Пише: Владимир Коларић
Филм је од самог почетка у свој наратив укључивао хришћанске мотиве и садржаје, па су још браћа Лимијер снимили једанаестоминутни филм „Пасија“ (1898), са сценама из Јеванђеља, од рођења до васкрсења Исуса Христа. Библијски мотиви су филму послужили тиме што су гледаоцима доносили познате приче, представљали културну легитимизацију тада новог и неретко оспораваног и потцењиваног медија, а касније су, у доба узнапредовале цензуре у Холивуду, нарочито када су адаптације старозаветних прича у питању, могле да послуже и оправдавању сцена голотиње и насиља.
Наравно, однос филма са хришћанством није се сводио само на адаптације библијских садржаја, већ и на представљање различитих историјских догађаја у личности, као и на ослањање на вредности, симболе или етичка начела која се могу повезати са хришћанством.
Такође, што се саме природе медија тиче, постојала је озбиљна недоумица о томе колико је филм због фотографске природе своје слике, кадре да представи само спољашњи вид стварности, њен директан, „таутолошки“ одраз, уопште може да представи или наслути невидљиво, духовно, трансцендентно, и колико је погодно и прилично на тај начин представљати ликове Христа и светитеља.
Недоумица је постојала и због монтажне природе филма, која поседује моћну способност манипулације перцепцијом гледаоца, као и подстицања страсти.
Ипак, још рано су се јавили гласови који у монтажној природи филма, која омогућава повезивање призора ван узрочно-последичног поретка и алузивном логиком, која може одступати од логике представљања видљиве стварности, управо виде могућност да спознајно и искуствено дочара свет снова, надреалног, ирационалног, интуитивног, али и мистичног, духовног или трансцендентног (тумачи филма од којих су неки и сами били његови ствараоци, као што су Канудо, Делик, Есптен, Дилак, Фор, Швоб, Ефр).
Када је филмска слика у питању, кључно је било указивање Андреа Базена да управо она, због механичке природе камере, може да стварност перципира без филтера наших перцептивних и спознајних предрасуда, па тако допусти да се она открије у свој својој сложености, који није сведена само на њен спољни лик.
Дакле, неспорно је могуће говорити о односу између хришћанства и филма и присуству хришћанских садржаја и мотива у овом медију, као и о друштвеном, културном, па и мисионарском значају такве праксе. Ипак, да ли је могуће говорити о хришћанском филму, то је већ сложеније питање и зависи од тога како тумачимо сам појам хришћанског филма. Да ли би то био сваки филм који обрађује хришћанске мотиве и садржаје, да ли је то филм иза кога стоје одређене хришћанске институције или личности, који је у сагласности са одређеним вредностима, идејама, одлукама, догматима, етичким начелима?
Свакако да се о хришћанском филму може говорити када су у питању едукативни и катихетски производи, односно наменски филмови са јасном мисионарском функцијом, али већина ће се сложити да наменски филмови ретко имају озбиљнију уметничку вредност, што наравно не значи да и уметнички вредан филм не може вршити едукативну и катихетску функцију, али свакако не може бити сведен само на њу.
Такође, само присуство мотива из Светог писма, хришћанске историје или симболике, не значи да се такви филмови могу аутоматски сматрати хришћанским, пошто однос аутора према тим мотивима може бити веома различит, чак и отворено негаторски, пародичан, подсмешљив, чак бласфемичан.
Ни став и позиција аутора не мора да одређује хришћанску или нехришћанску природу његовог дела. Аутор хришћанин може снимити филм у ком се не могу препознати било какви хришћански мотиви, док редитељ који је чак декларативни агностик или атеиста може снимити филм који имплицитно или експлицитно садржи хришћанске мотиве и вредности.
Тако, на пример, „Розмарину бебу“ (1968) Романа Поланског можемо схватити као филм који велича и промовише зло, који га релативизује, али и који га разобличава. Хорор „Носферату“ (1979) Вернера Херцога оправдано можемо читати као филм о евхаристији. Чега сумњам да је и аутор био несвестан, посебно са обзиром на његов младалачки католички занос, иако вероватно никада тако нешто није јавно изрекао.
