Jedni smatraju da šta god Rusija da zauzme, biće moćna zemlja na istoku čiju blagonaklonost treba već sada kupovati ili makar umanjivati njenu zlu pamet, a drugi da Rusija neće stati sa Ukrajinom i da je očekivanje da će se Vladimir Putin zasititi jednom kada Kijev ili čak Lavov budu pod njegovom kontrolom iluzija
Zapadni zvaničnici, bivši, sadašnji, i možda budući, su u poslednjih mesec dana davali niz izjava o tome šta je činiti sa podrškom Ukrajini, NATO-om, Evropom, nuklearnim oružjem. Svaka izjava je sustizala onu prethodnu, a pre dve nedelje je ruski javni servis RT pustio snimak razgovora najviših oficira nemačke avijacije, Luftvafea, do kojeg su došle ruske obaveštajne službe. Svi ovi potezi verbalnih akcija i reakcija nam otkrivaju da Evropa klizi u rat sa Rusijom zbog Ukrajine i da, dok neki vide opasnost i razumno žele da se sakriju, prateći izreku Solomonovu iz Biblije (27:12), drugi prate savet jednog od najvećih diplomata svih vremena, Šarla Morisa Taljerana, da državnici treba da prepoznaju neizbežno i požure njegov dolazak.
No, šta je neizbežno a šta je razumno? Neizbežno je da Ukrajina padne ukoliko zapadni saveznici ne počnu da joj šalju mnogo više oružja nego što to sada rade. I nesofisticiranog poput metaka i granata, i visokotehnološkog poput dronova, aviona, i projektila. Šta je razumno za učiniti iz perspektive Zapada kada se suoči sa tom neizbežnošću? To zavisi od očekivanja toga šta sledi nakon ruske pobede. Jedni žele mir, i da se on što pre desi. Šta god Rusija da zauzme, ona će biti moćna zemlja na istoku, čiju blagonaklonost treba već sada kupovati, ili makar umanjivati njenu zlu pamet. Drugi smatraju da Rusija neće stati sa Ukrajinom, i očekivati da će se ruski predsednik Vladimir Putin zasititi jednom kada Kijev ili čak Lavov budu pod njegovom kontrolom, je iluzija identična onoj kojom se zamajavao britanski premijer Nevil Čemberlen kada je udovoljavao Hitleru. Nakon Ukrajine, sledi moldavsko Pridnjestrovlje, možda i cela Moldavija. Možda bi Mađarska onda dozvolila prelaz ruskim trupama do Srbije, gde bi mogle da se ugnezde i pomognu aspiracije srpskih nacionalista za prisajedinjenjem, tj. povratkom izvesnih teritorija, što bi zapalilo ohlađene ali ne i zamrznute konflikte na Balkanu. A za pet godina, možda bi se Rusija usudila i da napadne neku od pribaltičkih članica NATO-a, Estoniju ili Letoniju ili čak Finsku, jer NATO-a možda neće ni biti do tada.
Evropa i Tramp
U jeku američke predizborne kampanje je republikanski kandidat Donald Tramp izjavio 10. februara na jednom predizbornom skupu da, u slučaju da Rusija napadne neku evropsku članicu NATO-a, se on ne bi obazirao na peti član povelje NATO-a i Amerika ne bi učestvovala u tom ratu. Ova izjava je prestravila sve Evropljane, sem francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji se, u duhu De Gola, zalaže za evropsku suverenost, što predviđa Francusku kao predvodnicu kontinenta. Ako se Amerika povuče iz NATO-a, i povuče svoj nuklearni štiti, da li bi Francuska mogla da uskoči u tu ulogu? Verovatno ne, jer naspram ruskih 5.880 nuklarnih bojevih glava, Francuska ima svega 290. U oba slučaja, sasvim dovoljno da se unište i evropski i ruski gradovi, ali ipak se nadmoć Rusije vidi i u tome. To nije sprečilo francuskog predsednika da spekuliše kako bi se francuski štit mogao proširiti na ostatak Evrope. U Nemačkoj, isprepadanoj Trampovom izjavom, ministar odbrane Boris Pistorijus se nadovezao na Makronovu ponudu, a mediji su se nedelju dana bavili tom temom. Jedini kojeg ovo nije dotaklo i koji nije imao nikakvu reakciju na ovo strateško pitanje je kancelar Nemačke, Olaf Šolc. Pod njim, Nemačka kao da se ni ne upušta u razmatranj šta će biti bude li Tramp pobedio na izborima u novembru.
