Многи људи не умеју да кажу „НЕ”. Одричне речи, кажу психолози и познаваоци јавног мњења, изазивају негативне, а самим тим и непожељне емоције. Руски маркетолози годинама инсистирају на речи „последњи” (последњи поздрав, последњи воз, последња порука). Страх од „НЕ” је толико велики да је негативна реч „последњи” уступила место речи „крајњи”. Просечан Рус је већ почео да поставља кобно питање када се нађе пред редом људи, а у Русији су редови део свакодневног фолклора: „Ко је крајњи?”
Збиља, ко је од нас крајњи, на рубу, пред литицом? Да ли они који беже од негативног, који у страдању не виде спасење, који желе да претворе живот у бесконачну тропску плажу, без зима, без контраста, вечито замрзнут избељени осмех? Ваља бити крајњи, ваља одбацити, преврнути, сагорети и меланхолично пребирати пепео пређашњег стања. „НЕ” је мајушни сигнал да наше разумне синапсе и интуитивни дамари и даље пулсирају, да нису до краја обамрли анестезијом кича и инферналног лудила Хепија/Пинка.
Аргументи? Који аргументи, коме они требају и кога су икада убедили да макар двапут трепне док чита те рационално поређане ретке, те низове изврнутих, усправних и округластих слова, шпалирски поређаних једним кликом миша? Аргументи су за људе који траже, који верују, који виде смисао у путу ка будућности, па бирају најбржу траку до зацртаног одредишта. Аргументи су комади калдрме који се пружају ка бљештећој идеји – ону коју зовемо визија, не телевизија. Какви аргументи ако апсолутна већина ни не зна да је сутра референдум, не зна о чему се на њему одлучује, нити га је у крајњој линији за то уопште брига.
Референдум није питање, он је одговор, или је он то барем могао бити. Могло је то бити „НЕ” бујицама лажи у којима се читаво наше друштво безизлазно дави последњу деценију. Могло је то бити „НЕ” поноса, ината, пркоса, свега онога што Србин воли да у сусрету с неким другим овом представи на питање: „Ко си ти?” Није као да нам новокомпоновани митови нису дошли до трепавица, али смо ипак, ето, избегли да једном битном политичком питању дамо судбински значај. Није нам се дало. Ефекат лептира – ту почетну домину која ће срушити све – спремни смо да припишемо свему и свачему, али нам није пало на памет да једно мало „НЕ” на референдуму може бити први одлучни корак ка трагању за излазом.
Нисмо о томе разговарали, нисмо о томе писали, нисмо о томе викали са кровова. Борили смо се са измишљеним папирним змајевима наоружани реинтерпретацијама које сежу до антике, па и даље. Борили смо се фиктивно против светских неправди о којима не знамо довољно и за које када се подвуче црта не маримо колико за црним испод ноката. Улазили смо сваки боговетни дан у вртлог (полу)информација и нисмо га напуштали док нас он сам не испљуне (онда када је време да се угаси тај проклети понављајући кошмар). Умирали смо по хиљаду пута на графички исцртаним фронтовима ратова који нису наши и граница које су нам сасвим стране. Нисмо се осврнули за собом, нисмо подигли смисао који смо испустили негде бесомучно скролујући за новом самообманом.
Зашто „НЕ”, а зашто „ДА”? Када би вас сад неко лепо пробудио, ударцем у вашу криву Дрину, бисте ли му нагонски рекли „ДА”? Ако се и малчице штрецнемо, биће то дубоки уздах „НЕ”. Нећете да изађете, нећете да се пробудите, нећете да помолите главу из матрикса туђих завера, туђих револуција, туђих мора? Знак питања је превише оптимистичан, не одаје реалност која је давно тачком запечаћен саркофаг. Знам да нећете рећи ништа, ни данас, ни сутра, ни на пословично куково лето. Неко ће некад негде притиснути црвено дугме и променити вашу реалност уместо вас, али и тада ћете свесно спавати.
„НЕ” је за егзистенцијалисте, за оне чије је чело очврснуло канонадом удараца о зид. Ваша патња је препозната и ваша патња има смисла. Чују вас и виде вас јер се једини померате као усамљене влати траве на статичном пејзажу. Познајем вас, пишем о вама, не вама, пружам вам руку, уљудни манири још битишу у мраку бестијализма. Ви сте цивилизација, ви сте брод у чијем се потпалубљу крије искра вашег народа, мог народа. НЕ дајте је никоме, НЕ пуштајте је из вида, НЕ клоните духом. Пред вама није политичка промена, пред вама је трансформација, преображај твари, осећате је под кожом, осетићете је под прстима. Данас „НЕ” да се пребројите и видите да нисте сами, нисте једини.
Данас „НЕ”!
Александар Ђокић
Извор: Фејсбук
