Ko je Ivana Stradner, možda čuvarka svetske demokratije koja svakodnevno brani Zapad od ruske propagande ili zapadni aktivista koja je američki san dostigla idući utabanim putem – putem osuda na račun rodne Srbije i u svetu omražene Rusije
„Jedna od najvećih ruskih slabosti jeste njihova nesposobnost da kontrolišu emocije i sa svojim slovenskim, emocionalnim stavom često greše. Zato Amerikanci i Britanci racionalnim načinom razmišljanja mogu da izlude Kremlj.” Ovaj citat nije delo nekog neonacističkog autora niti izjava trećerazrednih analitičara koji poslednjih dvadesetak godina obilaze region pretenciozno demonstrirajući svoj uticaj. Ovo je tvit savetnice Fondacije za zaštitu demokratije iz Vašingtona Ivane Stradner. Uz to, ona je i specijalni izveštač „Kijev posta”, rodom iz Beograda.
Ovakva retorika, natopljena toksičnim ekstremizmom, podigla je prašinu čak i na „Tviteru”, čiji korisnici baš i ne mare previše za suptilnost i političku korektnost kada napadaju neistomišljenike. Što bi se reklo, duše nemaju.
– Da li će Amerikanci i Britanci sa svojim superiorno-racionalnim mozgovima trijumfovati nad inferiorno-emocionalno rusko-slovenskim mozgovima – ironično se zapitao čuveni američki novinar Glen Grinvald, koji je u „Gardijanu” objavio članke o špijuniranju građana, koristeći podatke Edvarda Snoudena. Ovaj dobitnik Pulicerove nagrade, tvit Stradnerove nazvao je „nekom vrstom majn kampf rasizma”. Ko je zapravo Ivana Stradner? Na „Tviteru”, za jedan deo javnosti ona je čuvar svetske demokratije, na čija je pleća pao teret od 240 slovnih znakova kojima svakodnevno brani Zapad od ruske propagande. Ali za onaj drugi deo, Stradnerova je „strani plaćenik”, neko ko je američki san dostigao idući trasiranim putem – putem osuda na račun Srbije i u svetu omražene Rusije. Recimo, objavom fotografije na kojoj se smeje, proslavila je „uništenje Krimskog mosta”, iako ova eksplozija nije odnela samo deo konstrukcije, već i ono mnogo strašnije – ljudske živote. U njenom vrednosnom sistemu Snouden nije uzbunjivač, već zločinac, neko ko je naneo „štetu SAD sarađujući sa Rusijom”. Džulijan Asanž nije heroj koji je na internet tacni zvanoj „Vikiliks” svetu servirao tajne najmoćnijih država, već neprijatelj Amerike, čije su „nezakonite radnje predstavljale ozbiljnu pretnju nacionalnoj bezbednosti”.
Iako je Stradnerova doktor međunarodnog prava, Putina posmatra kao da je Frojdova asistentkinja. Zarad boljeg razumevanja, ona poziva svoje folovere da čitaju o detinjstvu Vladimira Vladimiroviča i naročito o „veoma čudnom odnosu između istočnoevropskih majki i njihovih sinova”. – Putin je tipičan mamin sin koji samo izgleda snažno, ali je beba sa napadima besa – razotkriva Stradnerova. Dakle, Putin je edipovac, po dijagnozi doktorke međunarodnog prava.
A kako je u Srbiji? E, tu ništa ne valja. Em je saveznik Moskve i Pekinga, em ovdašnja diktatorska vlast neće da uvede sankcije Rusiji. A neće ni u NATO. Sve sam edipovac do edipovca. Na teret Srbiji, Ivana stavlja i mnoga druga nepočinstva, poput ignorisanja američkih donacija. Recimo, kada ambasada SAD obnovi školu u Svrljigu i stacionar psihijatrijske bolnice u Donjoj Toponici, koju Ivana zove Donja Topolnica, nema RTS-a da „ovu vest svaki dan zavrti u dnevniku”, nema ni štampe da je „postavi na naslovne strane”. – Ja tebi zapalim kuću do temelja i posle 20 godina dam ti donaciju da napraviš garažu. I jel’ bi me ti dizala u nebesa u znak zahvalnosti – samo je jedan u moru sličnih odgovora njenih sajber-arhineprijatelja koji je podsećaju da je Srbija bila žrtva NATO agresije. Ova tridesetsedmogodišnjakinja vrlo rado će mladim Amerikancima pričati zbog čega se preselila preko bare – zbog iskustva sa komunizmom, čak iako tada nije bila rođena ili zbog života u socijalizmu, pretpostavljamo iz perspektive petogodišnjakinje. – Mladi Amerikanci bi zaista trebalo da pričaju sa ljudima koji su stvarno imali iskustva sa socijalizmom i komunizmom i pitati ih – zašto smo se preselili – samouvereno tvituje, iako pripada generaciji koja nikada nije nosila pionirsku maramu.
Mada, nije sasvim jasno kada je govorila istinu o razlozima svog odlaska u Ameriku – onomad na „Tviteru” ili pre osam godina u intervjuu koji je dala za jedan srpski portal. – Još tokom osnovnih studija bila mi je velika želja da nastavim sa izučavanjem međunarodnog prava u Americi. Znam, izgleda paradoksalno što sam otišla u zemlju koja najviše krši međunarodno pravo da se usavršavam iz te oblasti, ali to i jeste bila poenta – da učim međunarodno pravo kakvo jeste, a ne kako bi trebalo da bude – pričala je Ivana Stradner kao studentkinja prve godine doktorskih studija na Univerzitetu Berkli.
Tada je još uvek želela da se vrati u Srbiju, da ovde „nastavi akademsku karijeru tokom koje bi mogla mlade ljude da uči pravnom rezonovanju međunarodnog prava”, ali i da postane sudija Ustavnog suda. I kako priznaje, veru u Srbiju joj je povratila Delta fondacija, koja je finansirala njeno školovanje na Berkli univerzitetu. Na društvenim mrežama neki poručuju „Delti” da je bilo bolje da su školovali Kurtija. Danas joj ne pada na pamet da se vrati kući, štaviše, žali što nije u Ameriku otišla ranije. A zapravo je otišla čim je to bilo moguće s obzirom na to da je beogradski Pravni fakultet završila nakon sedam godina studiranja i to sa prosekom 8,58, koji je uglavnom donja granica za dobijanje stipendija. Razlog za ne baš besprekornu akademsku karijeru je možda taj što je tokom osnovnih studija oko godinu dana bila vlasnik agencije za sekretarske i prevodilačke poslove „Skriptus”. Pojedini njeni tvitovi otkrivaju da čak ni ona, iako skoro deceniju živi van Srbije, ne može tako lako da se izbori sa viškom slovenske emocije, ni kada previše strasno plaši neistomišljenike upozorenjima da čuva njihov identifikacioni broj tviter naloga, ni kada osniva „Berkli Slavik”, centar za promociju pravne tradicije i misli zemlje iz koje dolazi.
Izvor: Politika
