Piše: Žikica Simić
Na levoj strani radijske skale, tamo gde su niski FM brojevi – kao u pesmi „Left Of The Dial“ benda The Replacements – nalazile su se stanice na kojima sam započeo svoju radijsku karijeru. Medijskim žargonom rečeno bile su to „nezavisne“ radio stanice, ili, kako se to govorilo, „indie“ stanice. Bile su naime korak-dva udaljene od oficijelnih emitera i njihovih cenzora. To im je omogućavalo da, između ostalog, budu slobodnije u izboru muzičkog materijala koji će emitovati.
Odgovarao mi je taj ambijent. Kod mene, kao pasioniranog slušača radija, formirao se stav da su efemerni trominutni napevi, koje bi tu i tamo čuo na radiju, ostrva slobode, odnosno magična vrata kroz koje je moguće pobeći iz svakodnevice. Pesme kao što su „Gloria“ grupe Them, „Get Off Of My Cloud“ The Rolling Stonesa ili „Shapes Of Things“ The Yardbirdsa, bile su značajne za formiranje takvog stava. Sa njima u ušima tripovao sam u nepoznatom pravcu. Nisam znao kuda taj put vodi, ali sam bio spreman da idem njime.
Koračajući tom stazom stigao sam do muzičke redakcije radija Studio B, a nekoliko godina kasnije i B92. To mi je omogućilo da sačuvam ljubav prema rok muzici od svih stvari i okolnosti koje su imale nameru da kompromituju tu naklonost.
Moćni tandem
Sredinom pedesetih godina prošlog veka na društvenu i medijsku scenu stupio je moćan tandem: rokenrol muzika i radio.
Rok pesmi – kao kapsuli u kojoj su bili sadržani stavovi, želje, nade i vrednosti nove generacije – trebalo je sredstvo koje će joj omogućiti da se čuje i prepozna.
Radiju, koji je u to vreme izgubio centralnu poziciju u porodičnim domovima – pojavila se televizija – bio je potreban sadržaj koji će mu omogućiti da sačuva kakvu-takvu društvenu i medijsku relevantnost.
Koalicija je lako uspostavljena na opšte zadovoljstvo. Radio je dao ime rokenrolu. Radijski disk džokej Alan Frid je popularisao sintagmu „rock and roll“. Njome je označavao muziku koja je počela da dominira na radijskim talasima.
Radijske frekvencije su postale omiljena igračka čitavih generacija, kako se kaže u pesmi grupe Slade „Radio Wall Of Sound“. Bob Dilan u svojim „Hronikama“ piše: „Oduvek sam nešto pokušavao da ulovim na radiju. Poput vozova i zvona, on je predstavljao deo saundtreka mog života.“
Pesma „Those DJ Shows“, koju je Bob Dilan u izvođenju Patris Holovej uvrstio na plejlistu za svoju emisiju „Theme Time“ posvećenu radiju, lepo govori o toj situaciji:
„Mamma said, ‘Go to bed
And turn off all those lights
And please turn off that radio
‘Cause you listen to it day and night’
So I’ll go to bed
And cover up my head
So nobody can complainAnd then turn on my radio
I’m gonna listen to those D.J. shows
I’m gonna be diggin’ that rock ‘n’ roll
If I don’t I’ll go insane“
Autor ove pesme je Smoki Robinson. To je onaj lik za koga je Dilan rekao da je „najveći živi američki pesnik“. I Dajana Ros je pevala ovu pesmu.
