Piše: Miroljub Stojanović
Od svih mišljenja izrečenih na račun filma Jedna bitka za drugom nakon njegove pojave, najpribližnije značaju ovog ostvarenja jeste mišljenje Alfreda Garsije koji mu je predvideo status „instant klasika“. I odista, ne treba biti samo fan Pola Tomasa Andersona, jednog od najvećih živih američkih reditelja, pa se s ovim složiti. Jedna bitka za drugom, nimalo slučajno, javlja se u Trampovo vreme koje ne samo da odslikava nego je i njime obuhvaćeno. Za kritičke dozere ovo jeste poen prednosti u tumačenju filma kao svojevrsnog obračuna s trampizmom, ali bi ga ovakva jednostrana interpretacija lišila drugih, mnogo univerzalnijih svojstava. Takođe, kada je Pol Tomas Anderson u pitanju, zbog izrazite kompleksnosti njegovih filmova i brojnih mogućnosti za razna analitička polazišta i ishodišta, svaki programatski okvir njegovih filmskih vizija pokazao bi se kao pretesan i nepodesan da izrazi suštinu njegove filmske čarolije.
Jedna bitka za drugom ne ponavlja ništa od prethodnih rediteljevih metaopsesija Amerikom, a opet, sve staro je tu. Nasilje koje je u toliko drastičnoj meri oblikovalo američku povest, okrutnost kao njegova najizrazitija manifestaciona forma, ubojita kritika onog što oblikuje američke mitove, te urušavanje hijerarhijskog poretka onih vrednosti koje su uvek slovile kao tipično američke. U Jednoj bitki za drugom priča nam Pol Anderson priču o dvojici antagonista koji pokušavaju da se dočepaju devojke Šarlin (Čejs Infaniti) na koju obojica polažu očinska prava. Prvi, pukovnik Lokdžou (Šon Pen), inkarnira uzoritog američkog ultradesničara, kako svojom privrženošću uniformi koju nosi (legalno), tako i svojom pripadnošću kjukluksklanovskoj varijanti osavremenjene rasističke organizacije (ilegalno). Drugi, „Geto“ Pet ili Bob (Leonardo Dikaprio), jadni je ostatak nekadašnjeg levičarskog revolucionara, pripadnika pokreta „Francuzi 1975“, koji je svoju poraženu ideologiju levice zamenio utapanjem u alkohol i drogu. Jedna bitka za drugom, menjajući i kombinujući žanrovske predznake jeste film koji se suštinski svodi na poteru za odbeglom kćeri.
Iz komercijalno-strateških razloga, Andersonov film se najpre apostrofira kao komedija što je opravdano i tačno. Da nije komedija, ovaj film ne bi ni bio moguć
No, to je Polu Tomasu Andersonu samo narativni okvir da razvije jednu ubojitu kritičku opservaciju Amerike, koja je prerasla u jednu političku fantazmagoriju rasističke provenijencije, što postaje osnov njenog političkog ali i etičkog identiteta. Mnogo je razloga koji bi se mogli navesti u prilog kvalitetima filma Jedna bitka za drugom. Sumanuti i furiozni, malo viđeni ritam, apsolutna nepredvidljivost, bizaran humor čije je ishodište groteska, genijalna gluma Leonarda Dikaprija, najbolja u njegovoj karijeri, ali i gluma drugih aktera filma (u prvom redu Benisija del Tora)… Ali, ono što ga čini neponovljivim, a njegovog autora jedinstvenim, jeste fascinantna nonšalancija, lakoća s kojom se Pol Tomas Anderson laća ubojite kritike Amerike, odnosno, načina iza čijih se privida neozbiljnosti pomalja beskompromisna kritička oštrica.
U ovom trenutku još ostaje nejasno da li je Tomas Pinčon, jedan od velikih proznih američkih revolucionara, zaista učestvovao kao koscenarista filma, ili je samo njegov roman Vajnlend poslužio kao startna osnova za scenario koji je sam pisao Pol Tomas Anderson. Kako god bilo, ono što je kategorizovalo Pinčona kao pisca i svrstavalo ga u literarni žanr „histeričnog realizma“ u jednakoj meri doprinosi klasifikovanju i ovog filma i opusa Pola Tomasa Andersona u celini. Jedna bitka za drugom je, pre svega, „histerični realizam“ i to onog tipa od kojeg vam ne biva muka u stomaku a trebalo bi. Možda je iritantno, pa i jeres, reći ovom prilikom da je P. T. Anderson kao Niče, koji je neke od svojih najradikalnijih filozofskih opservacija izrekao u Veseloj nauci, svojoj najrazigranijoj knjizi.
