Пише: Вук Вуковић
Парафразирајмо браћу Маркс – “Ако Вам можда трамписти дјелују као да клизе у фашизам, не дајте се заварати, јер они доиста клизе у фашизам.”
Савез САД & Израел спроводи политику чистог нихилизма. Док се, дакле, Доналд Трамп похваљује својим чишћењем теократско-политичког врха у Ирану, објашњавајући приде како су ту земљу вратили у камено доба, из Израела стижу слике, настале у парламенту, гдје Нетањаху долази гласом подржати смртну казну вјешањем која важи и за сваког Палестинца са Западне обале.
Кад палестинска и израелска организација за заштиту људских права уложи жестоке критике на такав закон, спада ли то у антисемитизам? Снимци који са Западне обале обилазе свијет, приказују жене палестинских похапшених војника, и док у очају говоре у камеру, остаје питање коме се, заправо, обраћају?
Посебну пажњу скреће амерички министар одбране, ради се о Пит Хегсету, који има извјежбан однос према медијима и врло убједљив наступ, обзиром да је радио као ТВ водитељ. Врло вјероватно како је то разлог што дјелује као лик из Baywatch серије који је уз то изузетно опчињен ратним злочинима. Углавном: оно што је, ипак, у XXI вијеку који ратовима довршава XX вијек било незамисливо, сада се остварује као острашћена мјешавина милитаризма и студијског наступа.
Трамп из авиона непрекидно даје изјаве у којима једино што се да запазити јесте крајња контрадикторност у свакодневној производњи политике. Из Техерана су, очекивано, више него одлучни: преговора за прекид ватре нема уколико то зависи од ултиматума које испоручи Трамп. Дотад, свијет бива, хтио или не, усисан у рат готово глобалних размјера, обзиром да цијена нафте диктира остале цијене.
И они међу ријетким оптимистима из редова спољнополитичких аналитичара, не виде свјетло на крају тунела, штавише, многи су става како може бити само горе. Што ће рећи да све може бити у кризи, али капитализам не може, та универзална лутрија која је максимално подигла улоге.
Емило Ђентиле је фашизам, отприлике, дефинисао као покушај да се – створи нови човјек и да се представи за судбину нације. Надаље, врло је прецизан пошто укаже – на плану културе, настојао је да преобрази колективно имагинарно, да преиначи животне стилове, да укине сваки раскол између приватне и јавне својине. (Emilo Gentile, Qu’est-ce que le fasciste)
Ок: каква је, дакле, идеологија МАГА изолационизма? Америка мора моћи опет бити водећа сила, изнутра очишћена од “штеточина” (тако Трамп назива мигранте и досељенике), непоколебљиво вјеровати у своју славну прошлост и повратити некадашњу славу.
Није ли ово крајње опасни ренџеризам плус конзервативни републиканизам који сматра како неограниченом употребом моћи може остатку свијета наметнути некакву хибридну Империју? Да, у њеној постмодернистичкој верзији?
Истинског садисту увијек можемо препознати по хладнокрвности са којом надугачко ниже монструозне аргументе које, наједном, испрати провалом бијеса. Утолико прије, улазимо у епоху која стоји против Хабермасове филозофије отвореног дијалога, тражења консензуса, рационалног управљања у размјени искустава. Тако стоји и са политиком која стиже из Кремља: очито да се рат исувише продужио према процјени оних који управљају Русијом, отуд свако мало имамо прилику чути вијест како ће се кренути у тотални рат против Украјине. Која се у уторак, посљедњег дана марта мјесеца, извинила Финској на залуталом дрону који је пао на њену територију.
Живимо у тоталној актуелизацији ратова и економској експанзији водећих свјетских сила, с једне, и с друге стране у неконтролисаном расту сиромаштва, у ликвидацији међународног права, у ономе што Хабермас назива ‘Нова непрегледност.’
Свјетска ситуација оправда покушај да изјаву Петер Слотердијка унеколико измјенимо, дакле – историје имају смисла у оној мјери у којој приповиједају ратове. У питању су ратови (на)вођени високософистицираном технологијом у којој, према томе, нема мјеста за ‘жртве с наше стране.’ Не без разлога стиче се утисак како су у питању ратови налик игрању видео игрица, вођени на даљину, тим прије се олако губи осјећај да је непријатељ човјек од крви и меса. Значи ли то да је војник тек и само мамац, не мета него оно што мету открива?
У филму The Running Man (1987) (услед епидемије ријалитизације како јавног простора тако ништа мање и глобалне политике, филм је толико актуелан да би заслуживао озбиљнију студију написану из садашње перспективе, итд.), главни негативац управо је Дамон Килијан, водитељ телевизијског шоу програма којем је ужитак (jouissance) да запаљиво и са еуфоријом истиче у чему се све састоји непобједивост ловаца на оне које је закон препознао као одметнике. Он, напросто, насладу још једино може осјетити док уживо публици преноси којим ће алатом бити погубљени они који су бачени у бункеризовани пакао (јер, зар не – будућност ће бити бункеризована), у којем се јуре како би били погубљени. Публика пада у транс попут оне која је у Колосеуму реакцијама на убијање гладијатора негирала како је човјек ‘политичка животиња!’
Углавном, фиктивни филмски лик, Дамон Килијан, данас је сваки ТВ водитељ који не скривајући страст свијету преноси чиме је све Иран нападнут, каква је војна машинерија покренута са циљем да побије вјерске и политичке вође, иако, разумије се, притом страдају и цивили и причињава се толика материјална штета да Техеран већ сјутра може бити нова Газа.
Кад Лакан унеколико узнастоји илустровати појам Реално, говори се о ‘вечерњем миру’, оном тренутку, на граници ноћи, у којем гласови утихну и у којем се помаља реално, неми глас и “шум спољашности.” (Пол-Лоран Асун – Лакан)
Зар онда пјесник Реалног није, управо, Георг Тракл, између многих, издвојимо само ове стихове: Лепа је ноћна тишина./На тамној равни/сусрећемо пастире и беле звезде./Кад се зајесени,/јави се трезвена јасност у гају./ (Хелијан)
У праскозорје пропасти, сутонска је ситуација свијета. Тако да не бисмо могли бити сагласни, још и сада, са тезом Франсоа Фиреа, кад вели како ‘либерални капитализам своје границе има у праву човека и тржишта.’
Не! Тржиште је откупило сва права, испомаже се инструментализованим Ја, финансијским друштвом, политиком под директним утицајем капитала, науком коју је колонизовао капитализам као технологију смрти. Утолико прије, Реално као оно немогуће с којим сусрет представља крај, све више се отвара као амбис пред савременим свијетом, који је савремен још само у методама самопоништавања.
Критична тачка, збиља, увелико већ је пређена, и зашли смо у горепоменути, језиви и вечерњи мир у којем све тихо замире, обзиром да се има посла са апокалиптичним администрацијама. И без претјеривања, кад се уочило како су Хегсет и Рубио у подједнакој мјери опредјељени за брзо, ефикасно, што значи војно рјешење проблема (дакле, за блицкриг), тиме се у довољној мјери указало како смо с оне стране политике, дијалога, права на јавне дебате у којима ће свако моћи изнијети своје мишљење, што није оствариво јер масмедији као и разноразне невладине организације, без остатка креирају јавно мнење, потпуно поларизују друштво у тоталној дезоријентисаности.
Фашизам је уздизао култ маса. У процесу романтизације националне мистике као пар екселанс идеализације традиције. Можда подстакнут тиме, Трампов сљедећи рат биће против Демократске странке и љевице у Америци.
Извор: Вијести