Pejlista Boba Dilana s pesmama o radiju
Grandpa Jones – Turn Your Radio On
Jonathan Richman & The Modern Lovers – Road Runner
Boyd Bennett & His Rockets – Cool Disc Jockey
The Blasters – Border Radio
Richard Lanham – On Your Radio
Lord Melody – Radio Commercials
The Clash – This Is Radio Clash
Patrice Holloway – Those DJ Shows
Van Morrison – Caravan
Luke Jones – Disc Jockey Blues
Bonnie Owens – My Hi-Fi To Cry By
Dan Hicks and His Hot Licks – Canned Music
L.C Smith – Radio Boogie
Elvis Costello – Radio Radio
Radio utopija
Lu Rid – „kanalizacijski spletkar, preciozni amoralista i kralj serumskog hepatitisa“, kako ga je predstavio Goran Tribuson u romanu „Polagana predaja“ – u pesmi „Rock And Roll“, sa albuma „Loaded“ (1970) njegovog matičnog benda The Velvet Underground, peva o devojci kojoj je rok pesma koju je čula preko radija spasila život:
„Then one fine mornin’ she puts on a New York station
You know, she couldn’t believe what she heard at all
She started shakin’ to that fine fine music
You know her life was saved by rock ‘n’ roll“
Efemerni napev pristigao preko radio-talasa u usamljenu studentsku, radničku ili tinejdžersku sobicu imao je magijska svojstva. Interakcija između ‘slušača’ i pesme proizvodila je snažan efekat. Maršal Makluan je govorio da se između radio-voditelja i auditorijuma uspostavlja vrlo „lična“, neverbalna komunikacija.
Onaj ko je slušao emisije koje su vodili Nikola Karaklajić, Nikola Nešković ili Sloba Konjović zna o čemu mudri Kanađanin govori.
Kao što je pisak samovara iz pesme Zbignjeva Herberta „odnosio“ tužne emigrante u „rodne stanice“, tako je i radijska pesma nosila u nestvarne prostore. „Radio utopija“ je zamenila prozaičnu stvarnost.
Svakodnevni jadi su se kao u nekom alhemijskom procesu pretvarali u herojska dela, crno-beli svet, u kojem se živelo, zasijao je kao tehnikolor, sinemaskop film, životni ćorsokak se pretvarao u blještavu aveniju koja vodi u nedogled.
Rok pesma pristigla preko radio talasa pomogla je nekim mladim ljudim da postanu individue od integriteta, oslobođeni od roditeljskih predrasuda i spremni za autentičan životni stil.
Upotreba pesme
Čarli Džilet u knjizi „The Sound Of The City“ – verovatno najboljoj i najpoznatijoj knjizi koja se bavi ranim rokenrolom i njegovom bliskom vezom sa radijom – piše o tri načina na koji su slušatelji „upotrebljavali“ pesme emitovane preko radija. Prvima su one služile kao sredstvo kojima su „pojačavali“ osećanja koje su već imali. Drugi su se nadali da će im pesma emitovana preko radija stvoriti neke emocije koje će ih izvući iz apatije u kojoj se nalaze, a treći su se nadali da će im radijska pesma „uništiti“ aktuelna osećanja i „instalirati“ neka druga, lepša.
Ovakva očekivanja bila su usklađena sa tri bazična načina ekspresije karakterističnih za popularnu muziku – sentimentalni, melodramatski i trivijalni.
Sa pojavom rokenrola taj dijapazon je proširen. Odmetničko, drsko, buntovno i svojeglavo stupili su na scenu. Rok pesma je nudila nov doživljaj, nagoveštavala promenu i novi senzibilitet. Njeno dejstvo se nije ispoljavalo samo u afektivnoj sferi. Kognitivna i konativna su takođe pod njenim uticajem. Radio stvara milion različitih slika u milionima različitih glava, za razliku od televizije koja jednu sliku nameće milionima gledalaca, pisala je Pegi Nunan.
U skrivenim značenjima pesama nalazile su se poruke koje su mladoj publici govorile o novim vrednostima, drugačijim interpersonalnim i komunikacijskim obrascima, o mogućnostima da svet bude drugačije uređen. Ta saznanja su budila volju, želju, čežnju da se to stvarno i desi. Mnoga prošlovekovna društvena „gibanja“ imaju korene u porukama koje su do „žednih ušiju“ adolescenata stizale kao „nečujni“ deo radijskih pesama.
