Превео: Данило Лучић
Жива сам. Мој муж, Пол Остер (Paul Auster) је мртав. Умро је 30. априла 2024. године, у 18:58, овде у кући у Бруклину у којој сада пишем ове речи. У јануару 2023. дијагностикован му је немикроцелуларни карцином плућа. Али пре тога, почетком новембра 2022, Пол је на ургентном пријему болнице Маунт Синај Вест (Mount Sinai West) урадио ЦТ скенер. Радиолог је уочио неку масу на његовом десном плућном крилу и напоменуо да би могла бити канцерогена.
Сви умиремо, али само неки од нас знају да би им се живот ускоро могао завршити. Иако сам често размишљала о томе шта би значило живети без Пола, почела сам то да замишљам све чешће. Замишљала сам како сама ходам по кући. Замишљала сам како сам у жалости. Ако ти отац умре, рекла сам нашој ћерки Софи (Sophie), изгубићу своју свакодневицу.
Оно што нисам могла да замислим јесте да ће се после Полове смрти време пореметити до непрепознатљивости. Сетим се који је дан, па одмах заборавим. Сетим се да је мај, па опет заборавим. Сати скачу унапред, али минути често пролазе споро. Желим да своје тело укореним у календар и часовник, у те поуздане, мада на крају ипак измишљене маркере времена, али више не успевам да пратим њихов правилни ритам. Плашим се да ћу, ако стално не проверавам датум, дан и сат, изгубити оријентацију, спотакнути се на степеницама и пасти или одлебдети, као у бестежинско стању.
Тешко дишем. Срце ми лупа пребрзо, не непрестано, већ у налетима. Боли ме између ребара, понекад баш јако. Врат и глава ме боле. Нерви ми подрхтавају и зује, а струја ми пролази горе-доле кроз удове.
Спавам уз помоћ таблета.
Подигнем папир или неки предмет коме морам да се посветим, а онда угледам други који ме дозива. Спустим оно прво само да бих га сатима касније поново спазила, неживу жртву недовршеног покрета. Гомила неотворених писама саучешћа и честитки лежи на црвеном столу у трпезарији. Не могу да поднесем да их отворим. Не данас. Сачекаћу. Сутра.
Сутра дође. Отворим писма, али не разумем увек оно што читам. Најбоље су кратке, благе поруке. Ту су и дуга, руком писана писма на више страница од људи које не познајем. Пол је очигледно на неки начин припадао и њима, али не успевам увек тачно да схватим како.
У данима непосредно после Полове мале сахране крај гроба, 3. маја, на гробљу Грин-Вуд (Green-Wood Cemetery), обузела ме је потреба да разврставам, бацам и рибам. Кад сам узнемирена или тескобна, често чистим. Свој мали свет доводим у блистав ред. Успостављам некакву контролу тако што чистим прашину, прљавштину и флеке. Нисам намеравала да будем једна од оних удовица које месецима или чак годинама остављају мужевљеву одећу у ормару. Мртвом човеку не требају кошуље, кључеви, пена за бријање. Мртав човек не може да буде болестан. Он не пије таблете.
Запањује ме одлучност с којом сам насрнула на Полову радну собу. Већи део својих дана, од јутра до поподнева, проводио је пишући у малој просторији у задњем делу наше куће, близу баште. Рекла бих да је на површини Половог стола било најмање сто педесет оловака. Имао је залиху трака за писаћу машину за своју механичку Олимпију (марка писаће машине, прим. прев.) довољну за још неколико дугих живота. Имао је више добро израбљених гумица и тридесет пет свезака Клерфонтен (Clairefontaine), оних на квадратиће. Пре него што би рукописе прекуцао на Олимпији, све своје књиге прво је исписивао руком у тим свескама.
Нисмо дирали једно другом радни простор. Били су неприкосновени. Он никада није дотакао мој сто. Ја никада нисам дотакла његов. Нисам имала представу да поседује толико оловака, трака и свезака. Увек је имао најмање једну, често две или три оловке у предњем џепу фармерки. Ако је сета осећање између благе нежности и бола, онда сам управо то осећала када сам угледала оловке и открила све те траке. Оловке се још продају свуда, али траке за писаће машине и самолепљиви листићи више се не налазе тако лако, па је имало смисла што је Пол био спреман за могућност њиховог нестанка, не само из Њујорка, већ и са лица земље.
Волела сам звук ритмичких удараца његове писаће машине док је куцао по њој, брзо, па спорије, па опет брзо. Допада ми се отпор дирки под прстима, говорио је. Пол је мерио време својим алатима. У његовим списатељским навикама младић је настављао да живи у старцу.
