Да, има и оних који у такве сврхе злоупотребљавају албанске, бошњачке или српске заставе. Подједнако ми се гади у свим случајевима јер заставе нису смоквини листови којима се покрива властита голотиња, несојлук или простаклук.
Чланови: 16, 17, 18, 19 и 20 Закона о државним симболима Црне Горе јасни су и лако разумљиви, па и само донекле писменим људима. Пише прецизно када, гђе, како и зашто се истиче државна застава. Тај Закон није писао нико од “великосрпских националиста” него они који се куну у оданост држави и надасве њеним симболима.
Зашто се онда државна застава користи као пешкир и разастире по оградама, качи на прозоре, хвата штипаљкама и штипавицама, подиже на притке, побада око пута на колчеве, и на крају, користи као нека врста материјализованог идеолошког оружја којим се витла и која се уноси другима у лице и под нос.
Зар није довољно што је градоначелник Подгорице у различитим облицима качи на сваки стуб расвјете, на стубове од струје, растегне и разапне на канапе изнад булевара и тако држи од маја до краја јула на температурама које их изобличе често до непрепознавања. Је ли то патриотизам?
Људи имају законску обавезу да поштују државну заставу али нико нема обавезу да је воли!
Начин на који је усвојена и вријеме када је то урађено трајно су подијелили народ јер је, с правом, огроман број њих сматра креацијом Ранка Кривокапића која ничим не подсјећа на славну, па ни симболичку, историју Црне Горе.
Ипак, иако је тако, све док је државна застава, и они који је воле морали би је чувати од својих често јадних порива.
Нигдје као код нас државна застава је симболичко оправдање разним бизнисменима који су ојадили државни буџет, криминалцима и бјегунцима од правде. По правилу умотавају се и увијају у њену “светост”. Задијевају их за скупе шешириће, за купаће гаће, а с посебним жаром, али и намјером, излијепе њоме цијеле спратове зграда за које још нису платили комуналије. Ако и јесу онда су корупционашки дошли до локација за њих. Бензинске пумпе, од којих су оне настале на шверцу цигарета и горива, посебна су мјеста украшавања заставама и патриотизмом.
Да, има и оних који у такве сврхе злоупотребљавају албанске, бошњачке или српске заставе. Подједнако ми се гади у свим случајевима јер заставе нису смоквини листови којима се покрива властита голотиња, несојлук или простаклук.
Одавно су, ипак, најчувеније “балконке” и “терасуше”. Њих често из најдубљег патриотског убјеђења истиче и поштен свијет, али кад год видите оне доминантне у новоградњи, на скупим, монденским мјестима, можете се кладити да је власник стана метар квадратни “платио” неком приземном компезацијом, изнудом, зеленашењем, или је 90% платила држава, а њему преостало да оних 10% развуче на деценију или двије.
Јуче је на Цетињу једна монахиња оптужена да је са манастирске ограде скинула и бацила на тло државну заставу? И док се није појавио снимак стваран је утисак да се ради о припадници неке специјалне јединице за борбу против застава и атаковање на Црну Гору.
Сушто и лажаво зло, преко бројних портала, посијало се одмах – монахињу је ваљало тражити, наћи и распети испред Манастира или Биљарде?
Те исте монахиње, међутим, већ деценијама украшавају и обнављају некада запуштене манастире широм Црне Горе, оживљавају душу једне несрећне државе која је деценијама прије умјесто државних застава по оградама, китила манастире и црквишта стадима коза, животињским изметом и депонијама смећа. Те исте, безимене монахиње, прво су морале годинама да чисте коров, гној, људски несојлук и гадлук, којим су наши бркати послератни јунаци засрали сваку стопу негдашњих светих мјеста, преносећи светост на споменике подигнуте себи и себи сличнима.
Данас је тај крвави труд, та, нечија посвећена младост и живот, одједном постала наша својина, а они који су просили по свијету, слагали камење и циглу по циглу да се Светиња обнови, проглашавају се окупаторима.
Умјесто да се застидимо и заплачемо над оним разасутим камењем од капеле на Коритима, умјесто да захвалимо Богу и људима који су му остали вјерни, а који су од запуштених манастира направили најљепше слике Црне Горе, неки од нас су за туђи сендвич и бидон нафте спремни да гурну нови угарак у темељ црквене и нецрквене Црне Горе.
Некада су заставе Црне Горе, оне историјске, народне и државне, оне бојне и војне, могли и смјели да носе само најбољи синови, само јунаци који су прије давали живот него барјак, да бисмо их данас ширили као кецеље и травезе по оградама и жбуновима.
Полусвијет који држи барјаке као чланске карте држи час Црној Гори како ваља и како не ваља.
Црна Гора која се брани симболиком, суштински је згажена и опљачкана, измрцварена и придављена незајажљивошћу нове класе.
Преваранти су запослили несрећни и слуђени народ барјацима, а живљење су одабрали за себе. Таква Црна Гора никада није постојала. Таква Црна Гора није ни лаичка ни монашка, ни петровићка ни црнојевићка. То је латифундија неколицине скоројевића који су се први пут у животу напили и најели и то од наше глади и у нашем понижењу.
Горан Даниловић
Извор: Press.co.me