Razmatranja o evropskim nuklearnim bombama su pala u drugi plan kada se povela, još jednom, debata o pomoći Ukrajini. Ukrajina moli Nemačku da joj pošalje projektile „Taurus“, kojima bi mogla da dejstvuje protiv ruskih ciljeva. Britanija i Francuska su već poslale sopstvene projektile, „Stormšedou/SCALP“. Amerikanci od oktobra 2023. Ukrajini šalju svoje ATACMS projektile. Zašto je Nemačka uzdržana? Iznerviran mesecima zapitkivanja i pritisaka, Olaf Šolc je decidirano odbio mogućnost slanja „Taurusa“. On tvrdi da bi to Nemačku pretvorilo u direktnog učesnika rata u Ukrajini, što je za njega nedopustivo. Ali ako Amerikanci, Britanci, i Francuzi već šalju projektile, a očigledno Rusija ne napada te zemlje, niti prekida diplomatske odnose s njima, zašto bi se to desilo Nemačkoj ako učini isto? U ponedeljak 26. februara je Šolc dao svoj odgovor. Ono što Britanci i Amerikanci rade u vezi sa ciljanjem i vođenjem projektila, Nemačka ne može da radi. Nemački vojnici ne mogu da učestvuju u takvim operacijama, ni iz Ukrajine, ni iz Nemačke. Time je Šolc odao da vojnici njegovih saveznika jesu u Ukrajini i da sede za kontrolama ili pored kontrola projektila, i izazvao njihov bes i nevericu. Bivši britanski ministar odbrane Ben Volas, i jedan od kandidata za mesto sledećeg generalnog sekretara NATO-a, je rekao da je Šolc „pogrešan čovek na pogrešnom mestu“, a mediji su javljali o mnogo oštrijim ocenama iz poverljivih diplomatskih krugova, uključujući i spekulacije da je Šolc ruski agent. Iz Šolcovih izjava Moskva nije saznala ništa što već nije znala, što je pokazala svega četiri dana kasnije.
Trideset osam minuta bruke
Prvog marta je urednica ruskog kanala RT, Margareta Simonjan, podelila na svojim društvenim mrežama audio-snimak koji su joj poslali njeni „drugovi u uniformama“, što je insinuacija na rusku vojno-obaveštajnu službu GRU. Na snimku četiri visoka oficira nemačke avijacije, Luftvafea, diskutuju o mogućnostima „Taurusa“. Jedan je bio Ingo Gerharc, inspektor, što će reći načelnik Luftvafea, brigadni general Frank Grefe, šef odeljenja za operacije i vežbe, i dvojica oficira koji su predstavljeni samo prezimenima, Fenske i Froštet. U razgovoru od 38 minuta, nemački oficiri raspravljaju o mogućnostima „Taurusa“ u Ukrajini, i naročito o tome da li bi se njime mogao uništiti „most na istoku“, što je verovatno referenca na kerčki most, koji povezuje poluostrvo Krim, pod ruskom okupacijom sa krasnodarskom oblašću Rusije. Simonjanova je u svojoj objavi snimka samo stavila kratak komentar da u snimku nemački oficiri razmatraju „kako će bombardovati krimski most“, u futuru, kao da je to njihova namera. Autentičnost snimka su kasnije potvrdili nemački zvaničnici.
Preslušavanje snimka međutim, pokazuje da oficiri nisu planirali napad, već su spremali kratak brifing za ministra odbrane Pistorijusa, kako bi ga upoznali sa svim mogućnostima i potencijalom „Taurusa“ u ukrajinskom kontekstu. Oficiri su u razgovoru sumnjičavi prema ideji da bi se „Taurusi“ mogli tehnički prilagoditi ukrajinskim letilicama za manje od osam meseci, ali da bi rešenje mogli da budu Britanci, čiji vojnici su na terenu, u Ukrajini, kako eksplicitno prisluškivani Nemci spominju više puta u toku razgovora. Gerharc u jednom trenutku spominje i „mnogo ljudi u civilu sa američkim akcentom“, što je referenca na američke bilo vojnike bilo instruktore među Ukrajincima. Nemački oficiri su posvetili dobar deo razgovora i političkoj kvadraturi kruga, kako da „Taurusi“ završe kod Ukrajinaca i ovi ih upotrebe, a da Nemačka nije nikako uključena u to. Rešenje nije iznađeno, a jedan komentar inspektora Gerharca pokazuje da ima razumevanje i čak uvažavanje za svog ministra Pistorijusa, ali da mu motivi kancelara Šolca ostaju nepoznati: „Niko ne razume zašto federalni kancelar blokira ovu isporuku“. Dodatno pitanje je i zašto su Rusi rešili da puste snimak u javnost koji samo može da izblamira Šolca, koji je najumereniji zapadni političar, makar što se tiče Rusije.