Apercepcija
Proces rokerske apercepcije, odnosno spajanje i prožimanje muzičkih sadržaja sa onim što već postoji u glavi „slušača“ u obliku uspomena, vrednosti, saznanja i uverenja, bio je u centru mog interesovanja. Rok pesma počinje svoj pravi život, smatram, tek kada se preko bubne opne spoji sa aperceptivnom masom konzumenta. Slušač je aktivan učesnik, a ne pasivni primalac informacija. On je taj koji pesmi daje definitivan smisao i značenje.
Najavama i odjavama koje rabim u radijskim emisijama hteo sam da naglasim takav poredak stvari, da promovišem aktivnu ulogu „slušača“ u procesu radijske transakcije. U voditeljskim opaskama oslanjao sam se na veliki rokerski mit. Usamljeni ali hrabri gubitnici koji iz svojih životnih poraza izlaze jači i odlučniji, napušteni ljubavnici slomljenog srca koji niz „40.000 puteva“ tragaju za svojim nevernim draganama, nevoljnici u čijim životima je uvek „tri sata ujutru“, glavni su protagonisti pesama koje sam birao i emitovao.
Jednom radoznalom novinaru sam svojevremeno rekao:
„Muzika koju volim mora da bude ‘bazična i ukorenjena’. Ovu sintagmu sam pokupio od Džimija Dejl Gilmora. Mora da bude bluz, kantri, rokenrol, folk. A onda modifikovana, transfigurisana, prevrnuta na glavu, izvrnuta, bilo kakva, po nahođenju autora i izvođača. Važno je da postoje žanrovske odlike koje je određuju na neki način.
Takođe, muzika mora da vodi na put. Treba da poseduje neki kinetički element. Taj trip može da vodi u deltu Misisipija, na teksaško-meksičku granicu, u swinging London ili ‘iza lica’ konzumenta, među uspomene, frustracije, rane iz ljubavnih ratova, želje i nade.
Ona mora da priča priču o usamljenosti, pokvarenim ženama, palim anđelima, umornim herojima, o slomljenom srcu, o nemogućnosti povratka izgubljenom domu, o usamljenim avenijama, velegradskim pločnicima, prašnjavim putevima koji vode ka zalazećem suncu, o vagabundama koje njima lutaju, o njihovom besciljnom begu…“
Rok muzika je čuvar uspomene na vreme kad je postojala mogućnost i šansa. Ona takođe izveštava o okolnostima pod kojima je sve to prokockano.
Kredo
To je moj radijski, voditeljski kredo. Pesme koje sam emitovao nisam nalazio na vrhovima top-lista. Tragao sam za onim pesmama koje anglosaksonski rok novinari nazivaju „deep cuts“. Za pesmama zaturenim, skrajnutim, neprepoznatim u kojima se propoveda o velikom rokerskom mitu i njegovim herojima.
Tragao sam za autentičnim rok ličnostima. Nisu me zanimale muzičke zvezde sa vrhova top-lista. U žiži su mi bili likovi koji su, po mojoj percepciji, izgledali kao mitološki rok heroji, koji su, što se kaže, bili veći od života. Grem Parsons, Roki Erikson, Grant Hart, Voren Zivon i slični protagonisti „ozlogašenih biografija i iščašenih života“ moji su muzički heroji.
Čitav ovaj tekst, ovaj moj autopoetički bluz, mogao bi da stane u jednu pesmu Toma Petija. Pesma se zove „Last DJ“. U jednoj strofi se kaže:
„And there goes the last DJ
Who plays what he wants to play
And says what he wants to say
Hey hey hey
And there goes your freedom of choice
There goes the last human voice
And there goes the last DJ“
Peti peva o poslednjem di-džeju koji emituje šta hoće, priča šta hoće, slobodno bira muziku i govori opušteno. Ponekad, kad stanem pred ogledalo, čini mi se da poznajem tog lika: poslednjeg radio di-džeja.
Izvor: RTS OKO
