Пише: Слобода Манојловић
Др Јусеф Камал Алхури (dr Yousef Kamal Alkhoury) је декан Витлејемског библијског колеџа (Bethlehem Bible College), у Палестини. Након дипломирања у Витлејему, одлази прво у САД где завршава мастер студије, а затим у Холандију где брани докторски рад из контекстуалног библијског тумачења и теологије. Аутор је бројних академских текстова на арапском и енглеском језику у међународним публикацијама. Предаје Контекстуалну теологију на основним студијама и Јавну теологију (Public theology) на мастер студијама на Витлејемском библијском колеџу. Члан је управног одбора Kairos Palestine, палестинског хришћанског покрета који се залаже за окончање израелске окупације и праведно решење конфликта, и оснивач је Академског савеза за међуверски дијалог у Палестини (Academic Alliance for Interfaith Dialogue in Palestine). Ожењен је и живи у Витлејему у Палестини. У разговору за Теологија.нет говорио је о свом животу и раду у окупираној Палестини, о хришћанском ционизму, геноциду у Гази и другим темама.
Рођени сте и одрасли у Гази у православној заједници, у детињству сте били и чтец у цркви Светог Профирија, но Ваше теолошко промишљање може се окарактерисати као евангелистичко. Да ли себе доживљавате као православца или евангелисту?
– У погледу мог наслеђа, ја сам православац. Али у погледу теологије, у погледу на то како пишем и коме се обраћам, у погледу одређених доктрина, више нагињем ка евангелизму. Моја позадина је православна, јер потичем из породице са дугом лозом православних свештеника у Гази. То је лоза дуга скоро 800 година, тачније 36 генерација свештеника. Одатле потиче и наше презиме, јер khoury на арапском језику значи свештеник. Последњи од свештеника из моје породичне лозе је служио у цркви Светог Порфирија у Гази пре 150 година. Пригрлио сам ово православно наслеђе и негујем га, себе доживљавам као православног палестинског хришћанина.
Желео сам да сазнам више о Светом Писму, о теологији земље и у опште о идеји „изабраног народа“, о хришћанској ционистичкој доктрини и наративу, па сам уписао основне теолошке студије на Витлејемском библијском колеџу. Ту се десио тренутак „откривења“ – да сам православац и евангелиста. То делује контрадикторно, али чини ми се да успевам да превазиђем разлике. Касније у току свог академског усавршавања, нарочито након завршетка мастер студија у САД и доктората у Европи, почео сам више да ценим православну веру.
Kада сте отишли из Газе?
– Из Газе сам избегао 2007. године, јер је израелска блокада бивала све јача и моји родитељи су сматрали да је за мене безбедније било да одем. У Гази сам почео студије права, али због израелских рестрикција нисам могао да их наставим, па сам након преласка на Западну обалу уписао Витлејемски библијски колеџ. И моментално сам се заљубио у богословље.
Једном речју, препознали сте свој позив, позвање, да служите као теолог…
– Да, препознао сам свој позив, шта је оно што желим да радим, а то је да предајем, да пишем, да се бавим заступањем. Тај позив се временом развија, откривају се нови начини на које тај позив може да се конкретно оствари, шта је све то на шта сте позвани.
Да ли некада тај позив осећате као терет? Можда је ово питање личне природе, но разговарамо као хришћани у тренутку геноцида у Гази, како као теолог са истинским поверењем у Бога разумете сав овај ужас који се дешава? Како се суочавате са овим безнађем око нас?
