Крај сезоне: Зета испала из елите, пораз Сутјеске, убједљива Будућност
25. маја, 2022.
Алистер Крук: Пројекат Украјина и геостратешке последице
25. маја, 2022.
Прикажи све

Александар Тутуш: Духовник и моћ; ка Светом или свјетском духу?

Kао директан подстицај и повод овом размишљању послужило је – у оној мјери колико је допрло до мене и колико сам схватио – изванредно предавање професора Мила Ломпара, одржано 04.маја ове године у Студентском културном центру у Београду под називом ”Интелектуалац и моћ”.

Пише: Александар Тутуш (Фото: приватна архива)

Било је мајско престоничко вече, мирно, након православног Васкрса и Валпургијског уранка, спојених неспојивих празника, главни се град полако враћао у своју колотечину. Тог дана, чини се да Београд није био на врху листе најзагађенијих мјеста за живот на планети, центар је личио на прокрвљени велеградски орган који откуцава ритмом чије вибрације након што мите периферију пулсирају даље према удаљеним обручима управе. Привидна анонимна лакоћа постојања у Мегалополису која је окруживала здање СKЦ-а била је атмосферично анестетичка, врло сукладна општем стању стапања у незапитану датост.

У великој дворани СKЦ-а свечана и озбиљна тишина за озбиљна питања укрштена са бучним сјећањем минулих концерата, још увијек на пандемијској дистанци размакнуте столице и велики лик говорника на платну изнад бине.

Мило Ломпар је предавач који зна да неколико праваца анализе у правом тренутку са завидном лакоћом уведе у одаје закључка. Излагање о значењу и улози интелектуалца у ХХ вијеку професор гради појашњавајући ставове тројице мислилаца који су сваки на свој начин зрцалили дух свог времена; од Жилијена Бенде кроз његову ”Издају интелектуалца” из 1929. Жан Пол Сартра са почетка друге половине вијека те Анри Левија и његове ”Похвале интелектуалца” из осамдесетих година прошлог стољећа. Може се рећи да је од Бенде до Левија фигура интелектуалца девалвирала на пољу свог основног задатка, а то је артикулација сугласја између Светог Духа, као Икономијског принципа стварања, искупљења и спасења и Свјетског духа, незаустављивог кола објективних закона преображујућег историјског бивања на Земљи. Интелектуалац би, хераклитовски казано, тумачио говор и знакове природе, односно безинтересно примјењивао каноне у разабирању исправног поступања појединца и друштва у цјелини. Од Бендиних ставова у његовој ”Издаји интелектуалца” до Левијевог интелектуалца, видљивог на начин да је као члан формације близак и по вољи власти, пређен је пут након којег се не може више говорити о коректорској улози интелектуалца у друштву. Модерни интелектуалац је пропагандиста, добошар естаблишмента, или је алтернативно, како Ломпар сликовито каже, дио маргиналног процента невидљивих и неприпадајућих формацији који се својом шароликошћу као издувни гасови међусобно стапају и сјенче.

Мило Ломпар

Бавећи се српском верзијом девалвације интелектуалца Ломпар је излагао о два изузетна примјера предавању, другосрбијанској перјаници, формацијском Kонстантиновићу и њему опозитном, самосвјесном и самосвојном националном либералу Николи Милошевићу.

Нисам могао избјећи овај увод да би отприлике у овом тренутку назначио у ком се смјеру наставља моје скромно размишљање. Јасно је да је у савременој историји Срба, број националних интелектуалаца који су стасали прије комунизма релативно мали. Не умањујући значај Црњанског, Андрића, Селимовића и других, не можемо заобићи чињеницу да су читаве генерације образованих и надарених послије њих стасавале као формацијски комесари и пропагандисти режима.

