Usekovanje, režija Siniša Cvetić, Srbija, 2022; Da li ste videli ovu ženu, režija Dušan Zorić i Matija Gluščević, Srbija–Hrvatska, 2022
Dva filma su obeležila ovu sezonu, što jasno izlazi na samom njenom kraju, posle spuštanja poslednje zavese ovogodišnjih letnjih filmskih fešti. Ovde ćemo im posvetiti nešto veću pažnju i zbog toga što su od svega viđenog jedini pokušali da zađu iza fasade kakvog-takvog kontinuiteta koji se podgreva u okvirima naše jedva održive proizvodnje: u srpskom filmu nema nikakvog pomaka, nijednog pokušaja ikakve inovacije, da ne govorimo o duhu eksperimenta koji je u protekle dve sezone davao znake života, čak i ohrabrenja. Sada se sve vratilo u „stanje redovno“, a to znači u močvaru osrednjosti, pa i početničkog sricanja osnova filmskog zanata. Zato bi trebalo izdvojiti samo ova dva filma i to iz veoma različitih razloga: neke vrste društvene odgovornosti sa jedne i pokušaja izlaska iz zamornih filmskih stereotipa s druge strane.
Depresivna krsna slava
Prvi od njih, prilično ozbiljan i odgovoran film mladih debitanata (scenarist David Jakovljević) Usekovanje uvodi nas u prepoznatljivi svet opšte urbane depresije na izmaku korone u čijem se središtu nalaze dvoje mladih luzera, okruženih ne manje depresivnim izdancima tri generacije jedne prosečne beogradske porodice. Razlog okupljanja je krsna slava – Usekovanje Svetog Jovana Krstitelja – kada se posti, uzdržava od svakog greha, zabave i muzike, pa je zato mnogi iz porodice smatraju i samu „depresivnom“, što je prvi ključ razumevanja skrivenog koda filma. Može li krsna slava biti „depresivna“? Može, u svetu bez Boga i vere, kada je od krsnog imena mnogog Srbina ostao samo šuplji okvir, rutinski survival koji se po inerciji obnaša svakog 11. septembra, jedinog dana u godini kada se okuplja uža porodica, ali i to po nekoj navici. Taj moderni relikt kulta predaka pod ovim okolnostima gubi svaki smisao osim što bez ostatka otkriva stupanj otuđenja, gotovo potpunog raspada porodice i tradicionalnog etosa. To je, nažalost, naša istina kojoj se mora pogledati u oči. Radnja ovog filma ne skriva nego izvlači na videlo ovaj rasap, u kome bukvalno svi akteri (podeljeni po „parovima“, što je naročit sloj Cvetićeve ironije u svetu rijalitija) iznose duboke tragove dugogodišnjih nesporazuma, ogrezli u bezosećajnost, greh, pohlepu, alkohol i drogu, lišeni ikakvog duhovnog uporišta. Ovaj grobljanski buket tamnih boja i karaktera ispunjava zastrašujuću dramaturgiju beznađa, osnovanu na laži i licemerju premoćnog dela naših sugrađana. I sada dolazi „depresivna“ slava u kojoj sve kreće naopako i izvrće se u suprotnost drevnoj narodnoj tekovini.
Čija je, uopšte, ova „slava“? Zloćudnog dede, koji za istu uopšte ne mari, bivšeg Titovog udbaša, koji se lako udenuo u Slobinu Službu i onda klisnuo u penziju i zaborav, pa pljuje, psuje, vitla pištoljem i ne želi da vidi ikoga od „slavara“. Nafrakana baka (koju zovu Bakunjin), zavisnik od društvenih mreža, lupanja u šerpe i beskonačnih šetnji na koje izgoni svoje unuke i obavezno sluša „Slobodnu Evropu“, puna ekstatične empatije prema „Žutim prslucima“ i hongkonškim kišobranima, a potpuno nezainteresovana za Kosovo: tipičan i dobro pogođen lik jedne Soroševe, a ne Sterijine pokondirene tikve? Samog Jovana, koji ni u čemu ne podseća na svog novozavetnog pretka nego je povučen u osamljeni zabran, ADHD izolaciju i stalno dejstvo „spida“, „trave“ i rakijštine? Ne. Jedini koji još razume smisao i predanje slave, otac – recimo intelektualac, zvezda „Slagalice“, dobroćudni ali bezvoljni domaćin, pokušava da nekako privede kraju ovu žurku pre nego što zvanično saopšti da se razvodi od Jovanove majke i da se porodica odmah posle porodičnog praznika zaista rastura. Ovo dugo, predugo vodi u Jovanovu katarzu, kad prska gnojni čir nakupljenog očaja i sve se konačno cepa.
