Све до референдума Црна Гора је била држава. Један атом историјског достојанства и аутентичности. Након тога, Црна Гора се конституисала као постдржавни феуд Мила Ђукановића и његових ситних и крупних, домаћих и страних, феудалаца. Они су Црну Гору редефинисали као државу за себе, а не као државу по себи. Да би одрживост власти (не и државе) била могућа, створен је амбијент неправде и дискриминације. Превасходно су Срби гурнути у гето, те се сваковрсним облицима дискриминације у њима развијао дух непослушности. То и јесте био циљ Ђукановићевог режима, јер без конкретне и видљиве непослушности Срби никако не би могли добити статус „државних непријатеља”, а Ђукановић засјести у седло наводног чувара државе.
Најзад, антисрпски курс за Ђукановића је био предуслов да придобије припаднике мање бројних народа, који су свесрдно подржавали идеју креирања Црне Горе као државе националних Црногораца. Наравно, не због тога што су били вољни да се и сами преметну у нови идентитет, већ искључиво због своје мржње према сународницима српске националне припадности. Тако креирана ситуација нашла је своје извршиоце у свим политичким првацима, па и међу тзв. српским лидерима.
У поенти, креирана је класа политичара која се несметано богатила, прождирући државне ресурсе, а покривајући, притом, свој политички јавашлук наративима правде и прогреса. У епилогу, добили смо државу која није независна, државу коју нико не воли и не поштује, осим стварно малобројних грађана, било оних који су собом просвијећени, било оних који памте и слиједе Црну Гору као историјску оазу достојанства и аутентичности.
Милован Урван