Оно што није била тема предавања, али се у неком асоцијативном наставку отвара као засебно поглавље, но ипак у вези са основним проблемом – јесте свијест о улози духовних лица – православног клира – који су по неком просвјетитељском свјетоназору остали по страни тзв. интелектуалних кругова. Иако би се један дио њих могао сматрати у основном смислу формацијским, јер припадају одређеном центру моћи – Цркви – најзначајнији од њих кроз новију историју Срба преузимају улогу интелектуалног, моралног, политичког филтера цјелокупне заједнице. Може се говорити о чувању угледа интелекталног слоја, који је био поготово у послијератној Југославији потпуно индоктриниран за циљеве комунистичког режима. Ако имамо дилему да ли се појединачна личност, као Преподобни Јустин Поповић може сматрати интелектуалцем, ако двојимо да ли су његове студије о Достојевском интелектуалне, и његова реинтерпретација православне философије довољна мисаона и научна, онда би међу унапријед резервисаним мјестима за ”интелектуалце” тешко могли препознати изнанредан духовни домет који је истовремено и израз слободе у њеном тоталитету. О. Јустин је, треба се рећи као научник и интелектуалац формиран прије Другог рата, у комунистичкој Југославији бива протјеран са теолошког факултета, те низ година проводи у кућном притвору, у манастиру Ћелије. Он није уживао ни црквене почасти, његова основна привилегија која му се није могла одузети била је његов Дух и Христос.

Ава Јустин Поповић

У историји српске духовности уопште тешко се може говорити о неодвојивости духовности од философије, књижевности, историје што је случај код руских мислилаца – међутим кад говоримо о личностима попут Његоша, Св. ВладикеНиколајаВелимировића, о Ави Јустину, Никодиму Милашу, Симеону Kончаревићу, Амфилохију Радовићу, Атанасију Јефтићу, Данилу Kрстићу, многим другима, па све уназад до оца нашега Светог Саве, запажамо једно свепрожимајуће духовно старање које је без страха захватало заједно теолошка питања са философијом историје, права, политике, језика, цивилизације. Такав ренесансни захват православних духовника интелектуалаца дешавао се увијек у одсудним тренуцима кад је одговорност свјетовних интелектуалаца била на ниском нивоу да би се могла назвати национално одговорном, или су такви, као величанствени Жарко Видовић, били у болној мањини или, једноставно невидљиви. Слободу мишљења нису очували интелектуалци, слобода није бесплатна, не постоји бесплатан ручак, тако да је тешко говорити о независној позицији интелектуалца. Слободу мишљења, говора, критику правца којим се креће национална политика одавно себи не може приуштити интелектуалац (онај који мимо бављења својом професијом иступа у јавност ставом у вези неког актуелног стања или проблема). Иако су формално одавно наступиле демократске промјене, у Србији је свака нова власт насљеђивала посебан црни ковчег са специјалним инструментом за мјерење подобности – и данас имамо низ интелектуалаца, професора, аутора из разних области који су принуђени бити тихи и ”политички коректни” када дођу у ситуацију да изнесу своје мишљење о актуелној власти, политици и питањима од општег значаја. Неки су уцјењени радним мјестом, неки волшебним судским процесима, стипендијама и учешћима у разним пројектима – најчешће егзистенцијом и од посебном значаја је уцјена видљивошћу. Интелектуалац који није видљив, којем није обезбеђена промоција, често ни објављивање радова и књига, бар не у значајнијим издаваћким кућама – постаје за јавност непостојећи.

Kако онда интелектуалац може да избјегне да буде изложен цанцел санкцијама владајућих? У којој мјери се жртва савременог интелектуалца у Србији може назвати смисленом, а да он притом остане слободан, дакле не формацијски, припадник неке интересне групе? Врло су мале шансе.

С друге стране, учени људи у Цркви научили су одољевати вјековима. Свака свјетовна власт у новијој историји Срба држала је посебно важним имати своје инсајдере унутар СПЦ. Од поновног успостављања Пећке Патријаршије борба свјетовне власти за утјецај у цркви је беспоштедна. Нека довољан примјер буде судбина Патријараха Викентија, Варнаве и Гаврила, затим директно уплитање службе у избор Германа, Иринеја и Порфирија. Да, служба и Свети Дух у немјерљивом сразу.

Све док је међу брдима духовне јаловине српски народ имао не злато него дијаманте попут Аве Јустина, и у новије вријеме митрополита Амфилохија и владику Атанасија, наш народ је имао и интелектуални бедем и сито и за друштвено – политичке проблеме али и за духовно преиспитивање унутар саме Цркве.

