Пише: Жарко Марковић
Ако би данас упитали било којег званичника из владајућих кругова у Републици Српској ко је одговоран за кризу која мјесецима дрма БиХ, која је кулминирала судском пресудом против Милорада Додика, а што је за посљедицу имало одлуку Централне изборне комисије БиХ да му одузме мандат предсједника Републике, одговор би био јединствен – Кристијан Шмит. Општи став који форсира власт у Бањалуци је да је искључиво овај њемачки политичар главни кривац што у земљи данас ништа не функционише и што Република Српска спрема одговор у виду референдума, а његове одлуке не признаје. Шмит се иначе представља као високи представник међународне заједнице за БиХ. Функција је то установљена још у Дејтону и стране силе ни три деценије након завршетка рата не могу да се усагласе да је укину.
У протеклих 30 година на позицији шефа Канцеларије високог представника (ОХР) промијенило се осам ликова. Иако су и одлуке седам Шмитових претходника изазивале турбуленције, Бањалука их је, у мањој или већој мјери, признавала. Међутим, након што су Шмитово именовање оспориле Русија и Кина као сталне чланице Савјета безбједности, почели су озбиљни проблеми.
Високи представници су у протекле три деценије у БиХ дјеловали на основу фамозних „бонских овлашћења“. Ријеч је о списку надлежности која су шефу ОХР-у додијељена још 1997. године на бонској конференцији Савјета за провођење мира који данас у Бањалуци називају и фантомском институцијом. Наиме, овлашћења која су високи представници обилато користили у претходном периоду нису наведена у Дејтонском споразуму и његовим анексима, него тек двије године касније. А користећи та овлаштења осам високих представника (седам из Бањалуке признатих и један непризнати), донијело је невјероватних 913 одлука које су директно задирале у уставно-правни поредак БиХ. Осим закона, уредби, одлука, високи представници су у више десетина наврата посезали за смјенама званичника у земљи, највише оних из Републике Српске. Као рекордер је остао упамћен Британац Педи Ешдаун који је само у једном дану, крајем јуна 2004. године, смијенио чак 59 званичника Републике Српске, што изабраних директно на изборима, што посредно.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Нема области у које се високи представници нису петљали. Доносили су одлуке о државним симболима и питањима на државном нивоу, економији, правној реформи, локалним заједницама, о смјенама и суспензијама, медијима, имовинским законима, повратку расељених особа и избјеглица, те о појединцима који су осумњичени за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије. Једина област у коју се високи представници нису мијешали била је спорт, иако је прије двије и по деценије било наговјештаја да ће и то урадити.
Појединачно, најактивнији је био већ поменути Ешдаун доносећи 409 одлука, затим Волфганг Петрич са 237 наметнутих одлука, док је Карлос Вестендорп наметнуо 73, Кристијан Шварц-Шилинг 68, Мирослав Лајчак 31, Валентин Инцко 70, а Шмит је донио 25 одлука. „Тих 913 одлука је 913 директних удараца у срж постојања БиХ“, рећи ће данас у Бањалуци, док у Сарајеву имају потпуно супротан став. Политичари из бошњачког корпуса не само да су подржавали готово све одлуке које су странци доносили, него су их призвали да дјелују још јаче. Тек једном, крајем 2022. када је Кристијан Шмит промијенио Устав Федерације БиХ омогућивши тако формирање тамошње владе, у Сарајеву су организовани протести пред зградом ОХР-а. Тада и никад више.
„Надлежности нису поклон, него резултат међународног споразума. Дејтонски споразум је међународни уговор, а његово кршење од високих представника и институција БиХ представља опасност не само за БиХ, већ и за међународно право у цјелини. Високи представници, од првог до посљедњег, па све до несрећног и нелегитимног Шмита срушили су све и направили своју приватну државу, протекторат невиђених размјера“, став је професора уставног права Синише Карана.
Политичари из Бањалуке који имају какве-такве контакте са страним званичницима често воле да кажу да њихови саговорници у невјерици врте главом кад им објашњавају са чиме се данас друштво у БиХ суочава. Звучи невјероватно да особа са стране, са позиције која није резултат избора, нити било којег другог облика испољавања воље грађана, три деценије након завршетка рата у БиХ мијења законе, намеће одлуке, па чак и врши расподјелу новца. И док једна страна негодује и најављује радикалне потезе, друга му углавном аплаудира и тражи бис. Кључно је питање како ће ова земља изгледати кад тај „концерт“ једном заувијек утихне. И да ли ће уопште постојати.
Извор: П-Портал
