У европској историји науке и образовања, задужбинарство је оставило дубок траг. Богати појединци и институције кроз вијекове су своја богатства завјештавали универзитетима, истраживачким центрима и образовним установама. Од средњовјековних универзитета у Оксфорду и Паризу, преко академија које су основали Петар Велики и Готфрид Вилхелм Лајбниц, до модерних фондација попут Нобелове, традиција улагања у знање и науку била је покретач напретка друштва. Ипак, када се осврнемо на Црну Гору, неизбјежно се намеће питање: зашто данас не постоји више легата посвећених образовању? Историја Црне Горе биљежи појединце попут Васа Ћуковића, Тома Лукетића и породице Манојловић, који су оставили значајна средства за развој науке, школовање сиромашне дјеце и подршку академским институцијама. Њихова дјела су симболи друштвене одговорности, али и ријетки примјери који данас немају много сљедбеника.
Гдје су данас филантропи?
Данас у Црној Гори постоји значајан број богатих појединаца. Граде се луксузни хотели, марине, стамбени комплекси. Али колико је од тог богатства уложено у науку, истраживања и образовање? Колико је модерних фондација настало са циљем да подрже младе таленте, стипендирају студенте или отворе научне центре? Филантропија није само питање хуманости, већ и стратешке визије. Земље које су данас водеће у науци и технологији нису достигле тај ниво искључиво државним средствима, већ и приватним иницијативама које су допринијеле образовном систему. Улагање у знање значи улагање у будућност читавог друштва.
Да ли можемо вратити дух задужбинарства?
Умјесто да се задужбинарство посматра као концепт прошлости, вријеме је да га обновимо у савременом контексту. Савремени облик филантропије може да подразумијева:
- Оснивање фондација за стипендије талентованих студената;
- Изградњу истраживачких и технолошких центара;
- Подршку универзитетским програмима и младим научницима;
- Финансирање јавних библиотека и лабораторија.
Црна Гора има потенцијал, има људе који могу бити визионари новог доба. Питање је – има ли воље? Да ли ће неко од савремених богатих пословних људи изабрати да остави трајни печат кроз образовање и науку, или ће се све свести на краткорочне материјалне добитке? Једна задужбина може промијенити животе генерација. Можда је вријеме да се богатство мјери не само квадратним метрима, већ и знањем које остављамо иза себе.
Примјери из окружења који свједоче о традицији задужбинарства
У Србији су истакнути задужбинари били Лука Ћеловић, који је цјелокупно своје богатство оставио Универзитету у Београду, као и Илија Коларац, чија је задужбина и данас један од главних културних и образовних центара. У Босни и Херцеговини, Гази Хусрев-бег је у 16. вијеку оставио средства за изградњу медресе у Сарајеву, која и данас остварује своју мисију.
Слични примјери постоје и у Црној Гори, али углавном везани за Боку. Капетан Иво Визин, први Јужни Словен који је опловио свијет, оставио је средства за изградњу школе у Прчању. Такође, др Перо Ћуковић је крајем 19. вијека завјештао значајан фонд за школовање сиромашне дјеце у Боки Которској. Једна од најстаријих задужбина на територији данашње Црне Горе јесте задужбина коју су основали Јован Бошковић, Ђуро Ђуровић и Јевросима Лакетић. Ријеч је о легату намијењеном отварању „Српске поморске закладне школе“ у насељу Србина код Херцег Новог. Мирко Комненовић, некадашњи градоначелник Херцег Новог и министар у Влади Краљевине Југославије, тестаментом је завјештао Херцег Новом своју кућу са жељом да буде Градски музеј. Она се налази тик уз новљанску кућу нобеловца Ива Андрића, чија је последња жеља била да се његова цјелокупна имовина сачува као цјелина и као легат намијени за опште културне и хуманитарне потребе. Такође, Никола Јовов Џањевић из Игала, тестаментом, сву своју имовину, оставио је гимназији „Иван Горан Ковачић“, док Саво Шеровић, готово цијелу уштеђевину завјештава бијељској школи и цркви. Вриједан пажње је и легат Ивана Паландачића за оснивање „Ђачког фонда Ивана Паландачића из Луштице – Бока Которска“. Новац је намијенио за школовање ученика на средњим и вишим школама.
Ови примјери показују да је задужбинарство некада било снажно укоријењено у нашем културном простору. Питање је – зашто се тај дух изгубио и како га можемо оживјети?
Извор: УЦГ