Upravo je menjanje žanrovskih i podžanrovskih predznaka jedna od manifestacija njegove histerije. Za film koji počinje kao socijalno angažovani, pa potom sledi jedan kratak izlet u melodramu, zatim se razvija kao film detekcije koji ubrzo prerasta u film potere, i tek na kraju metastazira u radikalni, eminentni politički film, ali samo u konsekvencama, ova histerija se srećno pokazuje kao načelo sinteze i ona srećno izbegava partikularnost u formi. Jedna bitka za drugom savršena je, koherentna celina čija je veoma bitna odlika usaglašenost svih njegovih digresivnih ravni. Svako odstupanje je u potpunosti u funkciji celine. Tako je telo za ispitivanje rasne čistote (Klub božićnih avanturista), ono koje se prvi put javlja kada ispituje pukovnika Lokdžoua, zapravo jedan od najbitnijih katalizatora filma, jer je ne samo bitan za narativnu koheziju, nego pre svega pokazuje ostrašćenost ideologije, one ideologije kojom je američka desnica monopolizovala svoje pravo na istorijsko nasilje.
Radoslav T. Stanišić: Filmska kritika – „2001: Svemirska Odiseja“
Migrantsko pitanje koje je za Trampovu administraciju postalo ključno, a ključno je i za ostatak zapadnog sveta, u Andersonovom filmu zadobilo je radikalne apostrofe. Ne samo iz razloga zaoštravanja migrantske politike globalno, no što se ona najradikalnije sprovodi upravo na američkim granicama, i to sa Meksikom. Može Benisio del Toro u ulozi Senseija biti savršeno šarmantan i neodoljiv u načinu na koji brine o svojim meksičkim sunarodnicima kada dolaze da ih interniraju i hapse, ali Jedna bitka za drugom, između ostalog, pokazuje odsustvo svake pravne prevencije u trenutku kada se migrant nađe spram revolvera. Ova rasistička konotacija sadržana je ne samo u nasilju koje nad njima sprovode američke vlasti, nego i u jeziku kojim se manjine pozicioniraju na marginama američkog društva, gde im se ne obraća personalizovano ili čak kroz njihovu etničku pripadnost nego kroz boju kože. Tako se Indijancu Avantiju, inače likvidatoru, obraća sa „Crvenokošče!“.
Jedna bitka za drugom je dva časa i četrdeset minuta lude zabave, ali je i alarm. Snagama represije u filmu ne parira nijedna organizovana društvena grupa (istina, neki se obrisi naziru u onoj grupi s kojom „Geto“ Pet neuspešno izmenjuje lozinku koja bi ga odvela do ćerkinog skrovišta), i „Geto“ Petova akcija izolovan je individualni čin kojim on nadmudruje one koji ćerku žele kao i on, ali ga ni na koji način ne umrežava u ma koju struju otpora koja tek ima da se rodi.
Iz razumljivih, komercijalno-strateških razloga, Andersonov film se najpre apostrofira kao komedija, što je opravdano i tačno. Da nije komedija, prvo ovaj film ne bi, na ma kojoj kritičkoj ravni, ni bio moguć. Drugo, lucidno i inteligentno, Pol Tomas Anderson pokazuje, po ko zna koji put svojim filmovima, da nas, paradoksalno, upravo udaljavanje od mete najpre vodi ka njenom centru. Ono što je najveća dobit u sagledavanju ovog filma jeste da nas on ne usmerava ni ka defetizmu ni ka odsustvu nade. Poraženi, a takvi su svi s one strane El Pasa, još uvek su zadržali atribute humanosti. Sačuvali su sve bazične vrednosti: odani su, umeju da vole, osuđuju drukare, zadržali su toplinu, solidarnost i spremnost na lični rizik. Sve ono što ne poseduje ustrojstvo koje je protiv njih.
Dušan Kovačević: Moramo kolektivno da se lečimo, da shvatimo gde smo stigli.
Nije li tačka ključanja u ovom filmu ona kada „Crvenokožac“ Avanti, inače verni egzekutor pukovnika Lokdžoua, preusmeri svoje oružje tako da njegova cev gleda i okida na pravu stranu?
Izvor: Radar
