Памтимо, Данило, памтимо! Како не бисмо памтили вријеме када нијесмо имали ни за бруфен, а било нам је свеједно је ли из Београда или Берлина, јер многе смо главобоље имали задњих тридесет година, не знајући да ли нас више боли масакрирана привреда, приватизовање историје, монополисање медија, суноврат школства и здравства… Али више од свега забољеле су лажи да ћемо након референдума живјети боље, са мање главобоља. Све за један потпис (као у казину).
С времена на вријеме, у часовима крајње досаде, посјетим Градски портал. Погледам шта је на колумнистичком репертоару, јер они селектују све што се може третирати као дрим тим постмонтенегристичке репрезентације.
Досадни Николаидис увијек је ту (и тамо), али ме обрадује нај-нај-нај када нас почасти својом мелнхоличном дозом Маруновић Данило.
У свом инспиративном прилогу „Post beogradski brufen“ (sic! – не за ауто, но се тако каже у академској пракси…) Маруновић Данило поставља 50-ак питања, од чега бих се задржао само на првом:
„Da li neko pamti, od vas starijih, da je neka ranija politička elita, vlada, interesna klika, neka ekipa koja vodi ovaj nas MNE ringišpil, u ovoj mjeri bila drska i bezobrazna u odnosu na građane?“
Цијенећи садашњу Владу таман колико и претходне, ми – старији људи – очински забринути за упитаност Маруновић Данила, свесрдно пружамо одговор:
Памтимо, Данило, памтимо! Како не бисмо памтили вријеме када нијесмо имали ни за бруфен, а било нам је свеједно је ли из Београда или Берлина, јер многе смо главобоље имали задњих тридесет година, не знајући да ли нас више боли масакрирана привреда, приватизовање историје, монополисање медија, суноврат школства и здравства… Али више од свега забољеле су лажи да ћемо након референдума живјети боље, са мање главобоља. Све за један потпис (као у казину).
Вјеровали смо да ћемо за шаку долара, бар је тако најављивао Ђукановић са својим службеницима, прелећети с Балкана тамо негдје око Монте Карла. Montenegro – Monte Carlo.
Судбине клете, остадосмо ипак на Балкану, па ми – старији људи – не бринемо да ли је Отворен или Затворен, па чак и Затурен. Још чекамо ред за шаку бруфена испред полудржавних и полупразних апотека; још нам је свеједну јесу ли стигли из Београда, Берлина или Брисела. Како каже Дон Кихот: „Санчо, синко – кад глава боли, боле сви удови“. Слично и код Његоша (читали смо, Данило, твоја наклапања о Владици): „Да, кад главу раздробиш тијелу / у мучењу издишу членови“.
Такође, о Балкану смо радо – ми старији људи – пјевали уз Џонија: „Балкане, Балкане, Балкане мој – буди ми силан и добро ми стој“.
Ето, Данило, нека те не забрињава наша носталгија. На млађима свијет остаје. Сада је, дакле, све на вама.
П. С. Радује ме, Данило, што си поправио стил. Стајлинг – ту и тамо, досадан као и Николаидисова колумнистика.
С поштовањем,
Милован Урван
