Адвокат Владимир Терзић, члан Управног одбора Адвокатске коморе Србије, о дешавањима у Србији, о дубини корупције у владајућим структурама, о студентским протестима, очекивањима од њих и о могућим исходима.
Разговарао: Елис Бекташ
Када се говори о владавини Александра Вучића, обично се у фокус ставља корупција али чини се да је проблем неупоредиво дубљи. Да ли је и у којој је мјери Александар Вучић поткопао уставне и правне темеље Србије током своје владавине у протеклих десетак година?
Овде морамо да раздвојимо почетак владавине Александра Вучића од каснијег периода, па да се подсетимо да је заправо Томислав Николић победио на председничким изборима 2012. године, а не Александар Вучић који је у то време био заменик председника Српске напредне странке, инстант политичке творевине створене у америчкој кухињи, коју је тада водио сада покојни Мики Ракић, уз благослов тадашњег председника Бориса Тадића. Замишљена је као умивена радикална политичка творевина, са сврхом да буде вечито друга на изборима у Србији, иза демократских странака које би у коалицији добијале те изборе, док се не би временом формирале две политичке партије по узору на САД или УК. Те планове, као и многе друге је „покварило Косово“, односно потреба великих сила да на власт у Србији доведу, како они то воле да кажу „поузданог партнера“, или, како ми то преводимо – онога ко ће „потписати независност Косова“. Избор је пао на Александра Вучића, препознатог као жељног власти, моћи, новца, па се одвио већ познати сценарио када је Ангела Меркел то врло неувијено саопштила Борису Тадићу једном приликом. Елем, почетак Вучићеве владавине је значио пуштање корења у институције, замену кадрова у правосуђу, јер су кадрови који су остали без функције у реформи правосуђа коју је водила претходна власт тада ступили на више функције, уопште је дошло до дисциплиновања државног апарата и управе у сваком смислу, путем постављања на места вршилаца функције, без трајног постављења годинама и слично. То је довело до великог страха код људи, оног егзистанцијалног, који веома добро дисциплинује чак и храбре људе, јер „деца морају нешто да једу“ је увек згодно оправдање за ослушкивање потреба власти и локалног или државног моћника, мањег или већег. Други део владавине наступио је после оног када је Александар Вучић био „први потпредседник владе“ са реалном моћи већом од премијера Ивице Дачића, након чега је постао премијер, па је своју моћ и формализовао. Тада је експлодирала корупција. Она није стала до дана данашњег, неухватљива је за споре државне органе, полицију и тужилаштво, не само зато што су они пословично спори, већ и зато што су им везане руке и ноге. Фаза председниковања је коначна фаза гажења Устава Републике Србије, када су Влада Републике Србије бирали и кројили бледи кадрови, који се ништа не питају ни у свом ресору а камоли генерално у смислу креирања државне политике. Парламент је посебно срозан, он служи као место изгласавања закона, без претходне јавне расправе, па и без скупштинске расправе, где посланици већине која твори власт гласају на звонце, јер немају чак ни интелектуални капацитет да сами закључе шта су потребе власти и за које амандмане треба а за које не треба гласати. Кулминација корупције, али и њено огољавање, почело је са злочином на железничкој станици у Новом Саду, када је живот изгубило 15 људи, а борба за истину и даље траје и не може бити заустављена.
Студентски захтјеви своде се на захтјев да се питања јавног добра врате јавности односно њеним институционалним представницима и да се та питања рјешавају на законом прописан начин. Да ли је могућ икакав компромис са Вучићевим партијским покретом, који је узурпирао и приватизовао саму идеју јавног добра?
Студенти су појавили као цвет Наталијина рамонда, чија је карактеристика да, уколико се потпуно осуши, може поново да оживи ако се залије. Овај пут, нажалост, српска омладина као лила рамонда је заливена крвљу недужне деце и људи у Новом Саду, па је васкрснула слободу и пут правде. Студентски захтеви се у основи своде на то да оживе и институције, пре свега органи откривања и кривичног гоњења, да се обелодани докумнтација која ће указати на стварне кривце, не ове које власт даје у замену за своју кривичну неоговорност, инжењере и донекле политичаре. Кажем донекле политичаре јер је Више јавно тужилаштво у Новом Саду подигло оптужницу и против бившег министра Горана Весића, према коме суд није одредио притвор, а након што је председник Вучић на јавном сервису изјавио да је то његов пријатељ и да не верује да је крив. То је продубило јаз између власти и побуњене омладине, студената који траже не само одговорност за смрт људи, него и други правац истраге, онај можда и важнији – коруптивни. Управо ових дана је Врховно јавно тужилаштво, после огромних притисака јавности, милиона људи на улици током три месеца од трагедије, одрешило руке Јавном тужилаштву за организвани криминал у том смислу, да се покрене процес у вези са корупцијом. Овде морам да изразим бојазан, да ће под овом влашћу тај процес мањкав, да неће имати снаге да иду до краја, до самог врха корупције, за који јавност основано сумња да је оличен у председнику Александру Вучићу и његовим најближим сарадницима. Управо је овде одговор на ваше питање – не, мислим да није могуће да ова криминална хоботница сама себе поједе. Само промена власти у Србији доноси могућност деблокаде тужилаштава и судова, а намерно кажем могућност, јер је то осетљив процес, и у опозицији имате људе који би само да се ротирају са овима на власти и да наставе по старом. Мислим да Србија нема тај луксуз, да бисмо тим путем потпуно разорили будућност и остали без ње.
