су уложиле вето. Тринаест гласова је било за усвајање резолуције, један глас против док је представник Велике Британије био одсутан. Усвајање резолуције подржали су Француска и Јапан. Како би одвратили САД од улагања вета представници Египта, Јордана, Катара, Саудијске Арабије и Турске боравили су у Вашингтону у време изгласавања резолуције. Али њихов састанак с државним секретарем Ентонијем Блинкеном уприличен је тек после гласања у СБ УН.
Интерна незадовољства
Делује да је највиши ниво америчке политике и дипломатије постојано уз Израел упркос сада већ прилично дуготрајним операцијама и потресним сценама које су у медијској сфери однеле превагу у односу на призоре седмооктобарског масакра. Међутим, у америчком административном и политичком апарату од друге половине новембра све се снажније исказује несагласје са званичном политиком. Користећи се каналима успостављеним у време Вијетнамског рата за исказивање дисидентских мишљења неколико службеника Стејт департмента послало је интерне меморандуме у којима исказују незадовољство политиком према рату у Гази. Би-Би-Си је у другој половини новембра извештавао о различитим петицијама и отвореним писмима која су циркулисала у већем броју америчких агенција и владиних тела. Често анонимна, ова дисидентска мишљења упућују да је реч о ширем политичком тренду међу средњим и нижим ешелонима Бајденове администрације (о расположењу према Израелу као одразу унутрашњих америчких „културних ратова“ и генерацијским разликама видети чланак у „Печату“ бр. 786).
Као минимум ови протестни гласови истичу да би и САД требало да подрже успостављање примирја. „Део особља Бајденове администрације што позива да се сместа успостави примирје окупља се испред Беле куће“, известио је 13. децембра репортер Ен-Би-Еса. Према извештају Си-Ен-Ена неколико десетина службеника окупило се на бдењу пред седиштем америчког председника. Службеник Џош Пол, који је дао оставку половином октобра због неслагања с политиком Бајденове администрације према рату који израелске снаге воде у Гази, истакао је: „Амерички народ и уважене институције залажу се за примирје, али ова администрација још не слуша. Захтевамо да председник Бајден и чланови његове владе подигну свој глас: позовите на стално примирје, ослобођење свих талаца и деескалацију која би сместа отпочела.“
Непожељна предизборна тема
Извесно је да нико у врховима америчке администрације није прижељкивао било какву предизборну блискоисточну тему. Бајденово повлачење из средњоазијске авганистанске авантуре, неспретно и уз америчке жртве, бачено је у засенак почетком рата у Украјини. Америчке снаге на Блиском истоку су биле малобројне и у стању напете равнотеже спрам својих регионалних противника. Међутим, ситуација се нагло закомпликовала после 7. октобра и израелске одлуке да изводи опсежне копнене операције у Појасу Газе. То је рат који се не може муњевито окончати, и на који америчка администрација – уколико не жели да драматично погорша односе са Израелом – нема непосредан утицај.
Какво место рат у Гази може да заузме у америчкој предизборној кампањи која ће, колико за коју недељу или најкасније месец, заокупити сву пажњу јавности? Бајденова коалиција, као и уопште савремена Демократска странка, резултат је необичног пактирања: белачки високообразовани гласачи, међу њима посебно жене, различите мањинске групе, расне, етничке и сексуалне, и заговорници разних идентитетских политика. Подршка палестинској ствари, чак и када је недовољно јасно артикулисана, спада међу важније налепнице у активистичком курикулуму.
Међутим, иако је активистичка класа најгласнија, она није и најбројнија. Подршка Израелу је широко заступљена међу гласачима, пре свега међу старијима. Уколико би се администрација превише пољуљала на једну или другу страну, то би угрозило стабилност коалиције и потенцијално, ионако неизвестан, изборни успех.
Почетком новембра, истраживање јавног мњења које је извео истраживач близак Бајденовој администрацији, а пренео Ен-Би-Си њуз, бележи да је подршка Бајденовом реизбору међу муслиманским и арапским гласачима у Мичигену значајно опала. У овој америчкој савезној држави живи око 240.000 муслимана, а Бајден је у њој остварио победу на изборима 2020. године са разликом од свега 150.000 гласова. Недавна истраживања јавног мњења упућују да Трамп, вероватни кандидат Републиканске странке, има предност у седам колебљивих држава.
