Пише: Вук Вуковић
Потрошена је то прича како је САД стално под заштиту од неупокојивог непријатеља, Русије, узимала оне земље за које је процијенила да су угрожене, ако не од тог ‘цивилизацијског терористе’, онда од ауторитарних власти: Ирак (фамозно смртоносно оружје), Авганистан (религиозни фундаментализам), Венецуела (тобожњи ауторитарни љевичарски режим).
Случај са Сиријом и сада са Гренландом, или чак цјелокупном Европом, показује да је потпуно обрнуто: САД, дакле, увијек већ штите и бране своје интересе, што се, пак, тиче, источно-азијског деспотизма, чини се како ће тек кренути у наплату онога што сматрају попут САД-а својим, посебно се то односи на Кину, која свакако неће остати ‘кратких рукава’, у новом свјетском поретку и прерасподјели свијета.
Идентично на том принципу почива свака аутократска власт која је на агоничном заласку, стварајући петпарачку причу о унутрашњем непријатељу чије постојање позива на патриотски хегемонизам како би се земља одбранила од издајника и иностраног плаћеног елемента, потенцијалног рушитеља земље, итд.
У медијима се обавјештавамо како је, углавном, Трамп суптилно објавио рат Европи, из Давоса је Емануел Макрон изјавио како Европа има “врло моћне” алатке на располагању у трговинским питањима и да их треба искористити, јер у случају да САД уведе економске тарифе ЕУ, то би била трговинска “базука” (тако нешто је изостало у приватним порукама које је предсједник Француске без оригиналног аутфита у којем се истичу наочаре за сунце, слао Трампу називајући га пријатељем са којим могу да се учине сјајне ствари поводом Сирије, док не разумије зашто је створио цијелу ситуацију везану сада за Гренланд. Можда јер су у питању ресурси у минералима и стварање војних база?; можда зато што више не постоји међународно право па имамо политику агресивне администрације републиканаца у којој сила диктира правила?; можда зато што глобализација какву познајемо битно мијења архитектуру у којој се Европа све мање за било шта пита, иако је на нивоу изјава спремна, како каже, прекинути ласкање Трампу и заузети став оштрог отпора у заштиту сопствених интереса?).
Ипак, прије одласка у Давос гдје се састају моћници из политике и бизниса (Кети Пери је, на примјер, покупила пажњу медија пишу најутицајни медији), Трамп је поновио како Гренланд мора бити припојен Америци, на шта су Руси одреаговали поздрављајући ту републиканску аспирацију на анексију највећег леденог острва, будући да сада видимо каква је, у ствари, политика САД-а, са све ‘разгледницом’ на којој Трамп у друштву замјеника Џеј-Ди Венса у гренландско тло забада америчку заставу. То пажљиво изнијансирани у коментарима аналитичари независних медија и политиколози називају ‘чикање међународне заједнице’, што је неподношљиви еуфемизам за “политику” дивљања САД-а, јер, трампизам кружи планетом скупљајући харач!
Вук Вуковић: Све након Адама је промашај: Сиоран – мислилац горчине и екстазе
Овдје, наравно, није крај сулудости која управља свијетом или има нескривене тенденције за то, зато онај који би се упитао шта је са Александром Дугином прије тога би требало да се упита шта је са њим па се тако нешто пита, обзиром да је филозоф и идеолог Кремља (или ‘мозак Путина’ како га називају иако се само једном срео са Путином), пласирао бомбастичну изјаву према којој не би требало признати сувереност шест земаља – Јерменија, Грузија, Азербејџан, Казахстан, Узбекистан, Таџикистан или Киргистан – будући да “све територије које не ставимо под своју контролу неће бити неутралне”. Застанимо зачас, и провјеримо логику филозофа, према којем, дакле, ако се побројане земље не ставе под контролу Русије, оне престају бити неутралне! – Није ли Дугин у филозофији оно што је Трамп у политици: неко ко би забранио биологију као атеистички науку, дакле, укинуо родну политику као пошаст која напада основну ћелију друштва или ‘portrait of a american family.’
Моћ изван политике и демократије
Писали смо о томе како би тријумф демократије уједно значио и крај политике и самим тим ‘крај историје’, што је након пада Зида најавио Френсис Фукујама и, збиља, није толико у прогнози омануо колико му то приписују неомарксисти и woke појаве које се најрадије крећу по маргини избјегавајући сваки додир са мејнстрим медијима.
Да је – политика мртва – и на њено мјесто ступа чиста моћ која се управља силом јачег, показују САД и о томе је отворено говорио Макрон, док је фон дер Лајен заступала став да се Европа коначно мора заштити јер су ствари отишле предалеко. Дакле: умјесто демократије која би ставила тачку на политику, добили смо моћ која је уједно објавила крај демократије и политике.
Како год се надаље развијала ситуација са Гренландом, а извјесно је да неће бити онако како Гренланђани желе, НАТО неће напасти САД, нити Европу, али, питање је има ли Европа снаге за стварање EuropaArmy? Будући да је то сада, доиста, неопходно.
Кенан Малик дефинише пост-политику као, с једне стране цинизам грађана према политици, и с друге, цинизам политичара према демократији. Томе је тако из разлога што је наш приступ политици недовољно озбиљан, што за посљедицу има нестанак демократије на коју се још једино позивају локални популисти, но, обзиром да је у глобализму локално глобално, и обратно, никакве разлике између балканске популистичке политике и оне која се одвија на свјетској сцени. С том занемарљивом разликом што у Давосу моћ украшавају селебрити личности које су иконе поп-арта.
Оно што итекако мора забрињавати јесте чињеница да су лидери европских најразвијениих земаља тек сада увидјели колико су мегаломански апетити Трампа, да не постоји више никакво право него само примјена голе силе, и да се свијет обрео у ситуацији која би могла дословно произвести крај свијета.
Значи ли то, онда, да се у једном тренутку Трамп ‘отео контроли’ (такав је случај био са Хитлером којег су задуго веома неозбиљно доживљавали), напрасно одлучивши како САД морају загаздовати западном хемисфером, размишљајући у уским оквирима милитаристичке моћи гдје увиђа како “двије коњске запреге не могу се одбранити од Русије и Кине” (мисли се на Гренланд који се, онда, превентивно узима под заштиту, међутим, како би се одмах већ ступило са експлоатацијом ресурса и постављањем војних база што онда острво чини легитимном метом управо Русије или можда у блиској будућности Кине). – Или: Гренланд као и Венецуела, тек под контролом САД-а неће изгубити своју територијалну неутралност?
Филм Фарго инспирисан је истинитом причом у којој су само промјењена имена због поштовања према жртвама, тако је једна трагична прича приказана као комична, у којој трудна полицајка рјешава случај у забити сјеверне Дакоте, напослетку не разумивши зашто би неко зарад мало новца убијао и завршио на доживотној робији. Тренутна свјетска ситуација, најгрубља подјела свијета на три дијела, потребује да се исприча баш на начин како је то успјело браћи Коен: ову мјешавину трагедије и фарсе, у којој се стално питамо да ли је уопште више са становишта здравог разума могуће говорити о будућности, треба испричати на комичан начин који ће имати нескривене елементе апсурда, обзиром да су Трамп, Путин и поприлично резервисани и тешко одгонетљиви Си Ђи Пинг, тројац који је успио да нас уведе у тзв. ‘интересантна времена’, за која је карактеристично да су посве на сваком нивоу неизвјесна.
Извор: Вијести