Режим по устаљеном обичају оптужује студенте и оне који их подржавају да су експоненти страних интереса али није у стању да именује те центре моћи изван земље. С друге стране, управо је Вучић тај који ужива прилично чврсту подршку западних неоколонијалних центара који Србију, скупа са осталим земљама региона, доживљавају као земљу Трећег свијета и као предмет сурове експлоатације ресурса без обазирања на домаће друштвене и националне интересе. Да ли ће та подршка Запада коју Вучић ужива у једном часу поколебати студенте?
Интелектуалном делу Србије је јасно да је управо овај режим у Србији доведен да спроведе интересе страних сила, геостратешке, финансијске и сваке друге. Запад жели признање Косова и литијум, Руси се тренутно задовољавају са каквим-таквим савезником у Европи, са јаловом подршком, која им је дража и од очувања интереса НИС-а који им је поклоњен ради подршке кроз Уједињене нације. Кинези, опет, имају финансиске интересе у источној Србији, коју немилице уништавају и раде тамо све што је код њих забрањено, у еколошком смислу. Ипак, најнечаснија је тренутна улога запада, који беспризорно урушава последње трагове постојања државе Србије на Косову и Метохији, преко ове квислиншке власти у Србији, која вешто балансира између истока и запада а на штету сопственог народа. Литијум је посебно осетљиво питање, које прети животу и здрављу људи и њиховој имовини, пре свега у западној Србији, а не знам зашто се толико ћути у БиХ и Републици Српској, посебно у Семберији. Опасност да се остане без пијаће воде, а тиме и без живота, могућности пољопривредне производње, оптерећује свакодневни живот грађана Јадра, Мачве, Ваљева и читаве Шумадије и та чињеница је окренула и већину Вучићевих гласача против њега. Без обзира на заробљеност медија, у грађанима се пробудила свест о наведеним опасностима, а студенти као најпрогресивнији део друштва уопште нису упали у замку коју им режимски медији постављају, да су они експоненти запада, страни шпијуни, хрватски плаћеници или не знам какве су све глупости износили, већ народу објашњавају да је управо овај Вучићев режим доведен на власт ради растурања српских интереса. Они схватају да запад није кохрентна творевина, да тамо постоје снаге које су истински окренуте темељним принципима демократије, владавини права, слободи, екологији, па ће тамо и потражити своје савезнике. Овај коруптивни део запада, нашао је у Србији плодно тле, посадио ову власт, али мислим да те плодове неће брати, да смо их прозрели, можда касно али ипак на време да се спасемо.
Колико је реална могућност да режим прибјегне институционалном али и ванинституционалном насиљу у циљу сузбијања протеста? Уколико дође до тога, како ће освијештена и пробуђена Србија одговорити?
Вучићев режим је већ покушао са латентним насиљем, подстрекивањем најпримитивнијих слојева друштва да се упусте у авантуру сукоба са најбољим што Србија има, па је овај бољи део друштва однео победу. Залетање аутомобилима на студенте и грађане, срећом није довео до губитка живота, али јесте до повређивања, при чему морам да похвалим реакцију тужилаштва које је процесуирало те извршиоце кривичних дела најстрожим квалификацијама. Институције су се пробудиле, не све и не до краја, али отопљавање је кренуло од базе ка врху. За врх ће бити потребна смена ова власти. Освешћена и пробуђена Србија је одговорила мирно и достојанствено, без насиља, нико није прихватио да се понаша као примитивни експоненти власти, које су жртвовали, постигавши аутогол, јер сада не могу да нађу ни тзв. ботове да их одведу на митинг у Сремску Митровицу, за Сретење.
Студенти уживају подршку дијела адвокатског еснафа у заштити својих права, у одбрани од режимски монтираних процеса и у процесима који се воде поводом чинова насиља над студентима. Да ли је та подршка у овом часу довољна, односно да ли је режим, након што је приватизовао правосуђе, успио да приватизује и адвокатску браншу или она барем дјеломично ипак измиче режимском загрљају?
