Пише: Слободан Дивјак
На почетку, подсећање на давни догађај који је радикално изменио политичку сцену у Италији. Реч је о чувеној операцији „Чисте руке“ коју је покренуло независно италијанско правосуђе у циљу обрачуна са разгранатом политичком корупцијом почетком 1991. У тадашњем политичком контексту, на власти се налазила шира политичка коалиција унутар које је најјача била Андреотијева Демохришћанска странка, док је Краксијева Социјалистичка партија Италије била друга по снази. Она прва владала је Италијом од 1945. а ова последња придружила јој се 1960-тих и остала заједно са њом у коалицији све до поменуте операције.
Окидач за отпочињање далекосежне правосудне истраге политичке корупције било је хапшење и подизање оптужнице против високопозиционираног члана СПИ због примања огромног износа мита од једне миланске фирме. После тога, Бетино Кракси га је јавно стигматизовао упућујући му јавно најпогрдније етикете у намери да се потпуно дистанцира од њега. Суочен с том јавном сатанизацијом, оптуженик о којем је реч одлучио је да постане сведок покајник и тако испричао све што зна о корупцији у својој и другим странкама владајуће коалиције. Даља истрага разоткрила је огроман број коруптивних афера у које су били укључени и лидери странака, као и тесну везу између власти и мафије. Грађани су били напросто скандализовани ширином и дубином политичке корупције у коју је би укључен и не мали број бизнисмена. Многи су у притвору извршили самоубиства.
Да би избегао робију, Кракси је побегао у Тунис, док је Андреоти завршио у затвору. Крајњи резултат операције „Чисте руке“ било је укидање до тада водећих партија владајуће странке – демохришћана и социјалиста.
У Србији су укинуте све три гране власти
Предочено подсећање указује да између тадашње италијанске и садашње наше ситуације има доста додирних тачка. И код нас је на делу метастаза масовне политичке корупције којој главни тон даје сам владајући политички врх шире коалиције који се налази у органској вези са мафијом, тако да су границе између ове две стране избрисане. У широј коалицији две најјаче партије су СНС и СПС, које обе дуго владају, поготово СПС која је споља или изнутра подржавала готово сваку већу партију на власти после 5. октобра.
Али постоји и битна разлика. У Италији је њено национално правосуђе било независно од извршне власти, што му је омогућило да се безрезервно, на легалан начин обрачуна са масовном политичком корупцијом чији су предводници били лидери странака владајуће коалиције. Управо та чињеница указује да подела власти, уколико је подупиру прецизно постављени формално-правни механизми, није пука фасада, већ услов без којег не може бити аутентичног парламентарног система.
У Србији су, међутим, укинуте све три гране власти, дакле и извршна (сваки вид аутономије владе, чија су овлашћења далеко већа председникових), осим једног њеног дела оличеног у институцији председника Републике. Његова самовоља дуго је била једини закон Србије.
Наду за излазак из овог зачараног круга у којем је једна личност концентришући све три гране власти у својим рукама постала суверени диктатор (обједињење суверена и диктатора у једној личности) и у којем је стога немогуће организовати изборе на којима би све релевантне странке учествовале на изборима под једнаким условима (монопол над медијима са националном фреквенцијом, уцене бирача, параполицијске фаланге, безобзирна, отворена крађа гласова и слично), отворили су они чије су руке ЧИСТЕ – студенти.
Због чега су они то успели? Многи недовољно разумеју тактику и стратегију студената, чак и они који их подржавају. Као прво, нису студенти заговорници непосредне већ парламентарне демократије. Привид да су они пригрлили непосредну демократију произилази из тога што су они схватили оно што опозиција није: успешна побуна против режима који се све више приближава оном тоталитарног типа, једино је могућа ако се све идеолошке разлике између актера бунта привремено ставе у заграде. Да су студенти то учинили сведочи и чињеница да се на протестима вијоре само заставе Републике Србије, док истицање европских застава изостаје. Иако се на протестима певају родољубиве песме: химна, Востани Сербие, Тамо далеко и слично, тема Косова се не помиње. Разлог свему томе је то што би увођење у игру спољнополитичких тема сасвим сигурно унело раздор међу студенте.
Оно што њих уједињује јесте истрајност на постизању једног јединог циља – успостављање правне државе чији је предуслов парламентаризам. Сетимо се само масовних протеста у Пољској, Чехословачкој, Румунији и другим земљама тзв. Варшавског пакта. Ти протести имали су само један циљ – пад тоталитарних режима, и баш због тога што су све идеолошке разлике између грађана биле стављене ад акта, између њих је струјало огромно осећање солидарности, које их је хомогенизовало као у библијској причи о борби добра против зла. Наравно, већ на првим тамошњим парламентарним изборима идеолошке разлике су испливале на површину, јер је претходни тоталитарни режим био брана њиховом испољавању.
