Piše: Momo Kapor
Lutajući godinama po antikvarnicama, često nailazim na knjige koje su mi nekada mnogo značile.
Odlučujem se da kupim poneku od njih, ali već na putu prema kasi, ko zna zbog čega, odustajem od kupovine. I držeći tako u rukama neki čudom sačuvani primerak s kojim sam davno drugovao, razmišljam šta bih započeo sa njim. Toliko sam puta pročitao te stranice; ne verujem da bih mogao da im se vratim još jedanput, ma koliko da su mi bile drage. Njihov sadržaj mi je poznat. I dejstvo koje su imale na moje prijatelje, vršnjake, i na mene. Pa ipak, držeći na dlanovima slučajno pronađenu knjigu, osećam njenu zaštitu koja mi uliva sigurnost poput dragocene amajlije. Ponovo sam u njenoj vlasti čas-dva, a zatim sledi neizbežno, čemu? – i odlažem je u haotičnu gomilu slučajnih knjiga, baš kao što neko posebno drago lice prepuštam svetini na bulevaru, posle nekoliko uobičajenih pitanja o zdravlju, starenju i porodici. Ima u tom gestu izvesne uzaludnosti: čak i kada bih imao mnogo sreće u traganju, nikada ne bih uspeo da pokupujem sve knjige koje su uticale na život pokolenja kome pripadam.
Zašto, uopšte, pravimo biblioteke?
Da bismo nečim prekrili zidove? Da ispunimo police koje je projektovao neki arhitekta?
Pravimo li ih zbog sujete; da oni što dolaze u naše domove steknu o nama povoljan utisak, pomislivši kako smo načitani i učeni? Ili se, jednostavno, s vremenom nakupi dovoljno knjiga da ispune jedan zastakljeni ormar, pa se to zove – biblioteka? Jesmo li, možda, nekada davno, u detinjstvu bez knjiga, bili pozvani u kakvu gospodsku kuću, pa osetili miris biblioteke pomešan sa vonjem duvana za lulu i videli nekog sedokosog čoveka u plišanom kućnom ogrtaču kako čita zavaljen u naslonjač, potpuno odsutan i ne primećujući nas; ta nam se slika, možda, usekla u pamćenje kao zaštitni znak za otmen život? Nismo li dugo nosili u sebi taj davni prizor i mnogo kasnije, kad smo se i sami okućili, pokušali da ga podražavamo u sopstvenom domu? Nisu li slučajno krive fotografije pisaca koji se uvek slikaju ispred redova enciklopedija na policama, za radnim stolovima zatrpanim knjigama? Ulazili smo preplašeni u kabinete značajnih ljudi, u privatne odaje dvoraca, kod akademika i profesora univerziteta – uvek su zidovi bili prekriveni knjigama (u polutami su se zlatila slova u kožu povezanih izdanja), i uvek su te knjige značile učenost i moć, jedan sasvim drugi, često nedostižni život, različit od onog koji smo bili prisiljeni da trpimo.
Ali ove knjige koje prevrćem po knjižarskom otpadu nisu nikakvi skupoceni, retki bibliofilski primerci, niti rukopisna jevanđelja, ni gravurama ilustrovani putopisi starih hodočasnika; knjige o kojima je reč uvezane su, uglavnom, bedno: ni traga koži ili zlatotisku, hartija im je prljavosiva, ponekad obična – novinska, korice mekane i bez ikakvih ukrasa; tiraži, nekada, veoma veliki, odobreni od kakvog danas već odavno iščezlog ministarstva ili komisije; ukratko, ti primerci ne predstavljaju ni za koga nikakvu vrednost, osim za mene. Što se tiče njihovih cena, štampane u vreme kada se mnogo polagalo na širenje obrazovanja i kulture među narodnim masama, te knjige su neverovatno jeftine. U međuvremenu, novac je nekoliko puta zamenjivan (gotovo češće od ideja), tako da se mogu kupiti za bagatelu, često za smešno male sume, zbog kojih se pomalo neprijatno osećate pred blagajnicom za velikom elektronskom kasom. Knjige o kojima pišem toliko su jeftine da se slobodno može reći da i nemaju cene, osim one u našim glavama i našim srcima.
Ne znam kada mi je prvi put palo na pamet da počnem da ih tražim, i ne bih smeo da se zakunem kako sam od početka tog dugog traganja imao nameru da od njihovih odlomaka načinim jednu ovakvu knjigu. Iskreno govoreći, nadao sam se da ću čitav taj posao obaviti usput, dok se budem bavio drugim stvarima, ili, da će me ta mala avantura zabaviti i pomoći mi da lakše preživim mrtvi hod vremena u koji pokatkad čovek zapadne dok se nešto čeka, ali, uvučen jedanput u igru, više nisam mogao da odustanem. Čitajući ponovo otkrivene knjige, onim redom kojim sam ih pronalazio (znači u potpuno nepredvidljivom haotičnom redosledu), počeh da istražujem od čega smo, u stvari, napravljeni, ko je krivac što smo na kraju ispali ovakvi kakvi smo, i gde smo to, i u kome trenutku pogrešili.
Poželeh, dakle, da prikupim i saberem u jednoj knjizi ogromnu, dugo čuvanu, često prećutkivanu, po sećanju razbacanu imaginarnu biblioteku od koje je sačinjeno naše sentimentalno vaspitanje, tačnije: obrazovanje osećanja. Ta biblioteka je rasparčana, izgorela ili pozajmljena, pa nikada vraćena, prodana na kilo, razbijena u paramparčad, poput onog velikog Andersenovog ogledala iz „Snežne kraljice“ čije su krhotine u našim zenicama. Nju je potrebno tražiti po lošim i dobrim godinama, po tuđim knjižnicama, po uspomenama, ljubavima, prijateljstvima, u lavirintima epohe u kojoj smo živeli… Čini mi se da bi jedna takva knjiga – možda, zbornik, spomenar, antologija, svaštara ili nešto slično – imala smisla ako bismo, pružajući je nekom nepoznatom (ko se zanima za nas), mogli mirno kazati: „Evo ti ova knjiga, napravljen sam iznutra od tih stvari!“ Čini mi se, takođe, da bi jedna takva knjiga, kad bih uspeo da je slepim od različitih odlomaka osećanja, mogla da se pokloni deci koja nas prečesto, i pored ljubavi, nisu u stanju u potpunosti da razumeju. Deca bi, možda, mogla da nas ponovo sastave od pomešanih kocaka, zvukova i slika, od tuđih doživljaja, stilova, odlomaka razgovora, opisa prirode, od mase likova koji su nas naseljavali kao u kakvom dugogodišnjem bunilu, i od njihovih ponašanja koje smo u izvesnim razdobljima strasno oponašali. Je li to podsvesni pokušaj da pomoću iste duševne hrane načinimo osobe slične sebi u jednoj novoj generaciji, kojoj preti strašna opasnost od osećajne uniformisanosti, ili što je još gore, tupe ravnodušnosti?
Izvor: Novosti
