Пише: Жарко Марковић
Три деценије од злочина у Сребреници обиљежено је у Меморијалном центру у Поточарима крајем прошле седмице, а иако су многи, имајући на уму да је ријеч о „округлој“ годишњици очекивали више тензија, поучени искуством 20. и 10. годишњице, ипак је све прошло без озбиљније драме. Говори вјерских и политичких званичника, те појединих представника међународне заједнице нису се превише разликовали од онога што је изговорено претходних година, а реакције из Београда и Бањалуке биле су, такође, прилично сличне ранијим. Прецизније, реакције су се углавном могле чути из Београда гдје су тамошњи представници владајућих структура и медији њима наклоњени држали ту причу у врху приоритета оцјењујући је као врло битну за укупну политичку ситуацију. У Бањалуци је, пак, било нешто другачије, па нико од званичника и функционера током 11. јула није коментарисао ништа у вези са комеморацијом у Поточарима, а таква пракса настављена је и у данима након годишњице.
И то говори много више од било каквих изјава.
Питање Сребренице је, захваљујући сарајевским политичарима, дијелу интелектуалаца и медија, те невладиног сектора, све до годину-двије уназад постало једно од најважнијих у укупном јавном дискурсу. Преведено у праксу, сви они су, прије отпочињања било какве озбиљније приче са саговорницима који не долазе из тог миљеа, тражили од њих прво да се одреде о карактеру догађаја у Сребреници, па би у зависности од одговора одлучивали како даље да се понашају. Међутим, тај њихов приступ је, а биће да они то полако и схватају, постао прилично бесмислен из простог разлога што се у протеклих неколико година већина оних који нешто одлучују или имају прилику да коментаришу, а долазе из Бањалуке или остатка Републике Српске, прилично јасно одредила о ономе што се дешавало средином јула 1995. године у том градићу на истоку БиХ.
Политичари, небитно да ли из власти или опозиције, огромна већина мејнстрим медија, највећи дио невладиног сектора и доминантан проценат јавног мнијења у Републици Српској потпуно је сагласан у ставу да сребренички злочин не може бити назван геноцидом. То, три деценије након тих догађаја, данас изгледа као потпуно јасна и завршена прича о којој уопште нема потребе да се разговара. О свему другом може. Нико из поменутих структура у Републици Српској не помишља да негира да се у Подрињу тада догодио страшан злочин, да су у њему учествовали представници српског народа, а нису ријетки ни они који су спремни да категорички устврде да се учесници у том злочину могу сврстати у ред највећих издајника јер су без икаквог смисла и потребе властитом народу наметнули огроман терет са којим је, ето, принуђен да се носи већ 30 година. У Поточарима су својевремено били и Борис Тадић као предсједник Србије, и Александар Вучић као премијер, када је каменован, а на том мјесту својевремено је био чак и предсједник Републике Српске Милорад Додик, додуше не 11. јула, већ који дан раније. Све наведено сасвим је довољно представницима Срба да тврде да су учинили баш све да покажу пијетет, одају почаст жртвама и покушају допринијети помирењу.
За неки дужи корак данас, а све слути ни убудуће, у српском мејнстриму простора неће бити.
Друга страна у БиХ, она бошњачка, упорно и даље инсистира на наративу о геноциду, користећи за то подршку у појединим међународним круговима, покушавајући стално да случај интернационализују, што се посљедњи пут могло видјети на примјеру резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама. Тај случај је, подсјетимо, завршио на начин да су и једна и друга страна из њега извукле одређене бенефите, а што је најгоре, на терену, превасходно оном босанскохерцеговачком, нико није промијенио мишљење.
А ваљда је много важније шта о ономе што се догодило мисле народи у БиХ, него како о томе резонују политичари из Њемачке или, пак, Никарагве. Случај из прошле године када су поједини представници земаља ЕУ дошли у Братунац и одали почаст српским жртвама сахрањеним на локалном гробљу, што је изазвало праву хистерију у Сарајеву, најбоља је слика тренутног стања у БиХ гдје очигледно ниједна страна није спремна да направи корак према оној другој и отвори простор за какав-такав разговор о прошлости. У земљи каква је БиХ, без јединственог односа према прошлости, тешко ће бити изградити било шта што слути на јединствену будућност.
Сребреница ће, без икакве сумње, остати један од највећих камена спотицања у процесу помирења у БиХ и наредне три деценије, а за то вријеме, што је у суштини највећи пораз свих страна, о стварном поштовању жртава најмање ће се водити рачуна.
Извор: П-Портал