Идеологија коруптивне уградње
Постојећи студентски захтеви су на први поглед уски. Главни је онај на основу којег се инсистира на објављивању целокупне документације у вези са реконструкцијом железничке станице у Новом Саду. Али то је ингениозан захтев пошто се он може до краја испунити тек ако падне постојећи режим. Наиме, обелодањивањем целокупне документације власт би оптужила саму себе као изворног генератора корупције у овом конкретном случају који је за исход имао убиство петнаест људи.
Но, само по себи се разуме да би разрешењем разлога због којих је пала надстрешница огромној већини грађана постало кристално јасно да је главни мотив за тзв. неимарство постојеће власти заправо њена „коруптивна уградња“ помоћу које пере новац који се слива у њене „џепове“ а да је саставни део те „уградње“ упошљавање њој лојалних нестручних фирми које свој профит увећавају употребом лошег материјала, „фушерисањем“, превременим завршавањем послова, јер знају да им надзорни органи не могу ништа зато што имају „благослов“ недодирљивог центра политичке моћи. Такав случај је био и са фирмом Стартинг, главним подизвођачем реконструкције поменуте железничке станице чији се ниједан члан није нашао међу ухапшенима у првој тури тога процеса. Другим речима, широка јавност би ово „неимарство“ којим се ова власт дичила перципирала као највећу пљачку грађана у историји модерне Србије која је нашу отаџбину учинила пленом особа из којих су ишчезли и последњи остаци самопоштовања, достојанства, саосећања и одговорности; част, савест и стид су за њих давно превазиђени појмови. Њихова „идеологија“ је репродукција воље за моћ у све ширим размерама.
То су модерни варвари који у тежњи да задовољавају своје незаситне апетите за увећавањем симбиозе материјалног богатства и симбола политичке моћи не поштују ни једно правило, било формално-правно било обичајно. За њих ниједан чин насиља, силовања, тортуре до смрти, тлачења није неправичан „изнутра“, јер је сам живот заснован на тим чиновима. Грижа савести за њих је знак слабости. Антички варвари (дивљаци који нису знали грчки језик) налазили су се с оне стране границе која их је делила од цивилизованог света, али ови модерни су с ове стране лимеса: они не само што су ту, међу нама, већ управљају, као неприкосновени господари, нашим судбинама, не марећи много за животе оних који им се супротстављају. Грађани су за њих обичан плебс чија се дужност своди на „страх и дрхтање“ пред њима и на понизну захвалност што им у патерналистичком маниру „на кашичицу“ пружају услуге неопходне за њихову биолошку егзистенцију, уколико прибављају доказе да су на изборима гласали за њих, уколико долазе на контрамитнге и придржавају се мафијашког завета ћутања – „омерта“ (типичан однос патрон-клијент који је био невероватно раширен у Итаљи пред операцију „Чисте руке“).
Ни лево ни десно – правна држава
Студенти су привукли пажњу јавности чврстом одлуком да не буду ничији трансмисиони механизам, већ да буду своји. Одбили су мешање у планирање својих активности било којој опозиционој странци и опозиционом блоку у целини. Тиме су показали да нису ни леви ни десни, што је логично јер правна држава као језгро парламентарног система нема ни леви ни десни предзнак. Одбацили су сваки вид подмићивања демонстрирајући тако да су отпорни на неодољиви зов сирена моћи и власти. У подједнакој мери уважавају све сегменте друштва позивајући их да раскину менталне ланце којима их је власт везала јер човек и у ланцима може бити слободан све док у себи осећа жеђ за ослобођењем.
Студенти свим сегментима друштва, свим професијама, струковним друштвима шаљу поруку: нема те моћи која може победити грађане који се, гладни правде и јавног признања, обједињују против оних који их безобзирно тлаче, понижавају и доводе до „просјачког штапа“ прикривајући своје приземне егоистичке циљеве испразном фразеолошком орнаментиком прожетом квазипатриотизмом и квазибрижништвом. Оне који реторички воле народ у целини а сваког члана тога народа презиру и третирају га као пуки материјал за искоришћавање, дочекао је „кинески зид“ Великог Одбјања: Но пасаран. Доста је било незапамћеног лагања у функцији прикривања дугог ланца криваца за пад надстрешнице који је за последицу имао колективно убиство, лаинца који због „уговорне корупције“ сеже до главног диригента. Доста је било заклањања иза бивше власти која јесте склопила уговор са владом Кине, али тај уговор није искључивао расписивање јавних набавки, већ су тендери били искључени анексом који је у основни уговор унела садашња власт (2013), захваљујући чему је и укинута свака могућност јавне контроле над реализацијом капиталних инфраструктурних пројеката од јавног интереса. Доста је било тортуре над студентима, њиховог гажења у организацији СНС капуљаша, доста је било „туче“ у којој група присталица СНС бејзбол палицама прелама вилицу једне студенткиње и избија јој четири зуба. Доста је било несанкционисних крађа епских размера на наводним изборима. ИТД.