Писаћа машина стоји на његовом столу исто као некада, нема ствар која је сада изгубила своје место у ритуалу писања. Навике, рутине, ритуали стварају смисао кроз понављање, а та понављања могу послужити као тврђава против тескобе. Пол није цупкао нити гризао нокте. Никада није деловао видљиво нервозно, али је тескоба бојила његов живот. На аеродроме смо стизали сатима прерано, што је био непресушан извор породичних шала. Био је посесиван према предметима које је сматрао продужецима сопственог тела: оловкама, али и кључевима од куће, свом малом роковнику који сам му сваке године наручивала из Черинг Кроса (Charing Cross), и новчанику – све троје држао је у десном предњем џепу. Те предмете нико други није смео да додирује. Када је био у болници и падао у делиријуме, кључеви, роковник и новчаник стајали су у пластичној кеси у фиоци поред његовог кревета, али више нису били уз њега. Када би се пробудио у том страном кревету и не би могао да их пронађе, звао би мене или нашег зета Спенсера. Био је записао обавезе које је морао да запамти. Није имао новца. Како ће узети такси? Како ће се вратити у кућу?
Човек није могао сам да устане из кревета.
„Предмет тескобе јесте ‘ништавило’, а ништавило није ‘предмет’“, пише Серен Кјеркегор у делу Појам тескобе (The Concept of Anxiety). Тескоба је, каже филозоф, налик погледу у бездан. Пол је ту реч употребљавао изнова и изнова када је говорио о смрти током последње године свог живота. Дуго сам гледао у бездан, рекао је.
Полова храброст док је гледао у бездан остављала ме је без даха.
Четвороспратна кућа у Бруклину у којој смо Пол Остер и ја живели 30 година, и у којој је наша ћерка Софи одрасла, и у којој је живео мој пасторак Данијел када није био код своје мајке, постала је преко ноћи огромна. Дуго смо Пол и ја сами обитавали у том простору, без деце, и кућа је деловала пространо, али не и огромно.
Када смо први пут почели да живимо заједно, 1981. године, изнајмили смо горња два спрата куће у Томпкинс Плејсу (Tompkins Place) 18 у Кобл Хилу (Cobble Hill), Бруклин. Тада сам поседовала врло мало ствари мимо књига. Поклонили смо дупликате својих примерака, којих је било много. Задржали смо најбоља издања. Сећам се да сам тада помислила: Ово значи да заиста морамо да останемо заједно.
Софи сада живи у својој кући, у другом делу Бруклина, са својим мужем Спенсером и њиховом бебом Мајлсом, који је рођен на Нову годину 2024. Било би сасвим разумно да им се поклони неколико соба из ове куће, када би тако нешто било могуће, али није.
Пол је волео библиотеку на трећем спрату куће. „Желим да умрем у библиотеци. Замишљам да ту поставимо болнички кревет“, рекао ми је много пре него што је болнички кревет стигао и много пре него што смо знали да се рак вратио. Знао је да жели да умре у тој просторији пуној светла. Светло му је постајало све важније како се ближио смрти.
Спавала сам на својој страни кревета. За сада нисам приметила да заузимам више простора него раније. Када се пробудим, не очекујем да ће он бити поред мене. Не очекујем да ће ући у собу. Знам да не могу да га призовем, колико год то желела. Предуго сам страховала од његове непосредне смрти. Остајем у истом оном простору у кревету у којем смо се волели и спавали, годину за годином.
Последњи пут смо заједно спавали у том кревету 28. априла, две ноћи пре него што је умро. Спенсер је довезао Пола у собу у колицима и помогао ми да га подигнем на кревет. Он, Софи и Мајлс дошли су да остану са нама. Након што сам се увукла поред Пола, дуго ми је миловао руку и подлактицу, барем ми се тако чинило. Разговарали смо. Желео је да наставим да живим, да живим дуго, да више пишем. Током те ноћи пробудила сам се неколико пута и посезала за њим да проверим да ли дише. То сам раније радила са Софи када је била беба. Софи то сада ради са Мајлсом. Проверава. Само желим да чујем да дише.
Када је Пол рекао: „Ово иде брже него што сам мислио“? „Ово“ је било умирање. Можда недељу дана раније.
Мислио је да има више времена. Веровао је да има месеце. Ја сам била сигурна да нема, али нисам ништа рекла. На крају крајева, нико не може са сигурношћу да зна колико некоме преостаје живота. Зашто бих износила слутњу? У марту је Пол почео да пише малу књигу коју је желео да назове Писма Мајлсу (Letters to Miles). Тридесет пет страница које постоје углавном су посвећене причама о Мајлсовим родитељима. Намеравао је да исприча приче о нама и другим члановима породице, али тачан облик тих писама не знам.
