Kada se nađete među ljubiteljima košarke bilo gde u Evropi i spomenete Dušana Ivkovića, o njemu se uvek govorilo sa velikim poštovanjem.
„Dudi ne možete da priđete sa leđa u kafiću ili restoranu, takvo nepoštovanje je nedopustivo“, rekao mi je jedan turski skaut kada smo razgovarali o Ivkoviću pre nekoliko godina.
Duda je svoj život posvetio košarci, a dugo je bio igrač Radničkog sa Crvenog krsta, potom i trener ekipe na početku, ispostaviće se, veličanstvene karijere u evropskim okvirima.
U januaru je gospodin Ivković dobio nagradu za životno delo povodom 100 godina postojanja Radničkog.
„Želim da se zahvalim na ovom velikom odlikovanju. U ovih 100 godina je iblo sigurno mnogo sportista, funkcionera, navijača koji su zaslužili makar slično odlikovanje. Napomenuo sam mojim saradnicima, ja sam vrhunske sportske rezultate ostvario sa nacionalnim selekcijama i drugim klubovima. Možda je ovo odlikovanje za vernost“, rekao je Ivković tada.
Potom je dodao: „Obeležićemo 100 godina Radničkog. Nećemo se zadovoljiti plaketama. Treba da se trudimo da napravimo Radnički koji će funkcionisati narednih 100 godina“.
Kažu da je KK Partizan postao sila sedamdesetih godina, a Duda Ivković je učestvovao kod prva dva osvojena evropska trofeja.
Prvi je bio 1978. godine kada su crno-beli igrali u Kupu Koraća i tada su u dvorani „Borik“ pred oko 7.000 gledalaca porazili sarajevsku Bosnu sa 117:110 i to posle produžetaka, pošto je u regularnom delu rezultat bio 101:101.
Glavni trener je tada bio Ranko Žeravica, a njegov pomoćnik Dušan Duda Ivković, koji godinu dana kasnije postaje glavni.
Igrač utakmice bio je Dražen Dalipagić, koji je imao jedno od svojih poznatih šuterskih večeri i zaustavio se na broju od 48 poena, što je ostao apsolutni rekord u finalima ovog takmičenja. Uspešno su ga pratili Dragan Kićanović sa 33 i Miodrag Miško Marić sa 21 poenom.
U poraženoj ekipi, Mirza Delibašić je ubacio 32, Žarko Varajić 22, a Ratko Radovanović 20 poena. Varajić i Radovanović su zbog pet ličnih grešaka morali ranije da napuste igru, što je košarkašima Partizana znatno olakšalo posao u produžetku.
„Posao u Partizanu 1978. bio je moj prvi samostalni. Oko Praje i Kiće bila je nezdrava konkurencija koju su pravili ljudi iz rukovodstva. Tako se desilo da, dok je Dalipagić bio u vojsci, mi sa mladim timom osvojimo duplu krunu i Kup Radivoja Koraća. Kada se on vratio, pokupio se Kićanović i otišao u armiju, a potom u Italiju. Našao sam se u toj podeli. Imao sam sreću da ih treniram, ali ne i dovoljno autoriteta i drskosti prema upravi da presečem to što se dešavalo“, rekao je Duda Ivković jednom prilikom.
Upravo te naredne sezone je Duda Ivković prvi put samostalno vodio neku seniorsku ekipu i pokazao se u najboljem svetlu osvojivši sve što je mogao da osvoji:
Titulu šamiona Jugoslavije, Kup Jugoslavije i odbranio trofej u evropskom takmičenju Kupa Koraća.
Dakle, u finalu Kupa Koraća crno-beli su igrali protiv italijanskog velikana Arigonija iz Rijetija i u beogradskoj hali „Pionir“ (sada Aleksandar Nikolić, prim. aut.) uspeo da pobedi sa 108:98.
Dragan Kićanović je bio „čovek na zadatku“ i ubacio 41 poen, Miško Marić 23, Pešić 18, a Todorić 14 poena, dok su za Arigoni najefikasniji bili Mili sa 30, Sodžurner 29, odnosno Zampolini sa 19 poena.
