Ima ona stara izreka o tome da, kada od alata imaš samo čekić, sve ti liči na ekser. Samo korak dalje od nje nalazi se izreka da kada se razumeš najviše u politički marketing, sve ti liči na izbornu kampanju. I to mu nekako dođe naša kolektivna sudbina u protekloj deceniji. Kampanja do kampanje: međuizborna, predizborna, izborna i postizborna. Pa onda opet sve iz početka. Oni koji imaju samo čekić, sve su nas pretvorili u eksere. E pa, kad je već tako, daj da se to nekako ozvaniči i dovede u red. Izbori, da se ne foliramo deleći ih na redovne i vanredne, zakonski treba da se organizuju tako da se održavaju svake godine. Datum u kome se oni održavaju mora da bude isti, da bi i Crkva mogla da se adekvatno pripremi, proglašavajući nekog novog ili birajući nekog starog sveca, a čijim imenom bi se obeležila izborna slava koju, jelte, slavimo ubacujući osveštane listiće u okađenu kutiju. Nekakav Sveti Izborije da se proglasi, da znamo kad se i zbog koga najviše krstimo.
Čekićem.
Učestalo glasanje dobro je i za povećanje bruto nacionalnog proizvoda, vrte se stalno neke pare po budžacima u blizini glasačkih mesta, autobuska industrija cveta prevozeći domicilne i regionalne birače iz jedinice u jedinicu, kupuju se mobilni telefoni sa kamerama sposobnim da oštro i jasno hvataju lične karte i glasačke listiće u istom kadru. I uopšte, aktivnost jedna, svakog čekića i eksera vredna. I turizam bi mogao da procveta. Razglasimo po svetu da mi ovde stalno glasamo, pa otvorimo mogućnost da nam navraćaju ljudi koji su željni izbora. Dolaziće nam nemilice, što ovi bednici koji u svojim zemljama glasaju tek na svake četiri godine, što ovi sirotani koji gotovo uopšte nemaju mogućnost da
koriste biračko pravo. Atrakcija koliko hoćeš. Američkim turistima, recimo, pokazujemo netom izabrani pokret koji se zalaže za uništenje Amerike; a u paketu sa tim uništenjem razmatra se i kreiranje manjinske lokalne podrške opciji koja ima neuništive odnose sa američkim ambasadorom.
Potom, oduševljenim severnokorejskim turistima pokazujemo izborne nastupe našeg lokalnog Vođe, koji su i češći i duži od onoga što njima njihova, u tom domenu zaostala, izborna tehnologija može da omogući. A ne može, jer nema toliko eksera. Kad smo već kod bilo čega, postojeća izborna pravila treba prepraviti i po pitanju toga za šta se glasa. Neka svaki izbori budu predsednički, šta će nam i lokalni i parlamentarni. Pa kad je, na primer, potrebno izabrati opštinsku vlast koja će konačno uvesti kanalizaciju tamo gde je nema, mi glasamo za predsednika države. I onda izaberemo našeg univerzalnog čelnika koji će, uz pomoć kršenja Ustava, nekako doći u priliku da se bavi lokalnim senkrupima, a i time koliki je prečnik cevi gde potreban da bi se relativno čvrsti otpad iz toaleta prebacio na higijenski adekvatnu udaljenost.
Predsednici svuda u svetu to umeju da izvedu. Imaju čekić, aman. I uopšte. Šta će nekoj civilizovanoj demokratskoj državi ulice bez stalnih froncli od plakata na zidovima i banderama, izeš Francusku bez trotoarskog saznanja da je Miloš njihov (i da je Milica lažljivica), kakvi su to svetski mediji u kojima nadri-izborni analitičari ne spavaju u prostorijama televizije između noćne i jutarnje smene šarlatanisanja… Izborna zvona i praporce, braćo moja, a ne tamo neke knjige, pa makar te knjige bile „Danas nam je divno dno“, od autora Ljubičića i Žanetića, a u izdanju kuće „Jež“ iz Novog Sada (jež.rs). I ako se pitamo otkud ova rečenica na kraju ovog teksta, pa valjda i ovaj autor ima pravo na neku svoju kampanju. Na svoj čekić i na svoj ekser.
Udri.
Vojislav Žanetić
Izvor: Nova Ekonomija
