Пре 102 године, у Београду два кочијаша су из душевне болнице кришом извезла тело Петра Кочића на запрежним колима. У то време у окупираном Београду били су забрањени сви јавни скупови, па чак и погребне поворке. Зато је Кочићево тело, на вечни починак превезено кришом.
Сандук за Петра Кочића направио је његов колега из болничке собе, који је лежао у душевној болници јер је умислио да је Бог. Усхићен јер је пар недеља раније добио капут од преминулог писца, осетио се потребним да му у болничкој радиони направи сандук. Тело Петра Кочића положено је у сандук у белом платну. Око лица су му поређали цвеће, а на чело ставили јабуке. Тако да је изгледало као да се велики књижевник осмехује. Нико се није сагнуо да целива покојника, само је једна пацијенткиња рекла да јој је он написао прелепу песму и да таквог човека не могу да сахране босоногог. Тада су се сви разлетили по болници док нису нашли неке црвене папуче које су му брзински навукли на стопала. Остало је записано да су му у том тренутку на главу ставили и српску шајкачу.
Сандук је у том тренутку затворен и један од највећих Срба свих времена сахрањен је без игде иког, а умро је у великој беди, сам… 1926. године, 10 година по Кочићевој смрти држава је установила Алеју великана на Новом гробљу. Ту су пренети остаци генерала Милоша Васића, Јована Цвијића, затим Велимира Теодоровића, ванбрачног сина кнеза Михаила, и посмртни остаци великога Петра Кочића. 39 година раније, 1877. године на планини Мањачи у Стричићима надомак Бањалуке рођен је Петар Кочић.
Припадао је генерацији српских интелектуалаца који су се борили за своје идеале, али су због њих и пострадали. Време у коме је живео и писао чувени приповедач Петар Кочић било је све само не мирно и идилично. Вечито је био у борби за ослобођење и правду, борио се својим најмоћнијим оружјем, писаном речју.
Кочић се већ у гимназијским данима сели у Сарајево, а пут га на крају води у Београд. Међутим, беда га је пратила у стопу као највернији слуга. Као и сви великани 19. века, и Петар одлази на студије у Беч. Колико год то изгледало сјајно, беда га не напушта ни тамо.
Студирао је филозофију, ноћи је проводио без иједног залогаја, смрзавао се у леденој соби, ходао у одрпаној гардероби, али снага и воља да успије воде га напред и није одустајао. А почетком 20. века излазе му прве збирке приповедака. Након завршеног факултета, Кочић се враћа у родни град и ту затиче љубав свог живота. Будућу супругу Милку је упознао испред једног дућана у Бањалуци, тада јој је поклонио ружу и једну збирку песама. Милка је касније причала да јој је Петар одмах рекао:
„Ја ћу вероватно по затворима провести већи део свог живота, јер ћемо ми сви ђаци отпочети борбу против Швабе, који гули наш народ, отима му слободу и убија срећу. Ако си на све то спремна, можеш поћи за мене, ако ниси, онда је боље да ме оставиш па са мном шта буде.“
Петар је још имао обичај да након што напише неко дело каже: „Е, за ово ћу добити оволико месеци а за ово друго оволико“, асоцирајући на месеце затвора.
На крају је љубав била јача од свега, Милка се није ни часа двоумила.
Венчање је обављено тајно, 18. септембра 1904. године, сат прије поноћи у Бањалуци, а већ у зору су били на путу ка Београду. И поред великих признања, у Београду Петар не може да пронађе посао, тек након неког времена постављају га за професора језика и књижевности у Српској гимназији у Скопљу. Ни у Скопљу Петар не проналази мира, залаже се за социјалну и националну правду, а због једног чланка у новинама остаје без посла. Пут га даље наводи у Сарајево, где постаје секретар „Просвете.“ Од тада па наредних година бива хапшен, протериван, кажњаван… Тако пролазе прве године брачног живота Петра и Милке.