Адвокатура је неподељено уз студенте. Миноран број адвоката је против студентата и њихових захтева, тај мали број адвоката је интересно повезан за властима, заступају лично функционере, њима блиске фирме, намешетене медијске предмете по већ уходаном сценарију, мало шаљиво названом – ухапси, сликај се и пусти, где се врти огроман новац, уз учешће у корупцији у оквиру правосудног система. Ове појаве ће се у будућности испитати, нисам сигуран колико ће доказа опстати, колико је време нагрзило те доказе и сам институт застарелости кривичног гоњења, али сам сигуран да ће се на томе радити. На ванредним скупштинама Адвокатске коморе Србије је огромна већина била за обуставу рада, уз подршку студентским захтевима, први пут једногласно, други пут мање али само због два предлога, постојала је варијанта са мањим минимумом процеса рада од тридесет дана, и петнаестодневна обустава са шире постављеним минимумом процеса рада, а прва је добила већину. Дакле, није било упитно да се иде у обуставу рада, само су различита размишљања постојала у вези са трајањем и варијацијом минимума процеса рада. Што се тиче режимског заграљаја, њега је у адвокатури јако тешко извести, јер се ради о професији која почива на темељима законски утврђене независности и самосталности, којој су поверена јавна овлашћења. Сваки притисак одбијамо, уставни положај адвокатуре је јасан, па је веома компромитујуће за председника државе који је правник да доводи у питање постојање адвокатуре на овај начин, претњом да ће се „адвокати уписивати и брисати у неком регистру“, што је велико незанање. Плус, имамо велику подршку колега из Црне Горе, БиХ и Републике Српске, наших братских адвокатских комора, као и свих релевантних међународних адвокатских удружења.
Да би успјели у остваривању својих циљева, студентски протести ће у једном часу морати да се артикулишу у политичку снагу са парламентарним амбицијама. Да ли опозиција у Србији има капацитет и снагу да учествује у том процесу или је сазрело вријеме за потпуно нове моделе и парадигме у политици? И да ли се у овом часу назиру обриси тих нових политичких снага које би требало да лијече Србију од насљеђа Вучићеве епохе?
Овде се мишљења не поклапају између тренутне мејнстрим опозиције и студентског покрета, као и њихових професора, или чак и Прогласа као релевантног фактора. Постоје идеје да се прво тражи испуњење свих захтева студената, што је веома тешко, просто није реално очекивати да на концу свега Вучић сам себе ухапси и одступи са дужности председника, а можда је мало мање невероватна опција да се формира прелазна влада или техничка влада, која би само радила на приреми фер и демократских избора. Понеко има мишљење да је победа могућа и на изборима који би се организовали као до сада, уз фаворизовање владајуће Српске напредне странке и све импотентнијег сателита Социјалистичке партије Србије, а каква би била успешност те изборне трке где се свима осим режимским странкама вежу ноге и руке и даје предност од педесет метара у трци на сто метара – процените сами. Свакако се мора наћи заједничко решење, уз уважавање идеје интереса свих прогресивних снага у Србији, које ће бити и међународно признате. Ако смем да будем слободан, сматрам да у овом тренутку таква јединствена колона или две колоне (студенти и опозиција) не би смела да унапред даје одговоре на сва горућа питања наше стварности. Та битка би требало да се одигра у будућности, када се странке и покрети буду такмичили у фер и демокретској изборној трци, где ће грађани слободно одабрати идеологију, политику и програме који им буду понуђени, уз предочавање свих могућих опција које могу да уследе као последица тих избора. Ту мислим на приступање ЕУ, НАТО, однос са Косовом, Русијом, БРИКС-ом, Кином, ближим окружењем и слично. Србији је тренутно потребна слобода, слобода да слободно одлучујемо.
Како се студентски протести у Србији могу рефлектовати на околне земље, превасходно на Босну и Херцеговину и на Црну Гору?
Талас „диктатуре студентаријата“ би могао да захвати и околне земље, па и БиХ и Црну Гору. Убеђен сам да и тамо млади људи имају прогресивније идеје од наше старије генерације, која је допустила да дуго буде вођена још старијом генерацијом којој смо служили као топовско месо у екс југословенским ратним сукобима. Нисам сигуран да би данашња политичка елита успела да угура пушке младим Хватима, Бошњацима, Србима, Албанцима и другима у руке, они у тим рукама имају мобилне телефоне, мислим да нема места за оружје. Они гледају у свет, желе успех, наравно брзо и лако, многи ће се опећи у тим надањима, али је битно да не желе да другоме одузму живот, ни због територије, ни идеологије, ни било ког другог лажног разлога за губитак живота и одсуство дијалога. Данас када се наше територије празне одласцима у Европу наше деце, а пуне ратним избеглицама и економском емиграцијом са истока, види се бесмисленост борбе за међу. Да је више школе, знања, умешности у стварању, наше територије би се пуниле без одласка памети ван граница наших држава. Опростите на малој дигресији, нисам југоносталгичар, али недостаје ми памет која је код нас постојала осамдесетих година прошлог века, коју нам је неко украо, а надам се да овим новим генерацијама то није могуће учинити, верујем у њих, у свим овим земљама окружења.
