Пише: Жарко Марковић
Не треба бити превише политички писмен да би се дошло до закључка да се Република Српска данас налази у врло незгодној ситуацији, али треба бити прилично политички покварен па тренутну ситуацију користити за доливање уља на ватру, лов у мутном, ширење чаршијских прича и сплетке.
А баш таква пракса нас је и довела у садашње стање у којем се почесто помиње ријеч јединство, поједини га призивају, а од истог у пракси нема ништа, нити има никаквих назнака да ће га бити.
Заслугама сарајевске политичко-обавјештајне елите и тамошњег одметнутог правосуђа те дијела тзв. међународне заједнице креиран је хаос из којег се неће бити нимало лако ишчупати, колико год нас они који одлучују увјеравали да је ситуација под контролом. Као подлогу за такав став довољно је погледати слику стања у Републици.
А на тој слици три најјаче странке у озбиљном проблему. Након што је, како су то површни медији из региона уочили, Српска у року од сат времена остала и без предсједника и премијера, СНСД се нашао у ситуацији у којој није био за 20 година владавине. Додуше, снага те странке још је довољна да за сваки проблем покуша да нађе и рјешење. Колико ће у том процесу бити „жртава“, нико са сигурношћу не може да процијени.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Истовремено, СДС је у полураспаднутом стању, без предсједника и назнаке избора Миличевићевог насљедника, док ПДП још има статус нејаког, без обзира на капацитет који носи Драшко Станивуковић. Ако се све то има на уму, веома је тешко доћи до неког озбиљнијег јединства, иако је ситуација изузетно озбиљна. Мање странке у том контексту није потребно ни помињати.
О националном јединству у Републици Српској прича се годинама па и деценијама и све остане на причама. Разлоге за то потребно је тражити мање у принципима, више у сујетама, а донекле и у незнању и неразумијевању ситуације. Катастрофално је што у три послијератне деценије код нас јединство није створено ни на мање озбиљним питањима, у медијима, култури, донекле у економији. Све је сведено на стихију, појединачне акције, понеки бљесак. Зато немамо централно спомен-обиљежје, зато немамо систематичан и предан однос према Одбрамбено-отаџбинском рату, зато нема много чега другог.
Да ли је касно да се то промијени? Није. Никад није касно. Ако има довољно памети. Ако се потисне неки его, ако се покуша разумјети да све што се догађа одговара само и искључиво онима који би жељели да Српска не постоји.
А има их. И превише. А ко то не види, тај је истовремено и покварен и политички неписмен.
Извор: Глас Српске