Mestimično pažljiva i dobra analiza društvene propasti, sa iznenađujućim spojevima, promišljenom vizualizacijom, uverljivim dijalogom i zanimljivom dramaturgijom (ta je, doista, mogla biti zgusnutija i daleko selektivnija!) stiče se u logičnoj organizaciji vremena i prostora, što je ništa drugo do režija koja obećava. Lepeza sasvim solidnih glumaca. Kada se sve uzme u obzir, ovo je daleko više nego što se moglo očekivati od debitanata; štaviše, spada u vrh ovogodišnje produkcije. Ali slušao sam 14-godišnjakinju koja, kroz duboko proživljenu projekciju i plač ponavlja „Ja sam Jovan … ja sam Jovan“. Što znači da ovaj film možda uspostavlja dublju vezu s generacijom koju moja ne poznaje i ne razume. Moramo dvaput razmisliti pre nego što odbacimo ne osobito vešto čačkanje po unutrašnjem svetu tinejdžera koji se osećaju odbačenim. Neka je i nevešto, ono mora da potiče iz aktuelne drame. A to je znak pitanja nad kojim se valja zamisliti. U svakom slučaju, kao filmska tema to je neuporedivo vrednije od svakog eskapizma, zabadanja glave u pesak iliti bežanja od stvarnosti u košmar konzumerizma – čime se uglavnom bave aktuelni sineasti. Ostaje, međutim, pitanje umozrenja Jovanovog sveta. Ono je zamagljeno i udaljeno, u duhu njegove infantilne mantre da je ovaj „naš svet samo septička jama jednog paralelnog univerzuma“. Ali šta se više i može očekivati od naroda koji je napustio veru i ostao bespomoćan u jezgru nebića i ništavila? Ova krsna slava zato ne završava teofanijom, koja bi bila pravi ishod Jovanovog otkrivenja u trenutku kad se zidovi tresu, svetla gase i postaju prozornija, sva bića nestaju i sam Jovan, kao glasnik Jevanđelja, projavljuje Apokalipsu. Doleću sad na njegov Patmos neki vanzemaljci, avatari tog njegovog „paralelnog univerzuma“ i zato nema nikakvog svršetka ovog košmara. On traje i produžava se. U svetu bez Boga drugačijeg kraja, doduše, ne može ni biti.
Potraga za pripadanjem
Tri različita života jedne žene u savremenom miljeu zanimaju drugu dvojicu autora u filmu Da li ste videli ovu ženu?. To je neobičan film, koji ovim životima pristupa iz znatiželje imajući na umu sličan niz stereotipa kao u prethodnom slučaju, ali ih, odnekud, smatra arhetipovima i to praobrascima majke: „Inspiraciju za naš film pronašli smo u našim majkama – osobama koje su nam vrlo bliske, a opet tako nepoznate. Često zamišljamo da je njihov život potpun, da ono što ih čini živima pripada prošlosti, a ne sadašnjem trenutku Bez obzira da li to jesu ili nisu, žene srednjih godina se u našem društvu arhetipski doživljavaju kao majke…To je dopelgenger bajka o ljudskoj potrebi za srećom i pripadanjem.“ Tako istu sredovečnu ženu (uverljiva Ksenija Marinković) vidimo u tri nevezane, lutajuće uloge, kao prodavačicu usisivača, medicinsku sestru i ženu bez identiteta i pamćenja i to u, reklo bi se, nekoj produženoj transformaciji. To neprestano preoblikovanje u stalnom sudaranju sa metežom svakodnevice želi da postane dramaturgija ovog filma i to ga upućuje u zonu eksperimenta.
Autori zato istražuju u domenu neobičnog i dotle ide potraga za inovacijom, ali u svemu tome samo donekle drže našu pažnju, dok ubrzo ne shvatimo da nije pronađen naročit put kroz ovaj „lavirint bez središta“ (Borhes). Sve je proizvoljno, sve može i ne mora – narodski rečeno: mož’da bidne al’ ne mora da znači – i sve jednako može unedogled, bez odlučnije ideje o izlasku iz začaranog kruga. Taj mitski krug je dobro markiran, ali ničim ispunjen, pogotovu kad se uzme u obzir arhetip majke na kome autori insistiraju.
Ova inače ogromna gromada značenja, koja seže u prapočetke vrste i leži u osnovu našeg ukupnog nasleđa nije ovim filmom ni dotaknuta, a da ne govorimo o tome što odsustvuje ikakva poetska nadgradnja. Kao što nema ni ključnog saznanja o arhetipu, koji po Jungu spada u najjače ideje i predstave čovečanstva („Dinamika nesvesnog“). Izuzetak od toga nisu ni naučni, ni filozofski, ni moralni centralni pojmovi. Ni oni uopšte ne učestvuju u ovoj priči, njih jednostavno nema, kao što je i sam arhetip majke, na koji se autori pozivaju. Mi nigde ne nalazimo taj arhetip nego se neprestano suočavamo s nizanjem stereotipa i navika, obične dnevne rutine jedne prosečne žene. Kao što ne nalazimo ni religijsku komponentu arhetipa, jer je i ovo svet bez Boga. Ipak, autori žele da po svaku cenu krenu „putem kojim se ređe ide“, čime su i privukli pažnju stručnog auditorijuma, što izgleda vrednije nego prazna konzumeristička parada na drugoj strani.
Božidar Zečević
Izvor: Pečat