– Ох, како одговорити на то питање?! Суочавам се тако што не престајем да говорим о страдању Палестинаца, тако што се трудим да веру одржим живом. Понекад пожелим да нисам верујући и да немам овај позив, у том случају било би много лакше све напустити и пронаћи бољи живот негде другде. Кад погледате око себе, људи се осећају беспомоћно, стварност је депримирајућа, и онда као хришћанин, као теолог, осећате одговорност, и да иако се и ви осећате безнадежно морате да се борите против тог осећаја не само у себи већ и у другима. Понекад заиста пожелим да одустанем, јер ово је стварност. Но, онда дођем на колеџ и видим моје студенте, видим људе око себе који, као и Ви, солидарност са нама скупо плаћају и онда кажем себи вреди, вреди борити се. Заједно смо у овоме, имамо заједницу овде. Понекад, сматрам да је ово важно нагласити, људи романтизују сумуд [на арпском језику sumud значи постојаност, непоколебљивост, и представља концепт који означава палестински свакодневни ненасилни отпор израелској окупацији]. Овај концепт треба рационално посматрати, јер га тако често романтицизирамо. А ми заиста често осећамо ове егзистенцијалне успоне и падове. Сумуд је тежак, не романтичан.
Хвала Вам што сте ово нагласили, јер то је управо оно што из личног искуства осећам. Првих неколико година мог живота овде суочавала сам се са дубоком егзистенцијалном кризом вере. Свакодневно гледам ужасну неправду, окупацију и страдање палестинског народа и питам се како све то да разумем, како да очувам непоколебљиву веру ако све ово не могу емотивно и интелектуално да процесуирам. То је било заиста поражавајуће за моје биће. Стално сам се питала да ли је могуће, Боже, видиш ли ово страдање?! Но, након извесног времена схватам да једино Бог овим људима даје надљудску снагу да издрже овај притисак. Па опет, ово је све тако превише, превише неправде, бола, страдања које траје деценијама. И то је свакодневни унутрашњи конфлик који осећам.
– Да, то је тако истинито. Овакве борбе са Богом не треба одбацивати, већ пригрлити. Јер, то је у суштини сво Писмо. Јаков се „рвао“ са Богом, и сам Христос се борио јер је у сред страдања завапио „Оче, где си?!“ Временом почнемо да гледамо кроз све то што се овде дешава. Ја сам схватио да све ово није Бог, већ палост (brokenness) овог света. Бог нема ништа са тим. И то ме наводи на питање да ли уопште славимо истог Бога? Јер, хришћански ционисти и они који подржавају Израел и његов насељеничко-колонијални пројекат и ја не служимо истом Богу, ми нисмо исти хришћани. То су непомирљиве разлике. Један је племенски, геноцидни бог, а други је свељубећи, свебрижни Бог, онај који је вољан да буде жртва геноцида, а не починитељ. Ово су два заиста различита бога, и ја верујем у овог другог, оног који се оваплотио у Христу.
Сложићете се да је мало хришћана који тако промишљају. Јер, проблем настаје када то желите да поделите са хришћанима „напољу“, у свету, који тврде да је у питању један Бог. Јер кажу, једно је Свето Писмо, па је то један исти Бог и Његов изабрани народ. Како комуницирате са тим људима?
– Као што сте и сами рекли, многи хришћани то не разумеју, просто нисмо прошли кроз исти мисаони процес, те стога увек узимам у обзир ко је публика којој се обраћам. У овом случају, ваши читаоци су већински православне вероисповести. Знамо да је у православној теологији Црква изабрани народ Божији. Црква је отелотворење обећања из Старог Завета. Па како је онда могуће да неки и даље верују да постоји један посебан, изабрани народ Божији? Жртва коју је Христос принео не може се поновити, јер ју је он принео за све. Свето Писмо је врло јасно. „Изабраност“ није ствар днк, или крви или етничке припадности. Израиљ је увек био мешавина народа. Када су изашли из Египта многи Египћани су им се придружили, они су се мешали. Кад их видимо у древној Палестини, у Ханаану, ту се мешају са народима који ту већ живе, са Филистејцима, Хананејцима и многим другим. Сетимо се само, Рава из Књиге Исуса Навина је била Хананејка, Тамара из Прва књиге Мојсијеве је такође Хананејка. Ови народи су се увек мешали, то је заиста био „мelting pot“. И касније, кроз читав Стари Завет врло је очигледно да се не ради о етничкој припадности, или о крвном сродству или днк. У питању је вера. И то је управо оно чему нас хришћанство учи. Mеђутим, када разговарам са „sola Scriptura“ хришћанима, што већина евангелиста и јесте, онда имам другачији приступ. Када говоримо о евангелистима на Западу, нарочито у САД и Канади где је евангелизам мејнстрим, то хришћанство је, у ствари, мешавина расизма, политике и религије. Тада често помињем један пример. Имам једног пријатеља Јеврејина, знате, који је био велики фарисеј, ко се на сва уста хвалио да је прогонитељ Цркве. Његово име је Павле. Гонио је цркву, а онда је почео да проповеда да је управо Црква изабрани народ Божији. У Посланици Римљанима нас учи да „изабраност“ није ствар етничке припадности или тога да сте деца Аврамова, већ да деца Божија постајете по вери.