„Острво“ (2006) Павела Лунгина, прихваћен као узоран хришћански филм, који успешно изражава дубоко аскетско и мистичко искуство православног типа и који је добитник признања од стране Руске православне цркве, режирао је аутор који се не изјашњава као хришћанин, па чак ни верујући. Који је, при томе, после „Острва“ снимио филм „Цар“ (2009) о Ивану Грозном, који у многоме оспорава култ руског историјског месијанизма, као и филм „Диригент“ (2012) у ком отворено исмева „православни туризам“ и многе аспекте савремене православне инкултурације. Подразумева се да ово не значи да су потоњи филмови антихришћански, антицрквени и антируски, шта год то уосталом значило, мада су од неких управо тако схватани.
Духовни пут неких аутора се одражава на њиховим филмовима, какав је, на пример, случај са Алексејем Балабановом, чији први филмови не садрже хришћанске мотиве, али се после његовог прихватања вере ситуација донекле мења. Његов најбруталнији филм „Груз 200“ (2007) завршава се уласком окорелог атеисте у цркву, док се његов последњи рад, који је снимио већ као тешко болестан, „Хоћу и ја“ (2012), може читати као полемика са „Сталкером“ Тарковског, са позиција сопственог искуства вере. Ипак, ово не значи да ове филмове можемо сматрати хришћанским, бар пре него што се сложимо шта би то требало да значи.
Оно што је извесно, филм који би се могао назвати хришћанским морао би да поседује нешто што бисмо могли назвати хришћанским духом, чак и ако је лишен сваког видљивог мотива повезаног са естетиком, етиком, симболиком, догматиком или историјом хришћанства.
А „дух“ неког дела тешко да могу препознати они који тај „дух“ не поседују и који му нису сазвучни, што не значи да не може на неки начин деловати на њих, макар их збуњивао, узнемиравао или привлачио на начин који ни сами не могу да објасне.
То значи да је одговор на питање да ли је неки филм хришћански или не, није само питање терминологије, него и субјективног схватања, у смислу у ком је тај „дух“ у „оку посматрача“. Али опет не сасвим, јер око за духовно је ствар духовног искуства као црквеног и саборног и никада није само наша индивидуална ствар, нити смо ми само његови бесловесни проводници.
Ради се о тајни и као такву је треба и схватати, допуштајући јој да делује у нама и кроз нас. Оно што је извесно, филм нас, као и свака уметност и било који вид „људског знања“, могу довести само „до врата храма“, а даље морамо сами, као јединствене и непоновљиве личности, али у заједници са свом браћом и сестрама са којима се причешћујемо из исте чаше. Филм после тога и даље може да игра неку улогу за нас, али и не мора, као и било шта „људско“.
У том смислу, не бих наводио било какав списак хришћанских филмова или препоруке филмова погодних за хришћане. Такав списак би се у основи свео да списак добрих филмова као таквих. Ипак, мислим да би верујући човек који жели да на овај, естетски начин осмисли своје религијско искуство, свакако не би требало да мимоиђе редитеље какви су Карл Теодор Драјер, Робер Бресон, Жан Пјер Мелвил, Ингмар Бергман, Андреј Тарковски, Акира Куросава, Мохсен Махмалбаф, Федерико Фелини, Роберто Роселини, Виторио де Сика, Луис Буњуел, Хенри Хатавеј, Џон Форд, Алфред Хичкок, Џон Хјустон, Роберт Бентон, Волтер Хил, Пјер Паоло Пазолини, Вернер Херцог, Кен Лауч, Ларс фон Трир, Лариса Шепитко, Пол Мариси, Ерик Ромер, Жак Ривет, Клод Шаброл, Гас ван Сант, Сем Пекинпо, Џон Мектирнан и немали број других.
Извор: Живот Цркве