Последње писмо свом унуку написао је почетком априла 2024.
Кућа, кревет, моје тело – све је избачено из равнотеже. Ово је кућа у којој смо се дозивали са једног спрата на други; у којој смо читали једно другом рукописе наглас у зеленим столицама у дневној соби; у којој смо седели у башти, а ја сам показивала тек расцветале лале или руже у пуном цвату, јер сам се плашила да он може да заборави да погледа и пропусти тај тренутак. Руже сада цветају без њега. Ружичасте су и раскошне и отварају се без њега. Ово је кућа наших кратких и дугих разговора, наших расправа и изјава љубави, кућа наше патње због догађаја које нисмо могли да контролишемо нити да спречимо. Гром удара. Удара поново. Ово је кућа дугог, непрекинутог дијалога о ситницама и великим стварима, дијалога који је сада престао.
Од почетка, лекари су признали да је Полов „случај тежак“. Сазвана је „тумор комисија“ да процени његово стање. Осим његове историје пушења, лекари никада нису питали за његов живот. Сигурна сам да нису знали шта је све претрпео годину дана пре него што су почеле грознице. Упркос чињеници да је имуни систем, који код сваког човека редовно уништава ћелије рака, изузетно осетљив на на нападе, који се данас широко називају „стрес“, стандардни биомедицински модел у Сједињеним Државама искључује такве наративе из клиничке слике.
После свих ужасних ствари кроз које смо прошли, Пол ми је рекао: “Ако умрем од рака, то ће бити лоша прича.” За Пола, лоша прича била је предвидљива прича. Заплет испуњава уобичајена очекивања и оставља слушаоца или читаоца без изненађења. Није желео да његова сопствена прича заврши у тој досадној категорији.
Никада му нисам одговорила. Смарачица је држала своје страхове за себе.
Истина је да ми се рига од „претходних невоља“, како је Пол називао страшне ствари. Чак и изговарање онога што је ствар јавног записа и што је објављено у безбројним медијским извештајима широм света у сензационалистичким причама и даље ми делује готово неизрециво. Полова десетомесечна унука, ћерка мог пасторка, Руби Остер (Ruby Auster), умрла је 1. новембра 2021. Шест месеци касније, када је мртвозорник утврдио да је узрок смрти хероин и фентанил, Полов син Данијел, који је био сам са Руби када је умрла, ухапшен је и оптужен за убиство из нехата, законски кажњиву непажњу која је довела до смрти и угрожавање детета. Био је смештен у затвор Рајкерс (Rikers Island), пуштен уз кауцију и неколико сати касније се предозирао хероином и фентанилом. Умро је 26. априла 2022. Имао је 44 године. Немогуће је писати о Полу а да се не пише о Данијелу, али та прича укључује и друге људе из Данијеловог живота који су га волели и имају сопствене перспективе и сопствену тугу.
Ни Пол ни ја нисмо знали како је Руби умрла све до дана Данијеловог хапшења. Пола је смрт његове унуке расцепила изнутра, а Данијелова непажња га је испунила бесом. Медијска пажња, делом окрутна и густа од неутемељених спекулација, инсинуација и отворених лажи, додатно је продубила рану.
У фебруару ми је Пол показао где је држао лична писма, укључујући бројна Данијелова писма упућена „Тати и Сири“, као и друга упућена само „Тати“. Желим да се прича исприча, рекао је Пол. Писма и лични записи могу годинама бити запечаћени од радозналих очију, али године нису вечност. Полова жеља била је да се ништа не уништи. Нећу спаљивати никакве папире.
У писму Марти Гилберт Смит (Martha Gilbert Smith) из 1884. године, Емили Дикинсон је написала: „Немогуће је покушати говорити о ономе што је било. Понор нема биографа.“ И то такође постоји. Како артикулисати понор?
Дупла експозиција Пола Остера: 330 милиона Американаца и 400 милиона комада оружја
Као што сам рекла Полу, тумор није дрво. Његов почетак није могуће датирати и, упркос дугој историји која повезује рак са емоцијама и губитком, као и бројним новијим медицинским студијама које се баве истим питањем, резултати су подељени и не постоји научни консензус о тој теми. Постоји, међутим, сагласност да различите врсте стреса утичу на имуни систем. Малигни тумори настављају да расту јер их имуни систем у неком тренутку њиховог развоја престане да препознаје.