„To je bila neka kruna mog trenerskog poziva. Neko će reći: ‘Tada si radio najbolje’. Ali, mislim da za uspeh u radu i trenerskom poslu, broj trofeja nije osnovno merilo. Trofeji i trenuci slave kratko traju. Uvek volim da citiram jednog američkog trenera sa koledža. Kada mu je rečeno da je te godine radio najbolje, odgovorio je: ‘Ne. Ja sam uvek radio najbolje što mogu, prenosio svoje znanje i trudio se da igrači budu što bolji. Ali, ove godine sam imao daleko najbolju generaciju igrača’.“
„Sa moje strane, mi osvajamo trostruku titulu. U to vreme me je Kićanović molio da mu budem kum, ali sam mu rekao da sam mu ja trener i da je bolje da odabere nekoga od svojih saigrača“.
Naime, u tom periodu, tačnije od 1976. do 1980. bio je selektor u mlađim selekcijama Jugoslavije. Na evropskim prvenstvima je osvojio tri medalje: srebro za kadete (1977) i juniore (1980) i bronzu za juniore (1978).
Verovatno i najveći uspeh u njegovoj karijeri, koliko god to bilo nezahvalno reći, bilo je Evropsko prvenstvo u Atini 1995. godine, kada je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju.
Tada je tim Jugoslavije pobedio Litvaniju sa 96:90 u onom čuvenom finalu.
Danas imamo tu tradiciju dočekivanja sportista na balkonu Skupštine grada, a ona se neguje upravo od 1995. godine, kada je selekcija Jugoslavij prvi put nakon sankcija dobila šansu da učestvuje na jednom šampionatu.
„Jedan od najtežih trenutaka u mojoj karijeri bio je onaj kada sam momcima morao da saopštim da nećemo učestvovati na Olimpijadi 1992“, rekao je jednom prilikom Dušan Ivković.
„Da se te ’95. nismo vratili na košarkašku mapu, verovatno to ne bismo do dan-danas. Ne bi nas bilo ni ’96. u Atlanti, ni posle toga, bio bi kolaps. To su bile vanredne kvalifikacije, bio sam već četiri godine selektor tima koji ne igra ili igra neke utakmice kao Ol star selekcija. Bora (Stanković) je tad sigurno prekršio neka takmičarska pravila, nije bilo ranije predviđenog modela da se bilo ko ođednom pojavi na kvalifikacijama. Ali je postupio emotivno, jednostavno nije hteo da dozvoli da se ta sjajna generacija košarkaša ugasi, a da se nigde ne pojavi. Bez obzira što su mu to posle mnogi zamerali, on je to uradio za svoju zemlju i siguran sam da to niko drugi na njegovom mestu ne bi smeo da uradi. A posle toga smo bili srebrni u Atlanti ’96, zlatni na EP ’97. u Barseloni i na Mundobasketu u Atini ’98“, rekao je Ivković u jednom intervjuu.
Bilo je tu i problema. Dudina supruga je čak bila gotovo pretučena nakon proglašenja pobednika.
„Bili smo u hotelu Karavel. Napravljena je tako napeta atmosfera, koju je formirao Košarkaški savez Grčke, jer smo ih dva puta pobedili. Posle finala i slavlja nad Litvanijom došla mi je žena, gotovo prebijena u publici posle onog proglašenja. Ostanemo mi prisebni i, naravno, te noći nema spavanja. Sedeli smo kod šanka Dragan Kićanović, Željko Obradović, Vesko Barović i ja sa još nekim društvom. Polako sviće, a Hrvati idu gotovo na prstima, valjda su imali rani avion. Kažem im: ‘Šta je, bre, purgeri, dođite ovamo na piće, šta se šunjate’. Niko se nije javio“, objasnio je Ivković.
Hrvati su sišli sa postolja odbivši da budu na istom postolju sa Srbima i Ivković se toga prisetio u jednom intervjuu:
„To Evropsko prvenstvo 1995. bilo je direktno vezano za političku direktivu. Čuli smo u svlačionici pored nas kapitena Hrvatske Stojka Vrankovića kako kaže: „Sad je momenat da napustimo postolje.“ Ne bi to on rekao bez naređenja iz vrha. Meni je to bilo smešno. Sama ta Atina i kasnije čuveni balkon, o tome sam mnogo puta govorio, uspostavili smo to u vrlo teškim uslovima. Posle rata u Jugoslaviji nisam održavao prevelike kontakte. Jedino sam nedavno imao susret sa Dinom Rađom u Atini i tokom prijema u Kuću slavnih sa Tonijem Kukočem. I zaista, kao da se nikada nismo ni odvajali“, zaključio je proslavljeni srpski stručnjak.
