Пише: Борислав Пекић
Дан провео на улици, тражећи пут којим ће се кретати Арсеније Његован, кад, после двадесет седам година, једног јунског дана 1968., буде изашао из куће на Косанчићевом венцу, да обиђе своје камене љубавнице, и врати се после неколико сати — у смрт.
Ја сликам перспективе улица и куће, Љ., по мом диктату, бележи у Дневник маршруту.
Косанчићев венац 17. (Опис . . .) Сећање на бомбардовање. Разговор са станарем, мајором Хелгаром, у једном понижавајућем положају. У Сребреничкој. Бензинска пумпа фирме ИНА. (Опис . . .) Задарска улица. »Извиђачки одред Тозе Драговића«. (Извиђачка чета Краљевске војске? Анимозитет према брату, војсци, рату, уништењу материје — људи га демонстративно не занимају. Они су ти који ратују и куће разарају. Право им буди!) Агатина трагедиија. Прецизно место сусрета са 27. мартом. — и губитком шешира. . .
(Зашто је баш тога дана излазио? Неки је посао, свакако, у питању, какав? …) Природно следи успомена из Соловкина. Амбуланта у улици Маршала Бирјузова. (Космајску су, дакле, прекрстили! Размишљање ко би могао бити тај Бирјузов? Неко из друштва Врангела, Јуденича, Дењикина, свакојако …) Клеонтова кућа. (Прилика за даље развијање породичних анимозитета . . .) Његове Нике више нема . . . Аспазија у бр. 45 (»Обућар Софроније Живић — у дворишту десно«), Топличин венац. Фантасмагорична визита г. Јовану Мартиновићу, житарском велетрговцу . . . Време је за физичке сметње . . .
Љ. и ја се одмарамо у парку, на клупи на којој ће седети Арсеније. Љ. мења у апарату филм. Бележим неколико идеја о критици, које ми се јављају, не знам зашто баш овде.
Пред правим делом престаје суд, почиње расклапање; из правог дела искуство се преузима, не досађује му се својим; немоћ критике да следи писца тамо где се овај стварно упутио и премоћ да га упути тамо где он да иде није хтео . . .
Споменик Војводи Вуку 1880—1916. Једар, Конатица, Београд, Власина, Кајмакчалан, Сива стена, Груниште . . . Грачаничка улица, перспектива Калемегдана. (Градитељске рефлексије о Калемегдану?) »Балканија« (О »curtain wall« — висећим фасадама; индустријска архитектура, алуминијумска легура анодизована кадмијумом, духовни отпор. . .) Ренесансна палата Народне банке. (Рад арх. Константина Јовановића.) Сећање на парцелисање Тасићеве њиве године 1882. и стварање Врачара, сасвим овлашно . . .
Такође, можда овде сећање на сукоб арх. Емилијана Јосимовића и Симеона Његована Газде око регулисања Београда у Шанцу. Сербске новине… Париска улица. Сусрет са Симонидом, грчком принцезом међу његовим кућама. (Што више снимака, што брижљивији опис, бивши настојник Симониде — Мађар засад без имена; кулминација антропоморфног схватања грађевине, лирика …)
Морам набавити онакав доглед каквим се служио Арсеније — мој је исувише јак — описи онога што види морају бити аутентични, колико је то више могуће. Непремостива опструкција понављању његовог доживљаја је, поред других разлика (његовог познавања материје, и мог аматеризма у тој области), још и неподударност свежине вида. Он је стар, али су му очи здраве, ја имам 38 година, али сам кратковид. Без обзира на резултат, аутентичан доглед ће бар умирити професионалну савест.
У трамвају, до подвожњака »Блаженопочившег краља Александра«. Кретање »Двојке«. » Kungliga svenska Ambassaden«. Окука према Ушћу. Поглед на Нови Београд (као поглед на архитектонско гробље. Арсенијеве теорије о урбанизму.) Доњоградски булевар… На степеништу што у седам ногоступа силази на кеј …
Љ. чита шта је записала. За сада је то довољно. С рукописом направићу пут још једном. Враћамо се кући са заласком који тамни воде реке.
Увече, у Клубу, М. К. ми каже да нас је Ду. Ће. видео, седећи на тераси кафане преко пута Калемегдана. »Видо сам ти Пекића.« Рекао је: »Опет о јаду ради.« »Што чини?« »Шпија. Он нам престолницу Фенереје слика, а жена му вата биљешке.« »Што мислиш, за кога ради?« Питао га је М. К. »А за кога и вазда.«
Касније у Клубо стиже и Ду. Ће. Седа у свој ћошак, у дну средње сале, окренут леђима зиду, лицем улазу. М. К. и ја сместа седарно за његов сто. То није свакоме допуштено, али смо му ми »питомци«. Предајемо се његовим ад хок коментарима о посетиоцима Клуба. (Од њих би се дала сачинити читава књига, нека врста »карактерологије нашег човека«, по угледу на Дворниковића. Запажања су му тачна, заједљива, духовита. Премда смо у десном ћошку — увек помало лева.
Ускоро нам се придружује и ( ). Постаје забавно. (Ду. Ће. је у сјајној форми, слушамо га до касно у ноћ. Пред зору понавља мени и М. К. извесна обећања. Ја, лично, верујем да би их одржао. Уколико би се разуме се, и ми држали свог обећања да ћемо све што напишемо најпре однети њему на сто. Али, долазили би великом »Чајком«, и бивали одмах примани. Савременом писцу више и не треба …
Извор:Borislavpekic.com