Glavni Šolcov strah od „Taurusa“ u ukrajinskim rukama je da bi Ukrajinci njime mogli da gađaju i Moskvu, budući da ima domet od čak 500 km, što je dvostruko više od anglo-francuskog „Stormšedoua“. Kako bi se to moglo preduprediti? Jedna opcija bi bila da „Tauruse“ kontrolišu nemački vojnici, ali to je Šolc apsolutno isključio. Druga je da ga kontrolišu Ukrajinci koje bi Nemci obučili, ali Šolc odbija da preda kontrolu nad „Taurusima“ Ukrajincima. Treća bi bila da se „Taurusi“ predaju nekom od zapadnih saveznika, npr. Britaniji, te da oni rade s njima šta već rade sa svojim projektilima. S tim ciljem, a i da bi se izgladila dvostruka nemačka blamaža odavanja britanskih operacija, u posetu Berlinu je došao ministar spoljnih poslova i bivši premijer Dejvid Kameron. Na konferenciji za medije sa nemačkom koleginicom, Analenom Berbok, caklilo se od umiljatih reči podrške i savezništva. „Dragi Dejvide“, „draga Analena“. Za sve vreme, Olafa Šolca rečju niko nije spomenuo. Kameron je pak, spomenuo mogućnost razmene, u kojoj bi Nemci njima dali „Tauruse“, a Britanci Nemcima „Stormšedou“, i na taj način Nemačka bi se rešila i kancelareve strepnje a Ukrajina bi dobila projektile. Šema je slična onoj kojom je Nemačka prebacila svoje „Leopard 2“ tenkove Poljskoj pre godinu dana. Berbokova je podržala Kameronov plan. A kancelar Šolc, koji je odavno u jako lošim odnosima sa njom, je uzvratio da se ništa neće promeniti glede „Taurusa“, jer je odluka njegova i samo njegova.
Unutrašnji udar na Šolca
Na to su visokorangirani kolega Berbokove, Anton Hofrajter iz Zelene stranke i Norbert Retgen visokorangirani član opozicione Hrišćansko-demokratske unije (CDU) zajedno objavili članak u „Frankfurter algemajne cajtung“ naslovljen „Katastrofalni defetizam Olafa Šolca“. Sadržina članka se može naslutiti iz naslova. Nečuveno je da visoki funkcioner partije koja je član vladajuće koalicije i visokorangirani funkcioner opozicije napadnu kancelara zajedno tako otvoreno, tako jasno. Predsednik Francuske, s kojim je Šolc takođe u izuzetno lošim odnosima, je izjavio da su oni koji su govorili „nikada, nikada, nikada“ za isporuku aviona, tenkova, projektila, i koji su na početku rata pre dve godine Ukrajini nudili šlemove, na kraju popustili. To je direktna prozivka Nemačke pod Olafom Šolcom. Razdor „Semafor“ koalicije je opštepoznat, ali ovo je kriza koja je ogolila kancelarovu nesposobnost kao političara i državnika, kojeg ne poštuju ni u sopstvenom kabinetu, ni u vojsci, ni među saveznicima u Evropi. Čak ni među Nemcima, koji se, po anketama slažu sa kancelarovom odlukom, ni on ni njegova Socijaldemokratska partija ne uživaju podršku. Naspram 58 odsto onih koji se slažu s njegovim obazrivim pacifizmom, SPD je i dalje na svega 15 odsto podrške, a evropski parlamentarni izbori su za tri meseca. Očekuje se strahovit neuspeh umerene levice oličene u Šolcu širom Evrope, nakon čega bi moralo da se postavi pitanje njegovog vođstva, čiju je procenu Taljeran dao još pre dvesta godina: Diplomata koji kaže „da“, misli „možda“. Diplomata koji kaže „možda“, misli „ne“. A diplomata koji kaže „ne“, nije nikakav diplomata.
Mirko Dautović
Izvor: Novi Magazin