Сложићете се да је један од великих проблема са којим се савремено хришћанство суочава, а нарочито оно на Западу, насумично цитирање библијског текста који је извучен из контекста. Евидентно је да се Свето Писмо све више употребљава као политички аргумент, и да се библијски текст примењује као непобитна чињеница на ситуације у складу са личним тумачењем.
– Позната вам је ционистичка крилатица: Земља без људи за људе без земље. Ову фразу је први пут употребио Александер Кејт 1843. године, а касније и лорд Шафтесбри 1854. године. Потоњи у својој књизи описује да постоји пуста земља на коју нас Бог својим промислом позива, нас синове Авраама, Исака и Јакова, да је населимо. Касније, ову фразу популаризује Израел Зангвил, писац и ционистички лидер, и она постаје једна од крилатица ционистичког покрета. За ту идеју насељавања Јевреја на пусту земљу ционисти користе одељак из Књиге Пророка Исаије 6 глава, 11 стих (у српском преводу тај стих гласи: „А ја рекох: Докле, Господе? А Он рече: Докле не опусте градови да буду без становника и куће да буду без људи, и земља докле сасвим не опусти“). Но, овај одељак говори о Божијем суду неверном Израиљу у Старом Завету. Стихови 9. и 10. управо говоре о том неизбежном Божијем суду Израиљу који је ослепео и оглувео на Божије заповест. Бог се обраћа Пророку Исаији, а он узвикује: „докле Господе?!“ И Бог му одговара да ће то трајати док не опусте градови и буду без становника и док земља не опустоши. И ционисти то примењују на Палестину, као да је Палестина последњих 3.000 година била под Божијом казном и да су Јевреји све време били у егзилу. Прво заборављају да се повратак из егзила већ десио, још око 6. века пре Христа, а друго да земља није била пуста. У Палестини су одувек живели људи, Палестиници. Чак и након изгнанства, они су остали у Палестини и то су Палестиници који су били Јевреји, они који су онда постали хришћани, па муслимани. Они који су наставили да коегзистирају заједно, као мултирелигиозна и разнолика група људи.
То је управо чињеница коју је јако важно нагласити када се говори о палестинском народу, о његовим коренима. Јер ционистички наратив негира постојање Палестинаца као посебног народа и наводи да су ти људи у ствари Арапи муслимани који су окупирали Палестину. Ви лично, у својим коренима, имате више јеврејске крви него већина данашњих Јевреја у Израелу. Ко су били први хришћани? Па људи из јеврејске заједнице, зар не? Христос је био Јеврејин из Палестине. Ви који сте овде рођени и Ваши преци, и уопште палестинска хришћанска заједница овде, имате дубље јеврејске корене него јеврејски насељеници који долазе из САД или Европе. Јер Ваши преци овде у Палестини су били ти први хришћани.
