Пише: Вуле Журић
Трагичност потонулог трајекта „Јан Хавелиуш”, о коме говори пољска серија, уоквирује приказивање функционисања сложеног система корупције у који су умешани представници крупног домаћег и белосветског капитала, руководиоци бродске компаније, уцењени капетани и чланови посада других бродова, али пре свега представници судских и војних власти.
У организацији Удружења књижевних преводилаца Србије недавно су одржани јубиларни, педесети по реду, Међународни београдски преводилачки сусрети. Почасни гост овогодишњих сусрета била је Пољска. Одржавање овог скупа су, поред нашег Министарства културе, подржали Пољски институт у Београду и варшавски институт „Адам Мицкјевич”. У раду округлих столова одржаваних у здању у Француској 7 учествовало је и неколико еминентних књижевних преводилаца из Пољске који тамошњој читалачкој публици представљају вредна дела наших писаца. Разговарало се о могућностима суфинансирања превођења књижевних дела, ситуацији у пољском издаваштву, статусу књижевних преводилаца у Пољској, али и о превођењу књижевне фантастике.
Последњи дан рада Преводилачких сусрета био је и датум свечаног отварања Сајма књига, на коме су читаоци, међу хиљадама наслова, могли да пронађу и књиге пољских писаца. Наши издавачи не одустају од лепе, али пре свега далекосежно значајне праксе да без обзира на финансијске и све друге тешкоће у континуитету прате дешавања на светској књижевној сцени. Захваљујући томе, у континуитету добијамо врхунске преводе важних књижевних дела из целога света. У том обимном каталогу посебно место припада преводима књига пољских аутора. Повезаност наше и пољске културе има карактер неке нарочите блискости, која се можда најбоље огледа у нескривеним симпатијама које је према пољској литератури – и Пољацима уопште – испољавао Иво Андрић. Захваљујући врхунским преводима Петра Вујичића, Бисерке Рајчић, Милице Маркић и других књижевних преводилаца, наши читаоци су већ деценијама у прилици да читају дела Чеслава Милоша, Витолда Гомбровича, Виславе Шимборске, Еве Липске, Збигњева Херберта, Олге Токарчук и осталих сјајних пољских аутора.
Ова блискост са пољском културом испољавала се и испољава се и кроз наклоност наше публике према тамошњој кинематографији и позоришту. Не треба посебно наглашавати да је велики Анджеј Вајда у више наврата радио и код нас, те да је Љубу Тадића сматрао за једног од највећих светских глумаца.
Током последњих година имали смо прилику да на дигиталним стриминг-платформама гледамо и мноштво пољских ТВ серија. Реч је махом о причама криминалистичког жанра, а овдашњој публици су нарочито биле занимљиве серије које се баве епохом у којој су Пољаци живели иза Гвоздене завесе, о чему је тако незаборавно у песми „Пољска у моме срцу” певао Џони Штулић. Иако је југословенски социјализам у много чему био благонаклонији према радним људима и грађанима, у декору пољских серија са „Нетфликса” и ХБО-а лако смо могли да пронађемо много сличности са атмосфером наше свакодневице.
„Нетфликс” је почео да производи пољске серије пре равно десет година, а ових дана је на ту платформу „окачена” петоделна серија „Хавелиуш”. Реч је о до сада најамбициознијем и најскупљем подухвату „Нетфликсове” испоставе у Пољској и већ на први поглед је јасно како су се уложени новац и труд и те како исплатили.
Серија се бави истинитим догађајем, највећом пољском поморском катастрофом од завршетка Другог светског рата, у којој је у рано јутро 14. јануара 1993. током снажне олује у Балтичком мору потонуо трајект „Јан Хавелиуш”. Од шездесет и пет путника и чланова посаде, само деветоро је успело да преживи. Да би се утврдили узроци несреће, тадашња пољска премијерка Хана Сухоцка оформила је истражну комисију, која је утврдила да су за потонуће „Хавелиуша” одговорни бродовласник, лучка и бродска служба, али и капетан Анджеј Улашевич, који је са својим бродом потонуо на иначе плитко дно Балтичког мора. Ипак, до данас није до краја утврђено шта је заиста довело до ове велике трагедије.
Аутори „Хавелиуша” се управо усредсређују на расплитање тог фаталног морнарског чвора. Да би се открила пуна истина, реконструисани су догађаји који су претходили катастрофи, а потом је веома уверљиво приказано превртање и потонуће трајекта, борба путника и чланова посаде за голи живот, понашање капетана бродова који су се налазили близу места несреће, те поступање спасилачких екипа. Други слој ове мозаичне, сјајно написане телевизијске приче чини преплитање судбина погинулих чланова посаде и путника, те чланова њихових породица. Трагичност „Хавелиуша” уоквирује приказивање функционисања сложеног система корупције у који су умешани представници крупног домаћег и белосветског капитала, руководиоци бродске компаније, уцењени капетани и чланови посада других бродова, али пре свега представници судских и војних власти. Њихов једини циљ је да по сваку цену докажу своју невиност, те да за једине кривце за катастрофу означе капетана Улашевича и чланове посаде.
Све су то, рећи ће многи, општа места нашег заједничког транзиционог искуства, али ТВ серија „Хавелиуш” управо због толиких сличности са нашом стварности представља хвале вредан изузетак. Њен највећи квалитет се крије у инсистирању на дубинском сагледавању судбина настрадалих људи и преживелих чланова њихових породица. Јер док зло на лицима оних који су зарад великог профита од институција преотели сву власт постаје све уочљивије и безобзирније, животи обичних људи који пате због губитка најмилијих напослетку бивају испуњени људскошћу у сваком смислу ове све мање употребљаване речи.
Олупина трајекта „Јан Хавелиуш” данас представља привлачну дестинацију за рониоце, јер лежи на плиткоме дну Балтичког мора. „Нетфликсова” серија „Хавелиуш” нас пак подсећа да је још плиће дно дубоке државе.
Извор: Политика Онлајн
