Пише: Александар Стојановић
У дивној беседи на недавно одржаној на „Ђедовом сабору“ у Осојану свештеник Никола Радовић казао је да „кад се зажели митрополита Амфилохија, кад жели да га загрли, он дође на Косово и Метохију, иако му земни остаци почивају у Подгорици“. И заиста, дух блаженопочившег митрополита Амфилохија нигде није присутнији него на насветијем делу српске земље.
Недуго након обиљежавања „Ђедовог сабора“ у част митрополита Амфилохија, који је најзаслужнији за повратак Срба у место Осојане, у Митровици су прекречени мурали са ликовима владике Амфилохија и светопочившег патријарха Павла.
Ова два догађаја, иако потпуно различита по свему (док једни прослављају, други уништавају) заправо показују колики је траг оставио митрополит Амфилохије у јужној српској покрајини.
Митрополит је увек с поносом истицао у својој титули „егзарх свештеног трона пећког“. Не да би себе уздигао у јерархији или истакао историјске везе простора данашњих Косова и Метохије и Црне Горе. Не, то је била суштинска и дубока нит коју је осећао и којом је био нераскидиво везан за Косово и Метохију. Ако је Његош по речима Андрића био „трагични јунак косовске мисли“, онда је митрополит Амфилохије био најаутентичнији сведок и исповедник косовског завета. И док је његов претходник у столици цетињских митрополита о Косову и Метохији певао и писао као нико, митрополит Амфилохије и живим примером трпио жртву, али и сведочио живу силу светости и православља на том парчету неба.
Када су многи бежали – остављени, заборављени и омрзнути од свих – митрополит Амфилохије је похитао на Косово и Метохију. Није се препао ни бомби, ни разуларених дивљака, ни упозорења лицемерних ћутолога и забринуте међународне заједнице. Не, он је радосно узвикнуо:
„А где нам је лепше да погинемо него на Косову?“
Није заплакао ни пред одсеченим главама, ни пред силованим женама и девојкама. Није устукнуо пред запаљеним кућама, порушеним црквама и манастирима. Опојао је, осветио и охрабривао све око себе. Иако му је срце крварило, а душа ридала над српском судбином, он је био најјачи. Утеха неутешним, уточиште избеглим, душа души и срце срцу. Када су сви капитулирали, он није спуштао барјак и војевао је бој до краја.
Митрополит Амфилохије је био свестан величине и вредности наших светиња на Космету. Поготово Дечана и Пећке патријаршије у којој је устоличено 46 српских патријараха.
Он је пронашао масакрирану тридесет шестогодишњу Марицу Мирић коју су Албанци силовали, а поред које је седела њена мајка са извађеним оком. Марицу је сахранио у Пећкој Патријаршији као што је то чинио са бројним убијеним Србима проналазећи их широм Косова и Метохије. Са флашом вина у руци, крстом и тамјаном ходио је по крвљу натопљеној земљи и сахрањивао оне којима је намењено да гроб немају.
Он је засијао плодове који и данас дају рода. Својим делом себе је узидао у сваку светињу, урезао у сваку пору земље. Ђедо на Косову и Метохији данас живи исто, ако не и више, него за овоземаљског живота. И баш као што су палећи мошти Светог Саве праоци данашњих тирана мислили да ће угасити његову личност у народу, тако и данашњи тирани бришући све што подсећа на митрополита Амфилохија желе да сломе веру његових чеда.
Но, српска вера и душа нису у муралима, у плочама, него у срцима сваког од нас. Па да би избрисали митрополита Амфилохија са Косова и Метохије морали би убити сваког Србина са тих простора. Морали би рестартовати сећање читавог једног народа, поништити векове и угасити небо.
У књизи „Свети Сава и Светосавски завјет” у тексту под именом „Светосавље и Косовски завјет” блажене успомене Митрополит Амфилохије је записао:
„Сјеме које су, у душу српског и осталих словенских народа, посијали још Св. Кирило и Методије и њихови ученици; које је Свети Сава и светородна династија Немањића умножила, залила и једном за свагда учврстила – оно је, као сјеме опредељења за Царство Небеско, доносило временом изобилне плодове. Један од тих плодова јесте и Косовски завјет. Косовски завјет је у ствари – мученичком крвљу потврђено и посвједочено опредјељење светосавско, а прије њега кирило-методијевско и клименто-наумовско опредјељење за Царство Небеско. Јер земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијека. Посматран у свјетлости Косовског завјета, немањићки период српске историје је био само припрема, вјековна, за склапање тог Завјета и за његово потврђивање мученичком крвљу. Тако гледано лазаревско вријеме представља период пуне зрелости српског народа. Њиме је српски народ уистину постао новозавјетни Нови Израил. Косовски завјет није ништа друго него ли у српску историју и српско народно биће једном за свагда уткани Нови завјет у свој својој пуноћи. И као што је Нови завјет запечаћен Христовом крвљу, послије Тајне Вечере, тако је христоликом лазаревском жртвом запечаћено и косовско опредјељење за Царство Небеско, послије, такође, христолике Косовске вечере. Отуда, као што је лазаревско вријеме био период пуне зрелости српског народа исто тако је и Косовски завјет истинска пуноћа Светосавља као јеванђељске философије живота. Зато сва историја српског народа до наших дана може бити схваћена исправно само у свјетлости Косовског завјета као пуноће Светосавља. Пораз Савиних моштију, којима је храм посвећен, и косовски пораз, истовјетни по трагизму, истовјетни су и по снази и неуништивој нади којом обасјавају путеве и распућа српске хришћанске душе.”
Извор: Компас
