Пише: Никола Маловић
Без обзира колико човјек познавао игру и играче, превише је прожимајућих параметара. То доказује и читава сцена људи који јавно коментаришу фудбалске утакмице и дају прогнозе онима који се кладе. Сцену чине бивши фудбалери, тренери и спорстки новинари, кроз подкасте, колумне и гостовања – што море кладионица масовно користи
*
Уздигнемо ли фокус са локалног на глобално, има ли зналаца који могу предвидјети, да не кажем – који се могу кладити – што ће бити ако Епштајнова коалиција погоди Москву или Санкт Петербург, ако Израел уцијени Вашингтон да овај нуклеарном бомбом дисциплинује непокорни Техеран, да ли ће бити геополитичног тајфуна на граници Јужног кинеског мора и Источног кинеског мора, око Тајвана?
*
Зашто Велика Британија и даље нуди уточиште đavolu спремајући му достојну отпремнину за Јерусалим, зашто ционистички Јерусалим градску силуету више не види са џамијом Ал Аксом и Куполом на Стијени… тек су неке од питалица које сви геополитички кладионичари имају пред собом
*
Један од мојих највећих бламова догодио се пред гостовање у култној емисији „Док анђели спавају“ Марине Рајевић Савић, када сам у стану чувеног Дулета Савића пред њим и дивном му женом Марином (баш сам нашао гдје ћу) цитирао славног Сплићанина Миљенка Смоју, и рекао што мислим о фудбалу. Будући да је та мисао из књиге „Вело мисто“ (по којој је 80-их година у режији Јоакима Маруишића симљена култна серија) изречена на икавском дијалекту пуном романизама, превео сам је Савићима:
„Када будемо давали голове, немојте се љубити и грлити. Замислите како би било да обућар изађе из радње, па да почне да скаче и да виче: Људи, направио сам ципеле! Или да пекар од весеља чини колут преко главе зато што је испекао векну леба. Ваш је посао да дајете голове!“
Лишо сам пасао, причао сам касније Бокељима, што ме због овог цитата Дуле Савић није убио погледом, него ме, напротив, почастио као да сам највећи љубитељ фудбала, и удостојио ме да први видим пробни примјерак фотомонографије „Дуле Савић“ из пера Александра Апостоловског.
Биће да је Дуле Савић невештаственим оком опазио да сам ипак као тинејџер најмање кварат деценије посветио фудбалу.
Пазимо…
У основној школи био сам голман, што је ваљда најнижа улога коју младо биће навијено да ногама претрчи знатне раздаљине – може да добије. Касније ћу страсно завољети бициклизам и планинарење, али ми је у временима када сам као нестраствени фудбалер силом морао да будем голман, засметало што једини на великом одмору нисам знао да причам о тимовима и фудбалерима, о стратегијама, о комбинацијама, јер кад би какве славне ноге биле повријеђене, о, тада је супарнички тим имао велике шансе да побиједи у недељу!
Средином 80-их, постојали су широм СФРЈ, обично поред киоска за новине, и киосци за тзв. Спортску прогнозу – претече данашњих кладионица. Мајка мог школског друга Душка радила је у једном таквом киоску, а како се Душко, заједно са Ацом, Максимом, Игором и Савом разумио у фудбал, куповао је тикете спортске прогнозе, попуњавао их иксевима, и давао паре рођеној мајци да му те тикете прокњижи. Памтим да је неколико пута добио ситне износе.
Слушајући велике приче на великом одмору из уста великих зналаца који никад ништа нису добили на спортској прогнози, најгори од фудбалера школског тима, ја-голман, одлучио сам да почнем да се едукујем, не бих ли ушао у кружок посвећеника најважније споредне ствари на свијету – фудбала. Почео сам да купујем Југословенски лист „Спорт“, који је штампан ћирилицом излазио сваког дана у Београду (издавач „Борба“). Важио је за најтиражнији дневни спортски лист на простору СФР Југославије, тиражнији од латиничних загребачких „Спортских новости“, познатих по избору за најбољег ЈУ-спортисту, тј. спорташа или спорташицу.
Почео сам за ситне паре од џепарца да код Душкове мајке на киоску купујем листиће Спортске прогнозе и да паралелно, сваког дана, на киоску до – купујем лист „Спорт“.
Није прошло много, на великом одмору нико није могао да ми парира у разговору на фудбалске теме, ни Душко, ни Ацо, ни Максим, ни Игор, ни Саво, јер нико од њих није читао „Спорт“ на дневном ниову, нити је са знањем које сам ја стекао, могао са сигурношћу да калкулише који су тимови на чијим теренима, из разлога тих и тих, дебото фаворити.
Осјетио сам 1984. шта значи бити изузетно информисан. Крене Ацо да друштво у кругу убјеђује како је Партизан фаворит у следећој утакмици, а ја – до јуче невидљив у школском тиму – узмем пред друговима да аргументовано негирам тај став, јер сам у јучерашњем „Спорту“ прочитао да је Миодраг Јешић доживио тешку повреду тетиве, а Звонко ће Варга, због одласка у ЈНА, да буде ван терена…
Но, моје стварно познавање свијета фудбала могао сам да докажем само на киоску Душкове мајке.
Постао сам, стога, фанатик, јер сам, мимо „Спорта“, недељом поподне редовно на транзистору пратио радио-емисију „Време спорта и разоноде“, укључујући и коментаре чувеног Јордана Ивановића.Коментатори су се јављали из минута у минут, којекуде, са свих стадиона широм бивше Југославије, чим би неки тим имао шансу или би пак постигао згодитак. Кад би лопта затресла мрежу, кад би изненадила голмана или вратара – било је разних синонима и стилских фигура којим су коментатори драшкали слушалачка ушеса.
Мој је мотив за улагање мора енергије у област која ми се никад није чинила нарочито битном – јер се сводила на то хоће ли ће неко вјештином вођења лопте и трчањем истовремено постићи го – постала интригантна у тренутку када сам постојао слушан на великом одмору и када сам, неискусан, претпоставио да ме велике суме никако неће мимоићи само ако на дневном нивоу пратим шта се дешава унутар клубова и око њих, са играчима и у вези са њима.
Дакако, као најинформисанији у генерацији младих кладионичара никад ништа нисам зарадио, нисам се обогатио знањем, нисам се окористио подацима о повреди кључног играча Вележа, великој прогностикованој магли на стадиону Олимпије, никад нисам могао да претпоставим да Раднички из Ниша може да изгуби на домаћем терену иако је словио за фаворита, и томе слично.
На Спортској прогнози је било немогуће побиједити онда, као што је у спортској кладионици немогуће обогатити се данас.
Без обзира колико човјек познавао игру и играче, превише је прожимајућих параметара. То доказује и читава сцена људи који јавно коментаришу фудбалске утакмице и дају прогнозе онима који се кладе. Сцену чине бивши фудбалери, тренери и спорстки новинари, кроз подкасте, колумне и гостовања – што море кладионица масовно користи. Такође, постоји и не мали број тзв. типстера, професионалних аналитичара, који детаљно образлажу прогнозе за домаћи и страни фудбал, те дају детаљне статистичке анализе са предложеним квотама и исходима. Њима слични су и махом млађи момци, добри познаваоци статистике, који на Инстаграму и ТикТоку снимају кратке видео-форме, у који
Извор: ИН4С