– Да, апсолутно. Али, често предвиђамо неке важне чињенице, а једна од њих је да су овде живели и арапски Јевреји. Такође, прва група људи која је населила Газу били су Арапи. Често наводим догађај Педесетнице, јер један од језика којим Дух проговара кроз апостоле је и арапски. Зашто би арапски био један од говорних језика у Јерусалиму, у време Педесетнице, ако тада није било арапских Јевреја у Јерусалиму? Очито да Бог укључује и Арапе у његов завет кроз Цркву и кроз крв Христову. Kада говоримо о Јеврејима, не можемо о њима мислити искључиво као о хомогеној, етнорелигијској групи људи, која је врло јединствена, врло ексклузивна, врло искључива. То је погрешно разумевање. Ционизам је окупирао умове и имагинацију људи, подједнако колико је окупирао и нашу земљу. И то је озбиљан проблем, нарочито на Западу, као и то што је ционизам себе изједначио са јудаизмом. Тиме је ционизам заправо „отео“ јудаизам, са циљем да служи свом политичком, националном и насељеничко-колонијалном пројекту у Палестини. А то је управо оно што многи Јевреји говоре. Ако погледате кроз историју, ционизам није био популаран покрет међу Јеврејима у Европи. Ахад Ха’ам (Аhad Ha’am), што на јеврејском значи „један од народа“, било је пен име јеврејског писца и мислиоца Ашера Гинсберга (Asher Ginsberg). Ха’ам је критиковао Херцлов ционизам и говорио да Палестина није била празна, без људи, и да оно на чему Јевреји треба да раде јесте културни и духовни ционизам. По његовим речима, Јевреји треба да брину о универзалној, апсолутној правди за све, а то се дешава када се вратимо Мојсију и пророцима, нарочито наглашавајући пророка Јеремију. Људи данас, и у протеклих 70-80 година, покушавају да ционизам користе као синоним за јудаизам, а то је тако дубоко антисемитско схватање и уз то врло опасно. Ционизам не представља јеврејски народ. То је управо оно што говори рабин Јаков Шапиро (Yaakov Shapiro), амерички ортодоксни рабин који на одличан начин демонтира овај погрешан наратив. Такође, имате некога као што је Питер Беинарт (Piter Beinart) који је написао „Бити Јеврејин након уништења Газе“, и који у свом делу каже да „ционизам скрнави Божије име“. То су све чињенице које не износимо ја или Ви, већ управо Јевреји.
У времену када су све јачи покушаји да се ционизам изједначи са јудаизмом, јако је важно чути такве аутентичне јеврејске гласове који акценат стављају на суштину веровања јеврејског народа која нема никаквих додирних тачака са политичком идеологијом ционизма.
– Да, апсолутно! Међутим, сматарам да је један од главних проблема тај што Запад једноставно инсистира на усклађивању, сједињењу, са ционизмом, јер је то заправо његово „чедо“. Историја западног насељеничког колонијализма и уопште колонијализма jе дубоко укорењена у ционизму. Верујем да кад год Америка погледа у огледало види Израел. И кад год Израел погледа у огледало види Америку. Они су одраз једно другог. Обоје су саграђени на етнорелигијској супремацији, обоје су насељеничко-колонијалног карактера и обоје користе Свето Писмо као аргумент за своје политике. Америка је нова обећана земља са новим изабраним народом, а староседелачки народ Америке је виђен као и Хананејци, Филистејци и Амалек. Недавно сам говорио пред америчком публиком и једна од тема је била коришћење Светог Писма као политичког оружја, и том приликом сам рекао да ти обновитељи [евангелисти – revivalists] које они ту славе су управо људи који су извршили геноцид над староседелачким народом. Нажалост, и у хришћанству прослављамо неке људе као идеале духовности и као врло важне личности у историји хришћанства, а они су у суштини били врло „тамне“ личности које су били носиоци теологије ропства и убијања староседелачких народа. Том приликом сам и нагласио да је један од тих америчких обновитеља (евангелиста) о староседелачким народима северне Америке говорио као о Амалеку. Такви људи су артикулисали овакву теологију. И ми у Палестини чујемо то исто. У томе лежи опасност оваквог фолклорног хришћанства, када насељеничко-колонијални пројекат какав је Израел настао 1948. године погрешно разумемо као древни Израиљ. По тој логици, сваки потез који данашњи Израел учини је оправдан, јер је тако писано у Светом Писму, када Бог шаље Израиљ у Јерихон да уништи Хананејце или да уништи Амалек, читав његов народ. Наглашавам, овака идеологија трује цркву и душу хришћанства, душу читавог света. То је врло опасно.