Понашајући се као самостални, аутономни и неустрашиви друштвени субјект, студентски покрет је ујединио готово целокупну академску заједницу, инсистирајући не на овом или оном теоријском или идеолошко-политичком погледу на свет (јер се на томе та заједница у плуралистичком контексту не може ујединити), већ на борби за успостављање чисто формалних принципа правне државе. Стога их је недавно Ректорат БУ у проширеном саставу подржао одбијајући неуставни позив председника Републике на дијалог, што ће развити „ветар у леђа“ студентским активистима у њиховим даљим још радикалнијим, али мирним акцијама.
Студенти желе своју отаџбину
Очигледно је да су студенти понашајући се на овај идеолошки неутралан начин стекли огромну подршку грађанства и различитих сегмената друштва јер су их уверили да су њихове руке чисте, али да при томе нису ни романтичарски идеалисти нити егзибиционисти жељни самопромоције, већ млади, несвакидашње одважни људи племенитог срца и зрелих резона који напросто желе да своју отаџбину извуку из дубоког блата у које се заглибила. Они су непобитно демонстрирали да не желе увоз никаквог иностраног модела отпора, већ самоослобођење властите домовине у којој желе да остану. Штавише, независно од њихових намера, њихов уникатни модел ће се вероватно почети извозити у друге, посебно околне балканске земље и тако постати узор. Студентски бунт у Србији већ доживљава своју планетаризацију: вест о њему постаје ударна вест у готово свим престижним медијима у земљама либерално-демократског устројства, упркос чињеници што власти у тим демократијама експлицитно подржавају арогантног непријатеља демократије Александра Вучића зато што он, као најсервилнији српски политичар, може реализовати њихове националне интересе. Ова упознатост светске јавности са студентским демонстрацијама плус њихова номинација за Нобелову награду може свакако Вучића одвраћати од покушаја да овај распламсали студентско-грађански покрет угуши још бруталнијом применом силе.
Међутим, у целој тој ствари постоји тешко решив проблем. Студенти су – то показују професионално вођена истраживања јавног мњења и оно што се дешава у огромном броју градова, чак и у малим местима у којима никада није било протеста – постали најјача друштвена снага чији рејтинг (око 70 одсто) далеко надилази збирни рејтинг коалиције СНС и свих опозиционих странака. Проблем је, наиме, у питању како ту најјачу друштвену снагу преиначити у највећу политичку моћ? Одмах да кажем да нисам присталица оних који истичу да би страначка опозиција коначно требало да политички артикулише студентске протесте, пошто сматрам да би то отупило оштрицу њиховог бунта тиме што би му то одузело ону уникатност због које су и добили широко поверење гласачког тела (уосталом, извесно је да ни студенти то уз наведених разлога не би прихватили).
Успели су да надмудре власт
Неки мисле да би требало да студенти својим захтевима додају још један: успостављање експертске владе на веома кратак рок, при чему би студенти на својим пленумима изабрали њене чланове. То је добар предлог јер би грађани у ту владу имали поверење баш зато што би она била резултат одлуке студената. Али питање је колико је он остварив, јер би Вучић, како сада стоје ствари, био одлучно против тога.
Студенти су до сада учинили заиста много кад је реч о буђењу грађана и струковних удружења, чак и мањег броја судија, али је тешко претпоставити да ће правосуђе почети да ради независно од власти све док је Вучић на трону. Стога би студенти, бар по мени, требало да размишљају о томе да у релативно блиској будућности организују велики протестни скуп у Београду на који би дошли грађани из целе Србије. На том скупу присуствовало би сигурно неколико стотина хиљада људи, уколико би студенти својом ингениозном организационом способношћу успели да надмудре власт која би свакако на различите начине настојала да спречи долазак побуњених грађана у Београд. Пред толиком масом људи велики број људи из тзв. апарата силе стао би на страну студената и грађана. Огласио би се ту и део Цркве и војске као институција које још имају значајан утицај у друштву и држави.
Овај супермасовни и ненасилни излив незадовољства био би непобитан доказ читавом свету да Вучић ни на који начин више не може да влада Србијом, те би његов пад био неизбежан. После тога би се могли стећи услови за успостављање независног правосуђа које би као такво могло да изведе операцију „Чисте руке“ у српској варијанти. Такав сценарио отворио би и могућност реализације саме крајње замисли студената, јер они сами често наглашавају да њихов крајњи циљ није тек промена режима (власти) већ коренита преобразба система. Најбоље би било да се, кад то буде могуће, пре парламентарних обаве избори на којима би грађани изабрали своје представнике, чији би једини задатак био да, у одсуству поделе на власт и опозицију, донесу двотрећинском већином нови устав, после чега би се дата скупштина распустила да би се на основу нових правила (закона) одржали вишестраначки избори под подједнаким условима за све учеснике у њима, што би подразумевало и нови начин избора највиших правосудних органа и самог РЕМ-а. Студенти који би златним словима били обележени, у нашој и светској историји, као иницијална снага која је преокренула развојни пут Србије, и даље би били „будно око“ које посматра начин функционисања власти и, ако затреба, тј. ако власт тежи да се претвори у неконтролисану арбитрарну моћ, позове на свеопшту грађанску непослушност како би се успостављала равнотежа моћи између власти и друштва.
Извор: РАДАР