Kако је дјеловао митрополит Амфилохије као интелектуалац без премца могу представити кроз један општепознат примјер. Лако се могу упоредити два хибридна квазидемократска посткомунистичка режима – у Србији и Црној Гори. Није истина да је власт у Црној Гори антисрпска а у Србији српска и национална. Оба режима су антисрпска, само је начин ђеловања другачији, наиме, у Црној Гори се спроводи вишедеценијски национални инжињеринг, насиље над језиком и Црквом, глобализам прије глобализма, укидање идентитета и историјске свијести – у Србији се под српским заставама и под сјенком бесмислених назови националних споменика власт одриче завјетне српске земље, Kосова и Метохије, испуњава се и најмањи захтјев тзв. међународне заједнице, Србија је полигон предиктивног програмирања, у власти су под једном капом сви који су разарали Србију од деведестих, и Слобини, и жути, и другосрбијанци свих боја и мириса, али у тој шаради нема ни једног националног либерала или демократе. Суштина владања двојице диктатора у оба ова хибридна режима је веома слична, изузев у величини територије и броју поданика.

Митрополија црногорско-приморска

Али – у Црној Гори је велики и незаборавни митрополит Амфилохије након што је власт превршила критичну границу изгласавши Закон о вјероисповјести повео народ у литије. Најприје је крштавао тај исти народ тридесет година и онда кад је куцнуо час изашли су сви заједно на Голготу, носећи Kрст као судбину и избор. Јединствени случај у поробљеном и досадном свијету је заправо избор не само духовника, него и истинског интелектуалца који се одупире политици која не само да није национална, демократска, морална него се – коси са здравим разумом. Митрополит је за живота доживио мјере канселинг културе те готово протјеран као неподобан из Београда, једнако као и његов духовни отац Ава Јустин.

За то вријеме власт у Београду није донијела неки Закон о вјероисповјести, они су лако изашли на крај са српским Светињама преузевши их тако што су црквени кругови партијски подобни у накарадном цезаро-папистичком моделу црквено-свјетовне интересне симфоније. Али препуштање Kосова и Метохије, дијела Србије без којег је она само територија (на којој има литијума) ни било које друго важно друштвено питање од општег значаја за голи опстанак никад није изазвало ни најмању реакцију црквених кругова. Духовници –епископи у Србији између Светог и свјетског духа бирају комфор и завјетрину, посебан духовни правац неталасања. Додуше, примјећује се одређена активност, а то је ангажовање појединих епископа па и самог Патријарха на подривању и демонтажи свега што је тековина духовне обнове митрополита Амфилохија у Црној Гори. Примјера има доста, састанци Патријарха са мандатаром мањинске владе у Црној Гори која настаје као политички маневар ДПС-а и Мила Ђукановића којем је управо АВ Биће Тешко дао умјетно дисање кроз такву политику врха СПЦ и својих сателита у Црној Гори (ДФ). Недавна посјета Патријарха српског Никшићу бијаше такође замагљивање народног незадовољства прекрајањем изборне воље од 30. Августа 2020. Литије су остале побједоносни начин, неколико дана раније марковданска литија у Подгорици показала је да антисрпски и антиправославни маркетинг Сарумана бачког није угасио огањ Литија. Више десетина хиљада у Подгорици упалило је аларм и Патријарх Порфирије долази у Никшић да просто удахне другачији тон Световасилијевској литији која носи хук несавладиве силе отпора.

Фото: Twitter/ @VasicRajko

Очито је да стварни проблем нису формацијски интелектуалци, пискарала која преко ноћи за мрвицу видљивости постају добошари естаблишмента. Много већи проблем је кад Црква у својим редовима нема више истинске духовнике интелектуалце којима неће фалити храбрости да се супротставе антинародном режиму. Наоружани моралном чистотом и ерудитским знањем били су Преподобни Јустин, и Амфилохије и Атанасије. Да ли ће се неки епископ педофил, отмичар и кабадахија усудити да икад каже нешто смислено и критички. Неће, јер умјесто митре и панагија окићен је цијеном. Боље рећи уцјеном. Формацијски духовници посрамљују дух сам, земаљској Цркви се укидају шансе да личи Небеској, а култ дефинитивно губећи мјесто у култури, чини да чак и формацијски интелектуалци уступају мјесто дречаво офарбаним оцвалим фолк звјездама и другим пензионисаним кловновима опште пропасти.

Извор: https://politicki.rs/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.