Никада нећу знати какву су улогу ужасне ствари имале у Половом раку. Научну мантру „корелација није исто што и каузалност“ вреди имати на уму. Могу са сигурношћу да посведочим да смо обоје годинама били у агонији, и да је Полу било теже, јер је Данијел био његово дете, и јер је он живео са више наде него ја. Дошао је тренутак када сам осетила да бих, ако останем отворена према Данијелу, била неповратно повређена. Као маћехи, било ми је лакше да се повучем. Пол се надао да ће се Данијелов живот поправити. Његову наду су обесхрабривале Данијелове лажи, крађе и издаје, али се ипак надао. Након што је сазнао како је Руби умрла, та нада је угашена.
Када је Пол умро, лоша прича се обистинила.
Али ја не пишем биографију понора. Ово је прича о Полу и мени, и пишем је из потребе да на папиру вратим нешто од тог човека.
Дана 15. јун 2024, ти си са Софи, Спенсером и Мајлсом у пространој кући. Сунце је сијало. Само је једном падала киша, и то јака. Пиркају ветрићи. Овог јутра то мало, дивље, величанствено биће, твоје унуче, заспало ти је у наручју, сићушна шака му је стезала врат твог џемпера. Блаженство. Блаженство из давнина. Софи у твом наручју. Твоје руке памте твоју бебу, сада жену, као што памте и Пола, сада мртвог. Погледај шта смо направили, рекла си Полу, гледајући бебу. Можеш ли да поверујеш? Погледај шта су Софи и Спенсер направили.
Чудесно и ужасно мешају се у животима многих људи.
Пол је мртав већ 46 дана. Да ли је ово могуће? Где су ти дани? У четвртак сам новом терапеуту рекла да покушавам да задржим време, али не успевам. А ипак, једна реч следи другу док пишем. Низ је у мојој глави и прстима, вербални ход, као да ми стопала ударају о плочник, али се истовремено окрећу у ваздуху. “Стопала, механичка, круже – / по земљи, или ваздуху, или ичему – / дрвени пут.”[1] Опет Емили Дикинсон.
Желим да ме реченице вуку ка земљи. Док пишем, слушам стару музику, музику коју смо заједно стварали, тужну, нежну, радосну, умирујућу, дивљу. Нашу музику, наше усклађивање, наше неслагање. Није све било хармонија.
Духови се роје по страници.
Дана 27. априла Пол је рекао да жели да се врати као дух.
Ја причам приче о духовима.
Писма која је писао такође су духови.
Писмо Пола Остера његовом унуку Мајлсу:
Април 2024.
Драги Мајлсе,
Испоставило се да имам мање времена него што сам мислио. Завршио сам зрачење због рака плућа 2. новембра (’23), и након обавезног чекања од два месеца, урађен ми је ЦТ скенер 4. јануара (неколико дана након твог рођења), који је донео охрабрујућу вест да је терапија зрачењем деловала и да је рак у повлачењу. Један део мене почео је да се нада да бих могао да живим још годину дана ако следећи снимци (април) и онај после њега (јул) наставе да показују напредак. Прошле недеље сам имао други снимак, и супротно очекивањима, слике су показале да се рак проширио из десног плућа у лево плућно крило и друге делове мог тела. Неће бити излечења, нема опоравка, ничега осим извесности смрти у року од неколико месеци. Колико тачно месеци није јасно, али било да је један или два или четири или пет, намеравам да их проведем овде у кући, смештен у сунчаној библиотеци на трећем спрату. Твоја бака организује кућну палијативну негу, што значи да нећу морати да трпим понижење умирања под флуоресцентним светлима неке суморне, зеленим зидовима обојене болничке собе. Бићу овде, у светлу, окружен твојом мајком и оцем и мојом вољеном Сири. По потреби ће се давати морфијум. Кад бих могао да бирам, радије бих умро причајући виц.
Међу мојим бројним жаљењима због овог надолазећег одласка, драги Мајлсе, јесте и то што ћеш кроз живот ићи без иједног свесног сећања на мене. До прошле недеље сам барем замишљао да ћу моћи да ти напишем довољно писама да испуне једну малу књигу, нешто од 100 или 200 страница, али сада схватам колико је та замисао била будаласта. Неће бити књиге, ни писама о твојим прецима (какве сам приче планирао да испричам!), ни размишљања о савременој америчкој сцени и напетим националним изборима који нас чекају на јесен. Имам мало наде да ћу бити жив у новембру и зато никада нећу сазнати да ли је Република мртва или још увек дише. На апаратима, можда, али још увек дише. Ипак, обећавам да ћу наставити колико могу и докле могу, и да ћу покушати да напишем још понеко писмо пре него што постанем исувише слаб да наставим.
Твој Папа
Извор: Глиф