Промене расположења се примећују и у широј јавности. „Истраживања јавног мњења показују нешто више симпатије (Американаца) према Израелу него према Палестини“, објашњава Роберт Колинг, професор урбаних студија и јавних политика на Универзитету Дилард у Њу Орлеанску, према наводу „Гласа Америке“. Крајем новембра „Економист“ и агенција „Југов“ спровели су истраживање јавног мњења у којем је 38 одсто испитаника одговорило да подржава Израел, 11 одсто Палестинце, док је 28 одсто рекло да подједнаке симпатије има и према једнима и према другима. Неодлучних је 23 процента.
Ипак, генерацијски и идеолошки јаз највише се уочава код одговора на контроверзнија политичка питања. Тако 27 одсто пунолетних Американаца, према налазу овог истраживања, верује да „Израел намерно настоји да збрише палестинску популацију“. Ово уверење највише деле они који се одређују као либерали (48 одсто), као и они старости између 18 и 29 година (40 одсто). Свега 12 одсто конзервативаца је потврдно одговорило на ово питање.
Регионални ризик
Међутим, није утицај на расположење америчких гласача једини изазов који је пред Бајденову администрацију поставио рат у Гази. Мировни изгледи су напрасно пропали а стално израелско присуство у Појасу Газе могло би да створи још једну Западну обалу – област под неороченом израелском окупацијом и са сталним насиљем ниског интензитета. Што, укупно, искључује могућност политичког намирења.
Према наводима америчких званичника, које преноси Ројтерс, Вашингтон је против било какве улоге Хамаса после рата али су такође против боравка израелских трупа у овом подручју по окончању рата дуже од неодређеног „транзиционог“ периода.
Више америчких званичника путовало је на Западну обалу како би се сусрело с Махмудом Абасом, 88-годишњим шефом Палестинске управе. Они испитују могућност да се Палестинска управа преобликује тако да постане кредибилна политичка снага која би могла да управља и Западном обалом и Појасом Газе. Ипак, изгледи за тако нешто су танки. Велики део Палестинаца и пре рата је сматрао ово политичко тело за корумпирано, недемократско и отуђено од палестинског народа. Ни израелски политичари, посебно они десничарске оријентације, нису вољни да на било који начин унапреде постојећи статус кво. Надзорну државу, окупациону управу и насиље ниског интензитета очигледно су вољни да прихвате упркос међународном притиску и срозавању престижа израелске државе.
Напослетку, ово је и одмеравања снага између Бајденове и Нетанијахуове администрације. Опроштаји с Нетанијахуовом политичком каријером, који су уследили брзо по нападима Хамаса на југу Израела, делују одвећ преурањени. У јавном мњењу не стоји добро, али политика истрајног вођења рата против Хамаса има широку подршку. Може бити да је Нетанијаху још један од бројних политичара који са чежњом ишчекују новембар идуће године и могућ повратак у Белу кућу његовог политичког савезника. Док год је израелска јавност спремна на војни ангажман, упркос извесним економском потешкоћама, нема изгледа да ће он бити обустављен. Да ли то штети тренутним властима у Вашингтону, за Тел Авив је секундарно значајно.
И у регионалном распореду снага Израел за сада делује сигурније од Вашингтона. Наиме, недавни напади у Црвеном мору на трговачке и војне бродове довели су до преусмеравања дела поморског саобраћаја од јужних израелских лука према Медитерану. Највећа поморска трговинска компанија „Марск“ обуставила је пловидбу Црвеним морем после најновије серије напада половином децембра.
САД, иако им је одржавање проходности поморских таласа једна од кључних спољнополитичких активности, за сада делују одмерено. Покушавају да одврате од даљих напада, али се не упуштају у одмазду или опсежније војне операције. Ризик по поморске правце, раст скока цена осигурања, те могући скок цене енергената су фактори у једначини који додатно могу нашкодити политичким изгледима Беле куће, док је Израел на њих, махом, имун.
Старо пријатељство за сада опстаје. Иако би оба пријатеља желела да виде један другом леђа.
Милош Милојевић
Извор: Печат