Верујем да примећујете, нарочито за време студија у Европи сте могли то да осетите, да ми бели европски хришћани у суштини верујемо да смо ми ти, а не тамнопути људи са Блиског истока који говоре арапски и друге семитске језике, који смо свету пренели радосну вест хришћанста. У нашем разумевању ми смо ти који су њих покрстили, јер побогу Европа је хришћанска тековина а Блиски исток је у ствари једна неразвијена област коју настањују искључиво муслимани. Из тог угла супериорности ми посматрамо и окупацију Палестине. Лако се саосећамо са европским или америчким Јеврејима и хришћанима ционистима који су у историјску Палестину дошли у протеклих неколико деценија као насељеници, док за тамнопуте блискоисточне староседеоце баш и немамо емпатије.
– Хришћани који тако посматрају свет су у ствари у колизији са самим собом. Јер Бог није одлучио да се отелотвори у белом Римљанину, већ у прогоњеном тамнопутом палестинском Јеврејину који је живео под окупацијом и који је страдао од те беле римске окупације. То је оно што је оријентализам учинио људима на Западу, који нису свесни да су и сами постали жртве своје идеологије. Ако смо као хришћани посвећени етици којој нас је Христос учио, ове границе између људи не би требало да постоје. „Нема ни Јеврејина, ни незнабожаца“. Ционизам „игра“ на ту лопту, с циљем наглашавања разлике међу људима, јер то разликовање ствара хијерархију. Ционизам тако себе представља супериорним у односу на хришћанство. Једна од најугроженијих жртава ционизма, хришћанских циониста као и нажалост православне цркве у Европи и на Западу су палестински православних хришћани. Православно хришћанство у Гази је било већинско. Око 60% хришћанског становништва у Гази било је православне вероисповести. А сада гледамо како та заједница нестаје. Сећам се како је архиепископ Газе владика Алексије, са којим имам јако близак однос пун поштовања, на једној од васкршњих служби плакао јер људи одлазе, нема православних. Претња је толико реална да могу да кажем да се православна заједница у Гази истребљује. Људи за ту ситуацију криве Хамас и радикалне муслимане, но истина је да управо Израел убија хришћане у Гази. У последњих 20 година један хришћанин у Гази је убијен од стране муслимана. Да ли знате колико хришћана је за то време убијено од стране Израела? Више од 30 људи! Моји родитељи су у склоништу у православној цркви у Гази. Док је трајало кратко примирје (од 19. јануара до 18. марта) моји родитељи су се вратили нашој кући у наш комшилук, у коме су сви муслимани. Ко брине о мојим родитељима? – Муслимани. Ко је толико пута за то време скувао ручак и поделио са мојим родитељима? – Муслимани. Моја мајка исто тако дели храну са својим комшијама. То је пример комшијске, братске љубави коју неки људи не могу да разумеју, јер их њихова етнорелигијска ексклузивистичка идеологија чини слепим да виде могућност да чак и у сред таме, у сред геноцида, хришћани и муслимани могу да живе заједно, да је суживот у миру и те како могућ.
Наратив који се на Западу форсира је да су блискоисточни хришћани, нарочито у Палестини, прогоњени од стране радикалних муслимана и да из тог разлога у великом броју напуштају своју домовину. Као да вишевековна историја суживота муслимана и хришћана на Блиском истоку није довољан показатељ квалитета тог односа.