Duda Ivković je imao ozbiljnu ponudu da ode u NBA ligu, kada su ga zvali Denver nagetsi, ali se on već dogovorio sa čelnicima CSKA Moskve da preuzme njihovu ekipu i u SAD nije otišao.
„Imao sam prvi sastanak u Nici sa CSKA. Istovremeno sam dobio ponudu Denvera, otišao sam u Njujork, razgovarao sa Kikijem Vandevegeom, tadašnjim generalnim menadžerom Nagetsa, a onda smo zajedno sa mojim agentom i još trojicom skauta otišli na ručak. Celu noć, dok smo jeli, su mi postavljali pitanja. Na kraju mi je agent Bil Dafi rekao ‘Spremi se da potpišeš ugovor ujutru'“, prisetio se Ivković u intervjuu za grčki „Sport 24“.
Ivković je objasnio obrt sledećeg dana.
„Dogovorili smo uslove ugovora, ujedno i moju ulogu. Dogovorili smo se da ću tokom prve godine biti savetnik, odnosno učiti o NBA, a potom da ću poptisati dvogodišnji ugovor. Sledećeg jutra bili smo na kafi i rečeno mi je da su vlasnici na odmoru i da ne može ništa da se završi. Pitali su me da budem strpljiv nekoliko dana, na šta sam im odgovorio da za dve nedelje imam sastanak sa CSKA. Vremenom su prolazili dani i potpisao sam za CSKA.“
Usledio je još jedan poziv Denvera, ali je bilo kasno.
„Posle nekog vremena dobio sam poziv Denvera, rekli su mi ‘Treneru, mi smo spremni. Odgovorio sam im ‘Žao mi je, potpisao sam za CSKA“, otkrio je Ivković.
Duda je sa Olimpijakosom u dva navrata bio šampion Evrope. Evroligu je prvi put sa grčkim velikanom osvojio 1997. godine, a drugi put 2012. godine i ostavio neizbrisiv trag.
Na dan njegove smrti u Beogradu se održava oproštajni meč Novice Veličkovića, čoveka koga je Duda trenirao u reprezentaciji Srbije.
Meč se održava između Partizana i Anadolu efesa, dve ekipe koje je Duda trenirao tokom karijere…
Dudin oproštajni meč se igrao u Atini, u dvorani ‘Mira i prijateljstva’, završena je na 28 sekundi do kraja meča, pošto to simoblizuje 28 trofeja, koliko je Dušan Duda Ivković osvojio u karijeri.
Na oproštaju Ivkovića bili su njegovi bivši igrači Toma Ertel, Nikos Zizis, Stefan Marković, Bogdan Bogdanović, Kostas Slukas, Čedi Osman, Nikola Kalinić, Pero Antić, Dario Šarić, Viktor Hrijapa, Kajl Hajns, Boban Marjanović, a prisustvovao je i bivši selektor Srbije Aleksandar Đorđević, kao i Predrag Danilović, Zdovc, Tomašević, Tarlać, Čutura, Paspalj, Krstić, Rađa…
Dudi nikada nećemo moći dovoljno da zahvalimo za sve što je uradio za srpsku košarku, pa ni 100 ovakvih tekstova ne bi moglo da dočara veličinu jednog takvog trenera.
Pokorio je svako takmičenje u kom bi se našao, pa je s pravom imenovan među 50 ljudi koji su najviše doprineli razvoju Evrolige, ali i evropske košarke, član je i FIBA Kuće slavnih i nominovan za ulazak u Springfildovu Kuću slavnih.
Nikola Tesla mu je predak, pošto je njegova baka rođena sestra Tesline majke.
„Moja baka Olga Mandić i Đuka, majka Nikole Tesle, jesu sestre. Jako sam ponosan na svoje porodično stablo, ali mi je pomalo neprijatno da pričam o tome, reći će neko da svojatam takvu ličnost“, rekao je Ivković.
Neka počiva u miru.
Stefan Nikolić
Izvor: B92