Из свега се стиче утисак да је живот овог човека био обавијен тамом и несрећом, један од светлих тренутака био је када га је народ његовог краја 1910. године изабрао за посланика. Петар и Милка су тада живели у Бањалуци, Петар је радио много и стизао је да пише само ноћу. Јасно је да је Петар у Милки имао и жену и љубавницу и огромног пријатеља, велика љубав је одолевала времену, али их суровост живота није остављала на миру. 1910. године добијају сина који умире 1913. године. Следеће, 1914. године стигла је утеха у виду ћерке Душице.
Петар није стигао да ужива са ћерком, јер после много година сиромаштва, затвора и прогона, почео је да испољава знаке менталне болести. Смештен је у душевну болницу у Београду, где је много времена проводио са сестрићем управника болнице, надареним хроничарем Миланом Јовановићем Стојимировићем. Стојимировић који је у болници радио као секретар, тражећи спас од аустроугарске окупације, у белешкама је детаљно описао последње дане Петра Кочића. Оставио је записано да је Петар био уплашен и блед када су га довели, али да није био нимало опасан, те да је он уживао у разговору са једним од најпаметнијих савременика.
Кочић себе није сматрао ни болесним ни лудим и био је убеђен да се ту нашао због небриге пријатеља.
Говорио је:
„Ја паметан доведен да чамим међу лудима.“
До последњег часа је говорио:
„Само да дочекам Србију, па ћу на Мањачу на лечење и опоравак.“
И у болници је дрхтавим рукама прерађивао своја „Суданија“, био је врло поносан на свој рад и говорио како ће се то играти у свим српским позориштима, записао је Стојимировић.
Није ипак много требало мудроме Кочићу да схвати шта се дешава.
Знао је тежину ситуације у којој се нашао, боловао је од прогресивне парализе, за коју лека нема.
Након 6 недеља у постељи, његово стање се погоршало лета 1916. године, када и умире у ноћи 26. на 27. август.
Како га живот није мазио, а срећа вешто заобилазила, тако није ни дочекао ослобођење, а остварило му се и предвиђање којим је оплакао себе:
„У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех.“
Супруга Милка је остала са маленом Душицом да чува успомену на свога Петра и да преноси приче о њему наредних 50 година, колико га је надживела.
Данас, у Кочићевом родном месту одржава се 53. пут за редом манифестација у част Петру Кочићу, „Кочићев збор.“
На Мањачу, путем који води преко планина и испод планина, упутиће се непрегледне колоне аутомобила.
Нама остаје да се надамо, да бар једна трећина од 50.000 људи колико их у просеку посети „Кочићев збор“, зна ко је био Петар Кочић, шта је све прошао у свом кратком животу од 39 година и да знају коме у ствари одају пошту. Такође нам остаје да се надамо, да већина зна да на месту данашњег збора, велики Петар Кочић је водио своје јунаке кроз маглу и кроз мећаву.
Да је у тим планинама упознао Тежака, Лују и Мргуду.
Да је на том месту сазнао о мејданима Симеуна Ђака.
Да су Петру управо на том месту одјекивали гласови суђења у Суданији.
Те да је ту рођена бритка мисао и језгровита реч Давида Штрпца.
На том месту Петар Кочић је чуо „Јауке са Змијања“ и написао своје најпознатије дело „Јазавац пред судом.“
А ко ће се ове године након „Кочићевог збора“ наћи пред бањалучким судом, нама остаје тек да видимо.
Јер поменута манифестација последњих година не може да прође без масовне туче, где дежурају целе полицијске јединице под пуном опремом.
Да ли би Петар Кочић критику ондашњег политичког живота применио и данас, када би видео на шта личи манифестација покренута њему у част, да ли би можда у част „Кочићевом збору“ написао још неко дело или би видевши то све поново завршио у менталној болници, можемо само да нагађамо.
Исто као што можемо да нагађамо да ли би подржао песму, море пива, тоне печења које се спремају у част човеку који је већину свог живота провео гладан.“
Извор: Фејсбук страница Петар Кочић