– Запад користи ту идеју прогона да би оправдао своју политику према муслиманима. А истина је да смо ми овде више прогоњени од стране хришћанског Запада него од стране наших муслиманских комшија. Хришћански Запад, као и ционизам, има тај доживљај непогрешивости и немогућност разумевања да је он у ствари насилник и угњетавач. Уколико као хришћани немамо храбрости да интроспективно, самокритички погледамо у себе, постоји бојазан да ћемо изгубити то хришћанско рухо у које је наша душа одевена.
Поменули сте родитеље, реците нам мало више о својој породици у Гази.
– Моји родитељи и две сестре, од којих једна има своју породицу, и даље су у граду Гази, док је трећа сестра у Египту. Православна и католичка црква су у непосредној близини у граду и ту су уточишта пронашли преостали газански хришћани. Ситуација је заиста ужасавајућа, не постоји начин да се преживи и моји родитељи, иако воле Газу, све више размишљају о одласку када се за то укаже прилика. Глад је узела маха, моји родитељи имају један оброк дневно, месо нису видели месецима. Несташица је намирница и због тога су цене астрономске, људи купују поврће на комаде, кришке. Моја мајка је научила како да меси хлеб мешајући смрвљену макарону са мало брашна. Већ месецима моји родитељи живе на ивици егзистенције. Осећам се потпуно беспомоћно, понекад осећам и кривицу јер сам у Витлејему и имам храну. Нажалост, као што видимо, Израел успева у томе да нормализује геноцид, људи су навикли да ево већ пуне две године гледају снимке страдалника у шаторима. Ми сад овде седимо и разговарамо док је моја породица под реалном претњом уништења. Будимо искрени, мислим да живимо у својеврсном стању порицања. Живимо у моду преживљавања („survival mode“), свакако другачије него људи у Гази, али и даље је то пуко преживљавање. У супротном, не бих могао да издржим овај свакодневни живот, не бих могао да идем на посао, да предајем студентима, јер ја и даље морам да функционишем, да водим неки свакодневни живот испуњен обавезама. Стога, живим у том моду преживљавања, потискујем емоције, бриге, трауме, а у мени се све ломи. Не знам колико још дуго могу овако. Ми Палестинци смо рођени у трауми и некако смо научили да живимо са њом, а то је тако опасно. Када сам живео три године у САД, тек тада сам схватио да оно што живим у окупираној Палестини није живот, није нормално. Потребно је да изађеш „напоље“ да схватиш да ово овде није нормално, да је ово само преживљавање без људског достојанства које окупација одузима. Онај ко има привилегију да може с времена на време да путује „напоље“ сваки пут доживи велики шок кад се овде врати. Нарочито сада, у време геноцида. Иако на први поглед, када би неко сад ушао овде и погледао људе који пију кафу и разговарају, све делује нормално, ми смо потпуно свесни чињенице да израелски војници могу сваког тренутка да упадну, да ми не можемо да идемо даље од чекпоинта [израелског илегалног контролног пункта] који је ту близу. То је свакодневна унутрања борба коју водимо, који и Ви лично знате из свог искуства, јер живимо овде а знамо за другачији, бољи, живот „напољу“. И некада из тог осећаја „кривице преживелог“ (survivor’s guilt) остајемо овде. Мислим да је у мом случају останак овде то комбинација позвања које имам и тог осећаја „кривице преживелог“. Имао сам могућност да одем, да наставим постдокторске студије у Европи, али схватио сам да сам потребан овде, овој заједници, мојим студентима, да овде имам прилику да служим. Можда ће то некоме звучити као неки идеалистички занос, али ја истински верујем да Христова наука није идеалистичка, већ да је врло практична. Место декана не видим као добру позицију или титулу, већ као могућност да служим. Ја заиста уживам у раду са студентима на нашем колеџу. И упркос свему, остајем у Палестини.
Извор: Теологија.нет
