Пише: Редакција
У пљеваској библиотеци „Стеван Самарџић“ предавање о Јовану Дучићу, родоначелнику медитеранске линије у модерној српској поезији одржао је Милорад Дурутовић.
Публику је, најприје, поздравила и увела у тему директорица библиотеке Бојана Ђачић.
Током предавања, Дурутовић је покушао да одговори на питање шта је то златно руно српске књижевности, те колике су и какве заслуге Јована Дучића као оца модерних српских Аргонаута.
„Рођен у залеђу Јадрана, у ‘милом‘ Требињу, како ја сам пјесник увијек тепао свом родном граду, Дучић је био медитеранац и по рођењу, али по књижевној и дипломатској каријери. Обишао је, описао и опјевао скоро читав медитерански свијет. Једино се са сигурношћу не зна да ли је икад посјетио Свету Гору, Хиландар. Но, са сигурношћу бисмо могли тврдити да је управо он сачинио поетичку картографију за модерне српске Аргонауте, што су након Другог свјетског рата кренули у потрагу за златним руном српске књижевности. Могло би се, дакле, доказивати да су Миодраг Павловић, Васко Попа, Иван В. Лалић, Борислав Радовић, Јован Христић, да је читава једна генерација српских пјесника кренула Дучићевим трагом. Посебно су Павловић, Попа и Лалић допјевали оно што је Дучићу измицало, због чега су му приговоре упућивали и Милан Кашанин и Станислав Винавер, тврдећи како је остао недовољно усмјерен на српско-византијско насљеђе. Па ипак, данас остаје упитно да ли би ови наши Аргонаути пронашли златно руно српске књижевности у својим светогорским пјевањима и ходочашћима да Дучић још прије њих није кренуо у такву потрагу, трагајући, наиме, за цјеловитом сликом српске културе. Дучић је знао да није ни Византија, као ни средњовековна Србија самоникла, да та култура има и свој прапочетак у античком свијету, те у другим укрштајима медитеранских морских и копнених струја. Дучић је видио море као једини пут до куће“ – нагласио је Дурутовић.
„‘Као други народи за обетованом земљом Срби су кроз своју историју чезнули за обетованом морем – били и на Јадранском, и Јегејском, и на Јонском мору, али заувек и сасвим ни на једном. Више него у реалном животу, море је присутно у српској поезији и приповеци‘, подсјетио је Дурутовић на ријечи Милана Кашанина, а потом и додао: „Медитеранско море, ‘обетовано море‘ као еквивалент за ‘обећану земљу‘, дакле, као архетип, као религијски, трансцендентни хоризонт јесте својеврсна ноема, кључна идеја у поезији и прози Јована Дучића. Да то ‘обетовано море‘ стварно јесте лирско-трансцендентни хоризонт показују и друге носеће теме Дучићеве поезије: жена, Бог, смрт и пјесма. Све те теме носе клицу из обећане земље, архетипску дубину, човјеково усхићење пред неухватљивошћу пјесме, мора и жене. Стога, или из неког примордијалног опреза, ултимативни захтјев Дучићеве поезије гласи: ‘Остај недостижна, нема и далека‘… Ова еденска импликација једнако важи и за пјесму, и за жену. Постоји недосањана жена као што постоји и ненаписана пјесма, али и вјечно живо море као гаранција да је у животу путовање једина извјесност“, закључио је Дурутовић.
